- Živeo sam za dan kada mi je Srbija dodelila državljanstvo. Živeo sam, jednako, kao i u nadi da doživim stogodišnjicu proboja Solunskog fronta. Dočekao sam, eto, i jedno i drugo. Državljanstvo Srbije odavno sam priželjkivao. Ali, nekako mi je sve to izmicalo. Nisam ja to tražio. Mislio sam: ako sam Mihailović, onda sam i Srbin... A, mnoge delegacije iz Beograda dočekivao sam ovde na Zejtinliku. Iznenadio se ministar Dačić, kad je nedavno bio ovde, što nemam pasoš Srbije. Obećao je. Hvala mu što je obećanje ispunio. Nisam očekivao da će to stići tako brzo - odgovorio je čika Đorđe Mihailović, čuvar Zejtinlika, na pitanje kako je primio vest o dodeli državljanstva Srbije i šta se u protekla dva dana promenilo u njegovom životu posle saznanja da i zvanično postaje vlasnik srpskog pasoša.
- Mene ovde odavno smatraju Srbinom. I jesam Srbin. Zna se da moji Mihailovići potiču iz Grblja kod Boke Kotorske. Moj deda Savo, koji je prikupljao kosti ratnika, nije ništa drugo bio do Srbin. Moj otac Đuro, koji je od njega nasledio ovu časnu dužnost, a ja od njega, uvek je govorio: mi smo Srbi, dabome. Zato sam, pravo da vam kažem, kad su mi javili za pasoš, zaplakao od sreće. Odavno tako nisam zaplakao. Ovo nije priznanje samo meni. Ovo je počast i mojim precima koji nisu vrdali od svog porekla - kaže čika Đorđe.
- Sad bih voleo da živim još ovoliko i služim Zejtinliku - rekao je.
- Otac mi je ostavio to sećanje i priče kako ih je deda Savo iskopavao iz plitkih grobova, prikupljao sa raznih čuka i vrleti Gorničeva. Samo su Srbi prošli golgotu do slobode. Samo oni znaju šta su rane teške. Ja sam na Zejtinliku dočekivao predstavnike zemalja saveznika u Prvom ratu. Niko nema takvu slobodarsku istoriju kao mi, Srbi - pričao je čika Đorđe.
Ne mogu bez Zejtinlika. I u ovim nesrećnim okolnostima, kapije se tamo ne zatvaraju. Dođe poneko. Za grupe još nije otvoreno. Radujem se i tom danu da ponovo dolaze posete - kaže čika Đorđe.
Priča čika Đorđe da je tokom protekla dva dana primio brojne čestitke. Javljali su mu se, odasvud, potomci solunskih ratnika koji počivaju na Zejtinliku.
- Javio mi se i predsednik Vučić. Čestitao mi je i rođendan. Meni je drago da me nije zaboravio. Rekao sam tada samom sebi: Srbija pamti. Za nju zato ima nade. I, nekako su mi suze same pošle - kazao je.
NE PROPUSTITE
Kurir.rs, Novosti
