Po rođenju Milunka Petrović Stanković nije imala ni jedan kilogram. Prognoze nisu bile dobre.
- Ona je rođena 1997. i lekari nam u prvo vreme nisu ni kazali šta nije u redu, ona je imala 700 grama bila u onkubatoru menjali joj krv i kasnije su nam reki. Uvek smo je gurali i vozili na biciklu I onda su nam 2009. rekli znate od čega boluje - pričaju Milunkini roditelji. Iako je ceo njen život borba, danas 23 godine, Mila je ponos svojih roditelja.
-Ja sam ponosna jednostavno što je ona borac, junak, hrabra je i zna da se suoči sa dosta teškim problemima u životu. Ona je uporna, mi dok smo živi pomoći ćemo koliko možemo. Mila ima cerebralnu paralizu. Sve do šeste godine, Mila toga nije bila ni svesna.
-U mojoj porodici se nije pričalo bila sam obasuta ljubavlju, oni su bili pogledi ljubavi i to sam setala sve do odlaska u vrtić. Tog prvog dana odlaska u tu ustanovu i na ulazu sam videla poglede koji su bili potpuno drugačiji nego kod moje kuće - priča Milunka. Prvi put se sa predrasudama zbog svoje bolsti sreće kada kreće u vrtić.
-I onda je to praktično bio jedan šok u mojoj glavi, jer mi nije jasno zašto me neko gađa legom, zašto neko ne bui hteo da se igra sa mnom, šta sam ja tu uradila, i u svoj toj zbrci dobro se sećam znojenja crvenila, poanike nisam znala šta me je snašlo - kaže Milunka.
Seća se da su je udarali po butinama kako bi pala.
- Ono što je meni ostalo upečatljivo je da sam ja bila udarana, po butinama, sačekivali su me iza škole gde su me vređali, gurali jer su znali da mi je dobvoljno da prst pruže da padnem. Često su me plašili kako mama neće da dođe po mene, kako ja ne vredim ništa da bi mama došla po mene, i vrlo često bih bila vrlo uznemirena zbog toga. Nadala se da će zlostavljanje prestati kada krene u osnovnu školu.
Međutim, to se nije desilo. Nisu samo deca bila okrutna prema njoj, već i nastavnici. Živeći u maloj sredini, ni Mila ni njeni roditelji nisu znali kako da se nose sa vršnjačkim nasiljem. Svakog dana Milu je neko morao da vodi u školu, jer je njen hod bio mnogo gori nego danas. Otac ju je do škole nosio na leđima, a mama ju je vozila biciklom.
Kada je došlo do toga da Mila upiše srednju školu, znala je da nešto mora da se promeni.
-MIslila sam ako je sad nastavim srednju školu u Bečeju ja ću ili da se ubijem u nekom momentu jer ja ne mogu opet istu neizvesnost. Šta ako oopet budem malteretiurana, tonu nekih strahova i rekla sam nema šanse da se s ovim izborim? - seća se Mila.
Želela je da ode u neko okruženje gde sus vi isti i gde je više niko neće ponižavati. Slučajno saznaju za školu Milan Petrović u Novom Sadu. U vezi škole Milan Petrović vladaju mnoge predrasude ali istina je da u toj školi osim dece sa poteškoćama idu I zdrava deca, deca koja su pobegla iz sredina gde je bilo vršnjačko nasilje. Škola Milan Petrović je škola prvenstveno za decu sa smetnjama u razvoju, a Milunka samo lepe stvari pamti iz nje. Prema njenim rečima, deca se tu uče jednakosti i toleranciji.
- Bukvalno si bio slobodan da čitaš mnogo knjiga, da te niko ne vređa, da te niko ne ponižava, da te niko ne ponižava, kao da si među svojima. U školi je, prema rečima profesora, bila vredan đak i izuzetno motivisana da napreduje. Lična iskustva iz Centara za socijalni rad, pogurala su je u smeru da odluči da želi da bude socijalni radnik.
- Većina socijalnih radnika polazi s preporukom tako da jao ova je opet došla da traži pare, a možda je neko došao da porazgovara kao čovek sa čovekom ne znači da je neko došao po pare - kaže Milunka.
Zbog toga što je malo socijalnih radnika želelo da sasluša nju- zaklela se da će ona promeniti stvari na bolje.
-U svojoj glavi sam formirala cilj ako upadnem, i obezbedim mesto na budžetu ili kako god da nikada ni jedno dete ni porodica, ne izađe poniženo i uplakano iz kancelarije - odlučna je! Zbog jačine svog duha držala je motivacione govore širom Srbije.
Tako je pre nekoliko godina upoznala i svog muža. Kuckali su se nekoliko meseci a onda je kako je ona bila u bolnici, on došao da je poseti.
-Našla muža koji je voli obožava je, nas je zamenio jedno uz drugo su, šta drugo ponosni smo na nju -pričaju veslo roditelji. Onda je usledio još jedan veliki životni udarac.
Mila je dobila dete, ali umesto sreće, tuga je opet zakucala na njena vrata. Kao i uvek Mila je našla snage da ponovo ustane I nastavi svoju borbu. Da pobojša sebe, promeni svet I pruži svetu sve ono što može - a može mnogo.
NE PROPUSTITE
