Na putu dugom dvanaest kilometara, između Vladičinog Hana i Surdulice, duž reke Vrle koja se spušta sa vlasinskih visova da kod Hana nađe Moravu, zbila se sela, jedno naslonjeno na drugo: Prekodolce, na izlazu iz Hana, pa Binovce, zatim Dugojnica, a na drugoj strani puta, malo uzbrdo, pred samu Surdulicu - Zagužanje. U svakom od ovih sela ima čuvenih trubača, ali samo u Zagužanju trubače ima svaka kuća.
U Ciganskoj mali, jer u Zagužanju su pravoslavni Romi, ima osamdesetak kuća - i deset orkestara sa po jedanaest članova. Sećanje na trubu u ovom selu seže do Stanka Antića, rođenog oko 1900. godine, koji je doneo prvu trubu u selo. Kasnije, počeli su da sviraju i Stankovići, Novkovići, Krstići, Ivanovići... Njihovi su rodoslovi duži a porodična stabla razgranatija od onih kojima mogu da se pohvale srpski bogataši i tajkuni. Na primer: Dobrivoje (1932), Aca (1950), Vladica (1976) i Nikola (2002) Novković...
Takmičili se u Guči
Aca Novković nastupao je u svim završnim takmičenjima u Guči od 1974. do 2013! A 2014. na Saboru posthumno mu je uručeno „majstorsko pismo“, najveće priznanje koje jedan trubač može da dobije.
Aca je svojevremeno pričao:
- Počeo sam da sviram od svoje dvanaeste godine, a trubu sam nasledio od oca. Prvo sam bio dobošar, onda sam kratko vreme svirao veliki bas, a kad sam imao četrnaest godina, na jednoj svadbi u selu Dikava, otac mi je prvi put dao trubu da odsviram kolo. Posle sam brzo skupio orkestar od mlađih svirača.
Sin jedne Acine sestre je Siniša Stanković, a druge Bojan Ristić Čarapa. U svetu trube oni su ono što su u fudbalu bili Džajić i Šekularac.
Kad Siniša Stanković sa orkestrom u Guči izvodi „Gora ječi“, njegova truba ne svira, već peva devojačkim glasom. A kad Čarapa i njegovi izvode čoček, to ide brzi voz, tutnje konji preko ravnice, grad se prosipa i lomi crepove.
Tako sviraju Acini sestrići... Tako svi sviraju u Zagužanju!
Bojan Ristić Čarapa (38) pre dve i pre četiri godine imao je najbolji orkestar u Guči.
- Bili smo mnogo siromašni kad sam bio mali, mogao sam samo da sanjam pravu loptu. Napravim krpenjaču od čarapa, pa to šutiram. I tako mi ostalo ime...
Neki autori kniga o trbačima u Srbiji uveli su podelu na „crnu“ i „belu“ trubu. Predstavnici prve su Romi sa juga Srbije, a drugi su iz užičkog kraja. Ali nemaju ovi nazivi veze samo sa bojom kože izvođača: repertoar prvih sav je od melanholije i derta, a za druge je karakteristična vitalnost.
- Mi sa juga, „crni“, osim trube ništa nemamo, od trube živimo i to se oseća kad sviramo. Oni iz Užica, Požege, imaju preduzeća, farme, žena im zaposlena, otac... njima je truba hobi. A mi, ako sa svirke ne donesemo pedeset evra, deca nemaju šta da nam jedu. Mi grizemo, sviramo na sve ili ništa... i to se oseća. To je „crna“ truba - kaže Bojan.
Tako je bilo nekad.
Računi za struju
A sada...
- Došli su nam crni dani - kaže Mića Novković (48), jedan od petorice Acinih sinova. Svi su trubači. I njihovi sinovi, devetorica Acinih unuka, već sviraju trubu. U Zagužanju i četvorogodišnjaci umeju da iz trube izmame zvuk, mada nemaju snage da je drže u rukama, već moraju da je polože na sto! Oni koji su to probali, znaju da stvar nije ni jednostavna ni laka.
E, ali sada je došlo vreme da su sinovi jednog Ace Novkovića ove godine morali u nadnicu da beru grožđe na crnogorskim plantažama!
To je kao da si Džajića i Šekularca stavio na kapije stadiona da cepaju karte, ili paradne lipicanere upregao u kola da razvoze kante s mlekom.
- Poslednji put svirali smo za Srpsku novu godinu. Posle je došla korona - kaže Mića.
Od tada, niko u Zagužanju od trube nije zaradio ni dinar!
Ajde što računi za struju stižu svaki mesec, ali deca traže da jedu svaki dan!
Prvih dana, kao i u ostalim mestima u Srbiji, preovlađivao je strah. Nekako se proširilo mišljenje da će korona proći do Prvog maja, ako ne do Prvog maja, a onda do Đurđevdana sigurno. Trebalo je sačuvati zdravlje dokle gora zazeleni, i kad se trošilo ušteđeno ili pozajmljivalo uz čvrsto uverenje da će dug biti vraćen pre leta...
Ko od nas, uostalom, nije bio ubeđen da će letnje vrućine uništiti virus?
Ali leto je donelo samo vrućine. Već tada je bilo jasno da neće biti Guče, da ništa dobro neće biti, i kad su u Zagužanje i okolna sela pristigli kombiji da voze radnike za crnogorske plantaže, oni su ulazili ćutke, pomireni sa sudbinom i stidom.
- Sin i ja vratili smo se sa 500 evra - kaže Mića Novković.
Zatim su radili u plastenicima oko Leskovca, ali sad kad je paprika obrana, posle više nema.
Hladno je na poljima, hladno u kućama, najhladnije u dušama.
- Deci knjige nismo kupili. U školu nose samo sveske - kaže Časlav Stanković, Acin šurak i dugogodišnji član njegovog orkestra, Sinišin otac.
Nekoliko puta, priča, učiteljica je njihovoj deci, kad je saznala da ništa nisu jela, kupovala hleb.
- Pa, je l’ mora tako? - pitaju Časlav i ostali.
Kršteni Romi
Zaista, da li mora tako?
Osim paketa od dva kila brašna, litar zejtina i par sitnica, od početka pandemije ni od koga ništa nisu dobili. Uglas navode da su Romi iz susednih sela dobijali izdašnu pomoć od nekih međunarodnih organizacija.
Oni su ubeđeni da su ih zaobišli zato što u Zagužanju žive „kršteni Romi“, što su pravoslavni, i što je najgore - izgleda da su bar delom u pravu! Sasvim je moguće da u nekakavoj klasifikaciji nacija i ugroženih grupa, tamo u Briselu, Ženevi, u Rome računaju samo one muslimanske veroispovesti, a da su ovi „kršteni“ upisani u Srbe, pa smatraju da im međunarodna pomoć u hrani i odeći ne treba. To je jedan krak makaza...
A drugi - činjenica da sela u koja su međunarodni humanitarci doneli pomoć pripadaju opštini Vladičin Han, a Zagužanje Surdulici. Prva je opština, Han - opet te klasifikacije! - nerazvijena, a druga, Surdulica - razvijena! Pa kad se gleda kome se i koliko deli, onda, je li, daje se siromašnima i nerazvijenima. A Romi iz Zagužanja statistički ispadoše kao neki Švajcarci!
A poštari - preskačući sokake kojima teče alpsko mleko - donose račune za struju...
- Odakle da platim? Ili da hranimo gladnu decu ili da plaćamo račune - kaže Mića Novković.
- Od čega? - u isti glas pita Časlav Stanković.
Hor mlađih Roma koji stoji oko našeg stola izgovara:
- Iseći će nam struju...
U dvorištu je naslagana neka kriva polutrula bagremovina, više motke nego debla. To je Tomislav izvukao iz jaruge za ogrev. Ali izgoreće to u šporetu, uz dim, uvrh glave za deset dana. A posle?
- Posle šta bude... - kaže Tomislav Novković.
Ali nije to mirenje sa sudbinom, već ljutnja.
- Ja ću da uzmem mleko u radnju i da ostavim ličnu kartu!
To je samo ljutnja, i odbijanje da se prizna sudbina.
Otkako je postalo izvesno da će korona da potraje, i da još zadugo nikome neće biti do muzike i trube, Romima iz Zagužanja niko u okolini ne daje na veresiju... Logika trgovačka je jasna, jer niko ne zna kako će, od čega, dug da vrate.
Nema ljutnje
Ljutnja ne ide uz trubače, ne možeš ljut da sviraš... Ali ne možeš ni gladan. U Zagužanju trubu ovih dana sviraju samo deca. Odrasli su ljuti na koronu, na život, ljuti su na funkcionera Crvenog krsta kome su se obratili za pomoć, a on im rekao:
- Nema pomoć za Rome!
- Kako nema, predsednik Vučić je rekao da ima pomoć za sve - prepričava Tomislav Novković razgovor.
- Nema, predsednik je rekao za Srbe, nije pomenuo Rome - rekao im je taj službenik.
Onaj hor Roma oko stola klima glavama.
- Novinar - kaže Novković - napiši, molim te, da predsednik... ne mora da dođe... neka predsednik sledeći put pomene i Rome.
IZBORI SU KRIVI
Pa ti vidi za koga ćeš da glasaš
Romi u Zagužanju smatraju da ih pomoć zaobilazi zato što je u njihovom selu Novica Tončev, predsednik surduličke opštine u kojoj je SPS na vlasti, na izborima loše prošao.
- Za mene Zagužanje više ne postoji! - kažu da je rekao.
Pitao sam Tončeva koliko ima istine u tome:
- Ja sam njima pomagao, i opet ću da im pomognem - odgovorio je.
I dodao:
- A da su prodali glasove, jesu!
Razmenjivali smo poruke, i ako napisano može da zvuči ljutito, onda je ova rečenica bila takva.
Kurir.rs/ Momčilo Petrović Foto: Nemanja Nikolić
NE PROPUSTITE
