Nesuglasice reditelja Gorana Markovića i Emira Kusturice izazvale su teške reči, a sve je počelo zbog neslaganja o spomeniku Stefanu Nemanji, koji se postavlja ispred stare Železničke stanice. Posle izjave Markovića, reagovao je Milan Ružić, jedan od urednika Kusturičinog portala. Tekst prenosimo u celosti:
Poštovani gospodine Markoviću,
Propustili ste priliku. Prošlo je vreme kada je trebalo da polemišete sa profesorom Kusturicom! Vi ste se tada predali govoreći da ne želite ulično prepucavanje. Mesec dana kasnije, na kvarno, napadate čoveka, pucate mu u leđa, pokušavate da ga diskriminišete na verskoj i ljudskoj osnovi. Kažete kako je oduvek bio pomalo uličar i mogući delikvent?! I još mu zamerate da je jedan od najnagrađivanijih reditelja u istoriji kinematografije. Da nije tako, kažete, sedeo bi negde u zatvoru. To je, gosin Markoviću, isto kao kad bi Kusturica rekao kako biste Vi, da niste dete glumaca, bili prodavac vina u zapuštenom podrumu pića negde na periferiji Beograda, tamo gde, sudeći po izrazu vašeg lica i grča ispod vašeg nosa, Isusova krv nije više vino nego obično vinsko sirće. Nije neobično da reditelj „zgodnih“ filmova, karakterističnih po uličarskim dijalozima, nabraja velike svetske nagrade koje su pripale Kusturici.
Veliko je pitanje kako neko ko sebe svrstava u građanina može da piše o bilo kome kako je apatrid i da mu nabija na nos, navodno razmumevajući njegov problem, što je promenio veru i naciju. Da biste nekom zamerali takvu stvar, morali biste da ustanovite da li je osoba o kojoj je reč formalno i praktično učinila ono zbog čega pokušavate da je diskreditujete. Veru su promenili Isus Hrist, Karl Marks i mnogi drugi, za razliku od gospodina Kusturice čiji otac je kao Srbin učestvovao u oslobađanju Vašeg Beograda (sudeći po Vašem sirćetnom izrazu, do tog oslobađanja izgleda nije trebalo ni da dođe). Otac Kusturičinog oca, Emirov deda, pisao se kao Srbin. Obojica su bili ateisti, dok je reditelj i pisac Kusturica, za razliku od svojih predaka ateista, obavio krštenje i u hercegnovskom manastiru Savina, leta gospodnjeg 2006, prišavši pravoslavnoj veri.
Čovek ne može, a da se ne seti one slike koja je, kao kondicional postavljena na početku – Vi, gospodine Markoviću, sedite negde na periferiji Beograda i prodajete sirće umesto vina. Pošto ste Kusturicu optužili da je nešto što on nije, treba napomenuti da sirće nije vino i da građani takođe imaju naciju, kao što vino ne bi bilo to što jeste da nije grožđa, ako nisu otpali od svoje nacije i nemaju u sebi svojstva svog naroda, baš kao što pomenuto sirće ne liči na vino. Za razliku od Vas, gospodin Kusturica, bez obzira na Vaše ogovaranje, ni teoretski ni praktično ne može biti apatrid. Zbog njegovih domašaja u svetskoj kulturi, čak i da nije kršten, on je u sferi onih kojima je svet mali. Onaj čije ime se u svetu spominje, a na internetu ga već prepoznaju i po značaju u nizu imena Saše Petrovića, Federika Felinija, Andreja Tarkovskog, Žike Pavlovića, Lukina Viskontija, Meše Selimovića, Žana Renoara, Ive Andrića, Miloša Formana, Lubarde, Šumanovića, Makavejeva, Živka Nikolića…
Da li je sirće moguće vratiti u vino? Nije. Možda jedino može pomoći vera u naučni postupak da prvo ide posledica, pa tek onda uzrok. Ako to nauka jednog dana dokaže, onda i od Vas, gospodine Markoviću, možda dobijemo građanina koji ne zavidi drugima, ne glorifikuje pse rata (Bernar Anri Levi) i kakav god da bude redosled u naučnom postupku, građanin neće moći da se bude bez nacije, kao što ni vina neće biti bez grožđa. Sirće, o sirće…
Milan Ružić
