OVO JE PRAVI HEROJ! MILOMIR JOVANOVIĆ IMA SAMO JEDNU RUKU: 45 godina hrani celu porodicu!

Sinoć sam ponovo zvao Milomira Jovanovića. Mrak je odavno bio pao, poziv ga je zatekao negde u šumi, na putu sa planine do kuće u Pilatovićima. Mogao sam samo da zamislim, kako u onoj pomrčini o kožnom kaišu na vratu nosi motornu testeru, u onoj jednoj ruci što je ima drži telefon, sekiru pod rukom, o drugom kaišu na vratu torbu s malo hleba i vode... I pustu planinu i vetar kako šiba.

- Okasnih... Danas sam i kosio, i cepao drva, i strugao, i kopao, i ne znam šta sve nisam radio, sve do mrkle noći, ujutru moram poraniti, ima još posla, a zima će brzo, i da se kosi i struže bukovina - ispričao mi je, dok se u slušalici čulo kako opancima šljapka po blatu po pomrčini.

A glas mu veseo, ni traga umoru i potištenosti, kao da jutros nije ustao još po pomrčini i krenuo u planinu i vazdan radio.

Milomiru je 65 godina. Kad je imao 20, a tek se bio vratio iz vojske, vršalica mu otkinula desnu ruku, a on bez desnice čitav život. Hrani porodicu, suprugu i dvojicu sinova, obojicu bolesnih, jednom 42, drugom 44 godine, Radojka i Srećka.

Kad počne da priča šta je sve za goli život radio za onih četrdeset i kusur godina, otkako je ostao bez ruke, i otkako se oženio, dobio decu, šta je sve samo jesenas morao da radi za crn i čemeran dinar, samo da opstane, da se on i porodica prehrane, da su svakog dana siti, Milomir zastane, uzdahne, pa nabraja - i kosio, i plastio, i kopao kanale, i strugao bukve po šumi, i cepao drva, i zidao kuće, i malterisao i sve šta je za jednog seljaka, mučenika, nesrećnika i paćenika izmišljeno da mu odere kožu s leda, i preko toga.

A on, uz sve to, nema desnicu ruku.

Kad ujutru pođe u planinu, žena mu okači motornu testeru o kožni kaiš o vratu, koji mu je umesto desne ruke, posle testeru povazdan ne skida s vrata. Jesenas, pritisnula ga u planini bukva koju je odsekao, ležao pod njom šest sati u komi, nesvesti, posle ga našle komšije i odnele u bolnicu. On se samo malo oporavio, pa ponovo u šumu. A od čega drugog da živi, od ono malo penzijice što prima ne može da istraje ni za suv hleb, a kamoli za lekove deci.

- Nema druge, svestan sam ja situacije, sinovi bolesni, Bog tako dao, sve je na meni, a meni ništa drugo sem borbe, svakodnevne, od jutra do sutra, i ne preostaje. I ne mislim da odustanem, sve dok me noge drže, sve dok dišem. Nemam ja pravo da odustanem, niti o tome mislim, niti planiram do zadnjeg dana, onog koji mi je Bog odredio - kaže.

Iz dana u dan, iz nadnice u nadnicu. S jednom rukom. Mnogo ga, kaže, zaboli kad ga ljudi potcene, kad kažu za njega da je invalid. On se sa tim nikad nije pomirio, a svakog dana iznova dokazuje da ono što on može da uradi, ne mogu ni mnogo mlađi, sposobniji, jači.

Divljenje za suprugu

VUKOSAVI JE JOŠ TEŽE

Za 40 godina Milomir sa suprugom Vukosavom stekao je taman onoliko koliko im treba. Kuću, štalu, torove... I ona borac, neviđen. Samo za lekove Radojku i Srećku, rođene sa mentalnim poremećajem, treba 8.000 dinara mesečno, a Radojka našla i epilepsija...

- Divim se mojoj Vukosavi, po ceo dan treba brinuti o Radojku i Srećku, meni je opet lakše - kaže.

Kurir.rs / Zoran Šaponjić