UBIJALI SU ZA PLATU: Nekad su ih se svi gnušali, a onda su egzekutori postali zvezde

Poslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena je u Somboru 14. februara 1992. godine nad Johanom Drozdekom. Imao je tada 34 godine.

Ovaj besposličar je 1987. godine ubio devojčicu koja nije imala ni šest godina da bi se osvetio njenom ocu koji mu nije dao stari bicikl. Na osnovu tragova na velikoj cigli nađenoj pored tela žrtve utvrđeno je da je dete, koje se otimalo i vrištalo, najpre usmrtio, a zatim silovao.

Somborski zatvor

Suđenje je trajalo manje od godinu dana, a smrtnu presudu izvršio je vod milicije u jednom podrumu somborskog Okružnog zatvora.

Bila je to, rekosmo, poslednje pogubljenje po odluci suda. Istina, u Srbiji je od 1991. do 2002. godine izrečeno još 19 smrtnih kazni, ali nijedna nije izvršena. Narodna skupština Srbije je 26. februara 2002. izmenila Krivični zakon tako što je iz njega izbrisala smrtnu kaznu. Prema članu 24 Ustava iz 2006. godine: „Ljudski život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne.”

Ali mnoge su se glave do tada zakotrljale...

Ubijanje kolom

Južno od Save i Dunava sve do 19. veka smrtna kazna u formalnom smislu nije ni postojala: Turci su sekli glave ili nabijali na kolac kad im se prohte i bez mnogo cifranja.

A u ustaničkoj Srbiji, piše Ivan Janković, doktor prava, advokat i uporni borac za ukidanje smrtne kazne, u knjizi „Na belom hlebu - Smrtna kazna u Srbiji 1804-2002”, osuđeni je „izvođen na mesto gde je učinio krivično delo i tu je o kakvo drvo obešen”. Vlast je ubijala još i streljanjem i kolom, to jest točkom.

- Kolo ili točak bilo je skoro univerzalno sredstvo za egzekuciju u srednjovekovnoj Evropi, a sreće se i u tadašnjoj Turskoj i Rusiji. Osuđenik se, licem nagore i raširenih nogu i ruku, vezuje za podmetnute oblice ili drvenu rešetku koja leži na zemlji. Dželat uzima u ruke običan kolski točak, zamahuje njime i lomi osuđenikove udove. Polomljeno osuđenikovo telo, sada neprirodno savitljivo, zatim se vezuje za taj isti točak tako da noge i ruke prate njegovu spoljnu ivicu. To je lomljenje točkom - piše Janković.

Posao dželata često su obavljali „momci”, to jest lične sluge velikaša.

„Ovlašćeno lice”

A severno od Beograda, u Austrijskom carstvu, dakle na onim prostorima što su se uobraženo nazivali Evropom, držalo se do pravila i propisa. Smrtne kazne donosio je sud, a izvršavalo ih je „ovlašćeno lice” - dželat.

Koliko je njegov posao smatran važnim za funkcionisanje društva, svedoči i primer iz 1749. godine. Početkom te godine Sombor je stekao status slobodnog kraljevskog grada, a za samo četiri meseca varoške vlasti su, rešavajući najpreče stvari, izvesnog Johana Karla Tišlera imenovale za „minister iustitie vindicativae”, tj. javnog izvršioca pravde.

Isto ime pominje se i u knjizi „Sećanja iz Novog Sada”, gde se kaže da „posebnim propisom bilo je određeno da dželat sam nabavlja potrebne instrumente, a grad je pokrivao troškove ... pa je početkom aprila 1748. godine Karlo Tišler iz Petrovaradina, prvi gradski dželat, dobavljao lance za vešanje i točak na koji su stavljani osuđenici. Sačuvan je i podatak da su se dželatu za pogubljenje osuđenika, spaljivanje i lomljenje na točku ili nabijanje na kolac davale 24 forinte po izvršenju. Sečenje glave, vešanje i šibanje donosili su mu dodatnu dnevnicu od 12 forinti, a udaranje žiga šest forinti. Godišnja plata, bez uračunatih dodataka, iznosila je 120 forinti. Od dželata se takođe očekivalo da odvozi iz grada uginule životinje i zakopava ih.”

Sticanje popularnosti

Nisu to bile lako zarađene pare: s njima niko nije hteo da razgovara i da prijateljuje, bojali su ih i prezirali u isto vreme.

Docnije - cinici bi rekli: kad je civilizacija napredovala - situacija se promenila...

- U moderno doba, naročito od polovine 19. veka - piše Ivan Janković, advokat i dosledni borac protiv smrtne kazne, na sajtu www.smrtnakazna.rs - dželati postaju državni službenici, s redovnim primanjima i penzijskim stažom, ali su i dalje socijalno marginalizovani i izolovani, tako da se često žene ćerkama svojih kolega, što vodi stvaranju čitavih dželatskih dinastija. Naročito u centralnoj Evropi, često se regrutuju među strvoderima i taj zanat (takođe beščasteći, pošto podrazumeva stalan dodir s nečistoćom i leševima) upražnjavaju kao porodični. Krajem 19. i početkom 20. veka dželat postaje estradna zvezda u modernom smislu te reči: njegovi autentični ili fiktivni memoari se prodaju u velikim tiražima, a njegov privatni život postaje legitiman predmet interesovanja za medije... Moderni dželat zamenjuje svoj srednjovekovni, dramatični kostim savremenim građanskim odelom i na stratištu se pojavljuje u fraku, s cilindrom i belim rukavicama, a kada je na putu, ne odvaja se od kožne tašne u kojoj drži konopac za vešanje i druge parafernalije (drangulije - prim. nov.) svog zanata.

Državni činovnici

U Kraljevini Jugoslaviji između dva svetska rata zvanični državni dželati bili su Alojz Sajfrid, Florijan Mauzner i Dragutin Hart.

Sajfrid je bio Austrijanac, rođen 1855. godine u austrijskom gradiću Brun am Gebirgeu. Dva njegova brata - Jozef i Rudolf - bila su takođe dželati, i to u Beču i Brnu, ali su po pozivu vešali i u manjim mestima širom Austrougarske, uključujući Sloveniju i Hrvatsku. Sva trojica su nasledila zanat od dugogodišnjeg bečkog dželata Hajnriha Vilenbahera, koji im je ili bio ujak, ili je Rudolfu bio tast, pedantno beleži sajt www.smrtnakazna.rs.

Alojz je 1886. godine postavljen za privremenog dželata za Bosnu i narednih tridesetak godina, sve do kraja Prvog svetskog rata, njegov će život biti obeležen kukanjem na malu platu. Naime, iako je radio za državu, nije bio svrstan ni u jednu činovničku klasu, pa mu mesečna primanja neće biti periodično povećavana zakonom. Bečke arhive čuvaju njegove brojne molbe da se to ispravi, navodeći da zbog posla koji obavlja niko ne želi da mu omogući honorarni rad. Ministarstvo iz Beča zato 1918. godine preporučuje Sarajevu da se Sajfrid, „koji je - koliko je ovom ministarstvu poznato - inteligentan i vičan stranim jezicima, zaposli kod kuće na pisanju i prevođenju i da se za to odgovarajuće nagradi”.

Iako je 1915. godine obesio drugove i pomagače Gavrila Principa - Veljka Čubrilovića, Miška Jovanovića i Danila Ilića, 1918. preuzimaju ga vlasti novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pa je kao dželat Kraljevine Jugoslavije otišao u penziju 1922. godine. Poslednji koga je pogubio bio je Alija Alijagić, atentator na ministra unutrašnjih dela Milorada Draškovića, inicijatora progona komunista i sindikalaca.

Sarajevski strvoder

Kao penzioner sa stanom u Sarajevu, dao je nekoliko intervjua novinarima. Prilježnim reporterima dugujemo neke podatke iz privatnog života ovog dželata: u braku s bivšom krotiteljkom zmija imao je sina, koji je studirao tehniku i iz hobija se bavio slikarstvom, dok je sam Sajfrid u slobodno vreme svirao na citri i čak komponovao za ovaj instrument. Ovoj slici dodajmo i sledeće detalje: imao je crveno lice prošarano modrim žilicama, s mnogo bora i pega, jednom rečju - fizionomiju alkoholičara... i tresle su mu se ruke.

Nasledio ga je Florijan Mauzner, sarajevski strvoder rođen u Varaždinu, u porodici u kojoj su svi odrasli muškarci po gradovima Austrougarskog carstva radili isti posao - za platu su zakopavali uginule životinje, s kojih su, ako se to isplatilo, prethodno skidali kožu. Savremenici ga opisuju kao „čoveka neotesanog i u svemu nezanimljivog”, novinar jednog lista tvrdi da je Mauzner „čovek bezizrazna lica ... koji bi, da nije dželat, bio bakalin”. Uprkos godinama provedenim uz Sajfrida, bio je loš u svom poslu: prilikom jednog pogubljenja u Osijeku osuđenik se na konopcu batrgao čitavih 12 minuta, a novinari koji su izveštavali sa smaknuća zabeležili su da je prisutni lekar uzviknuo: „Vi ne znate da vešate! Sramota! To nije vešanje nego šinteraj!” Mauzner se, zapisano je, na ovo „prezrivo smejao”.

Umro je od kapi 1928. godine, u gostima kod brata, takođe strvodera.

Komunistički prvaci

Komunističke vlasti u dželatima nisu oskudevale. Takvo je vreme bilo... Slobodan Gavrilović, bivši potpredsednik DS i bivši direktor „Službenog glasnika”, u svojoj knjizi o predratnom komunisti Živojinu Pavloviću, koji je 1940. godine napisao knjigu o staljinskom teroru, navodi ispovest Vidana Micića, prvoborca iz Požege, kapetana prve klase u penziji koji je Pavlovića streljao.

Ova je ispovest, potresna u svojoj hladnoći, inače prepuna detalja o ljudima koji su kasnije postali istaknuti funkcioneri socijalističke Jugoslavije, a koje je Pavlovićeva knjiga ujela za srce. Vidan kao one koji su svog kompartijca uz žestoko batinanje saslušavali pominje Slobodana Penezića Krcuna, Vladimira Dedijera, Peru Stambolića, Rodoljuba Čolakovića i Aleksandra Leku Rankovića. Gavriloviću je 1985. godine pričao:

- Tada sam prvi put video kako to dobro oni rade... Dedijer, sećam se odlično, nosio je neki slamnati šešir, a krupan. Muški ga, što se kaže, tuče. Prebija na mrtvo ime, ali on ništa... On ništa ne priznaje. Onda će Stambolić: „Valjda smo i mi nešto naučili od Vujkovića (upravnik logora na Banjici, prim. nov.)!” I tada poče da ga šiba volujskom žilom po tabanima... Kad se i on zamori, onda priđe Krcun. I on tuče što bolje može.

Pogubljenja „narodnih neprijatelja” u vreme Užičke republike vršena su u naselju Krčagovo:

- Bilo ko da ti je rekao kako su streljanja vršena mitraljezima, to nije tačno. Valjda to znam. Preko stotinu egzekucija je bilo i svaki je ubijen isključivo pištoljem u potiljak. Obično smo ih streljali u gaćama i košuljama. Odelo smo vraćali na pranje i u magacin. Mato je privodio jednog po jednog. Onda ja, metak u potiljak, ruka za rame i u jamu. Levu nogu u dupe i otisnem dalje. Nisu se mnogo zatrpavali, već se samo prekriju zemljom, pa sutra opet. Te večeri kad je streljan Žika Ždrebe (Pavlović, prim. nov.), bilo je četiri-pet kamiona. Jedan od te mase, najverovatnije da je to bio on, pokušao je da pobegne. Iz mesta skoči daleko i dade se u beg. Odbegao je bio oko 30 metara kada jedan od stražara opali iz puške i pogodi ga u kičmu. Skljoka se tu, ali je bio pri svesti. Kad smo ga dovukli blizu tranšeje, on kaže: „Ubijte me!” E, nećeš, sad čekaj... Pa smo njega poslednjeg ubili i bacili u raku.

Sudijska straža

U socijalističkoj Jugoslaviji dželati su - vraćamo se ovde kazivanju Ivana Jankovića - regrutovani iz sudske straže. Za ovo su birani iskusniji milicioneri, a u specijalnim prilikama zahtevano je i članstvo u Partiji. Tako je, kad je trebalo obesiti generala Ferenca Sombatheljija, komandanta mađarske žandarmerije, odgovornog za mnoge ratne zločine - iako je za vešanja bio zadužen neki Maričić, ali nepartijac - izvršenje bilo povereno stražaru Paji Jockovu, tridesetogodišnjem paoru rodom iz Rumenke, koji je 1944. prišao partizanima i bio član KP. Posle je nastavio, pa je do penzije 1960. godine metkom pogubio preko sto osuđenika. Kao penzioner je opsesivno obilazio mesta na kojima je vršio egzekucije, a umro je 1970. godine - lud.

U godinama odmah posle Drugog svetskog rata smrtne presude beogradskih sudova izvršavao je Lazar Šaraba, komandant odeljenja narodne milicije. On je osuđenike primao na revers, a razduživao ih je slanjem zapisnika o izvršenju kazne. Tako je 20. decembra 1947. godine predsednik Vojnog suda Milonja Stijović u pismu upućenom „Otseku Narodne milicije - drugu Šarabi” pisao:

„Upućujemo vam na izvršenje kazne smrti streljanjem i vešanjem (slede imena osuđenih, među kojima je bio i bivši vojni zapovednik Srbije Oto Dankelman). Kaznu smrti izvršite streljanjem nad licima pod 1-6/, a osuđenog pod 7/ obesite. Kazne izvršite a zapisnike o izvršenju za svakog osuđenog dostavite ovom sudu.” Na dnu ovog pisma dopisano je rukom: „Primio sedam (7) lica. 20. XII. 47. Šaraba Lazar”.

Ćorak

Od 1959. godine jedini zakonski način izvršenja smrtne kazne bilo je streljanje. Streljalo se, po pravilu, izvan grada u kome je sedište nadležnog okružnog suda, najčešće u kakvom šumarku, ponekad na groblju, strelištu ili policijskom poligonu.

Streljački vod je činilo osam ili više policajaca, od kojih je polovina dobijala puške s bojevom municijom, a polovina s ćorcima. Raspodela pušaka se vršila tako da se ne zna ko ima kakvu municiju, tako da je, bar u teoriji, svaki pojedini policajac mogao da misli da nije baš on ispalio bojev metak - u praksi su, naravno, oni to znali, jer svaki iskusan strelac zna, po trzaju puške i dimu, da li je ispalio ćorak.

STRAH OD OSVETE IZ GROBA ZAŠTO SE OSUĐENICIMA VEZUJU OČI

Vodeći računa o dželatima, a ne o žrtvi, piše Ivan Janković, uveden je običaj vezivanja očiju prilikom streljanja - verovalo se da će u suprotnom duša ubijenog, čije je sedište u očima, videti i zapamtiti ko je ubio „njeno” telo i da će se osvetiti. Iz istog razloga osuđeniku se pred vešanje navlačila kapuljača.

POPULARNI DOGAĐAJI STRELJANJE PRED DESET HILJADA LJUDI!

Decenijama je, sve do 1903. godine, u Beogradu smrtna kazna izvršavana na Karaburmi, pa je ovo mesto ušlo i u izreku: govorilo se „Završiće taj na Karaburmi!” kad bi se povela reč o rđavom čoveku ili lošem đaku. Ovde su, u prisustvu desetak hiljada ljudi kao publike, pogubljeni i atentatori na kneza Mihaila Obrenovića. Streljani su pojedinačno, a prilikom jednog plotuna metak se odbio o kamen ili kolac i na licu mesta usmrtio oficira koji je komandovao streljačkim vodom. Komandovanje je nastavio njegov zamenik.

KAPETAN MILICIJE UBIO KASIRKU I NIJE SE NIKAD POKAJAO

Milorad Golubović upucao je Mirosandu Satarić jer je odbila njegovo udvaranje

Milorad Golubović, koji je iz narodne milicije u penziju otišao s činom kapetana, samostalno i kao pripadnik ili komandir streljačkog voda ubio je između 500 i 1.000 ljudi.

Kao penzioner, zaljubio se u udatu ženu, dosta mlađu od sebe, kasirku u samoposluzi Mirosandu Satarić. Pošto je Mirosanda odbijala njegova udvaranja, Milorad Golubović je 22. juna 1968. godine, usred dana, na ulici, pucao iz revolvera u nju i ubio je na mestu dok je za ruku držala svoju šestogodišnju devojčicu.

Iz zatvora je pisao ministarstvu pravde: „Ja ako sam u zatvor, ja volim Jugoslaviju... Ja sam bio u partizane u miliciju, gde sam rekvidirao 500-1.000 neprijatelja.”

Na suđenju nije pokazivao kajanje, bilo je očigledno da je mislio da ima pravo da je ubije. Osuđen je na smrt, ali mu je kazna odmah zamenjena sa dvadeset godina zatvora.

Ovo ubistvo izazvalo je gnušanje Beograđana, a na inicijativu 48 radnih kolektiva, na mestu ubistva, na uglu Simine i Višnjićeve ulice, postavljena je spomen-ploča, koja je i danas tamo:

„Žene, ljudi i deco, Ovde je 22. juna 1968. g. revolverskim kuršumima izrešetano telo nedužne, čestite i dobre žene i majke, Mirosande Satarić, naočigled njene male ćerkice, svoj mladi život žrtvovala je braneći svoju čast i poštenje. 8. marta 1970. g. obeležje se stavlja na inicijativu 48 radnih kolektiva Grada Beograda.”

Kurir.rs, Momčilo Petrović/ Foto: Shutterstock, Profimedia, www smrtnakazna rs