Prve delove viteškog oklopa napravio je kada je imao samo dvanaest godina. Zaljubio se u junački poziv viteza, kroz strip o Milošu Obiliću.
Danas, šest godina kasnije, oklop koji je napravio izložen je u muzeju, a njegovi autentični radovi, vraćaju u 14. i 15. vek, kada je Italija bila centar okloparstva. On je vičan u obradi čelika, kože i tkanine, a njegov glavni alat je čekić. Ovo je priča o Vasiliju Batačaninu, najmlađem okloparu u Srbiji.
Vitez je čovek koji se trudi da mesto u kome živi učini boljim mesto za život. Koji poštuje svoje pretke i svoje potomke, koji zna svoju istoriju i koji je svakako religiozan.
Vitezovi postoje i danas. Jer viteza ne čine samo oklop i mač, već i čvrsta, pravedna reč, hrabrost, čast i lojalnost. Onih pravih vitezova, oduvek je bilo malo.
Osamnaestogodišnjem Vasiliju Batačaninu, učeniku četvrtog razreda Mašinsko-tehničke škole „14. oktobar“ u Kraljevu, viteštvo je bilo inspiracija. Prvo kroz stripove. Kasnije ga je otac učlanio u Svebor družinu „Sveti knez Lazar“ iz Kraljeva.
Svebor podrazumeva pre svega ponašanje. Dakle ljudi koji su u sveboru treba da se ponašaju upravo tako, viteški po svetosavskoj filozofiji i etici. Dakle na tim temeljima upravo počivaju sva naša učenja. Pa tako i to viteško i između ostalog trudimo se da rekonstruišemo srednji vek u najboljem mogućem svetlu, kao i srednjovekovne borbe.
Konjički klub u Mrsaću, idealno je mesto za treninge i rekonstrukcije srednjovekovnih borbi. Atletika, gimnastika i borilačke veštine spojeni su u ovoj srpskoj veštini borenja. Luk i strela, borbe s kopljima, adrenalin, zabava i učenje. I povratak u srednji vek. To je ono čime Svebor privlači sve veći broj mladih.
- Ovo je neka vrsta kao sporta srednjovekovnog, jako je adrenaličan da tako kažem, opasan, avanturistički i zanimljiv.
Kao i u bilo kom sportu, postoji opasnost od povrede. Ipak, mladi vitezovi znaju najbolji način da do iste ne dođe.
- Debljinom koplja, debljinom oklopa, solidarnošću dva jahača gde će da se udare, kako šta, jer ovo je ipak sport da se udari u štit, a ne da se povredi drugi jahač. Bitno je, poeni su tu bitni, znači ko udari koga u štit i da se obori i da se ne povredi, da ne pogine neko, to je bitno.
Glavu čuva dobar oklop. Za to je zadužen Vasilije, a u njegovoj kovačnici „Oganj“ sve počinje.
Strip o Milošu Obiliću Vasilije je dobio kada je imao tri godine. To je bio prvi vitez za kojeg je čuo i do dan danas, omiljeni. Već tada se rodila ljibav prema viteštvu, a onda i okloparstvu.
- Prve delove viteškog oklopa sam iskovao sa nekih 12 godina. I prvi radovi su bile neke podlaktice, potkolenice koji su bile onako nekog lošeg anatomskog oblika, neki prosti jako delovi. Kovački, krojački i sarački. Ovim zanatima mora biti vičan majstor koji pravi autentične viteške oklope.
- Svi oklopari uglavnom znaju, pošto znaju da skroje odelo od čelika, jako često znaju da ga skroje od tkanine, pa se onda bave i tim krojačkim zanatom, jer jako je teško ljudima, da kažem ovim modernim krojačima objasniti srednjovekovne krojeve, jer treba ući u srž same priče. Bitan deo okloparstva je i poznavanje istorije. - Taj period 15. veka, ja kažem da je najzanimljiviji okloparima, zato što prosto imamo odlična tehnička rešenja i imamo oklope koji su u punoj upotrebi. Prosto koriste se na turnirima, koriste se u ratovima, tako da imamo jedan tehnički sklop čoveka koji je obučen u čelik, ali koji ima i svoju primenu, a ne samo za turnir, ili samo za paradu.
Iako od svog hobija zarađuje, Vasiliju novac nije glavni motiv. Najbolja zarada je u filmskoj industriji, ali kako kaže, to nije parvo okloparstvo.
- Pravo okloparstvo se zasniva na istorijskoj rekonstrukciji. Dakle da vi pokušate da rekonstruišete oklop baš u pravom obliku kako je trebao da bude, prave debljine i eto svakako gledanje istorijskih originala, gledanje fresaka, slika iz raznih rukopisa, i naravno originalnih komada. Eto i internet nam je omogućio da možemo da vidimo preko slika šta se nalazi u raznim muzejima, tako da to jako znači. Od ideje, preko crteža, pa do uzimanja mera, za izradu jednog oklopa potrebno je od dva do šest meseci. - Iscrtavanje šablona na papiru, pa se onda to prenosi na lim, pa sečenje i onda ide onaj glavni deo procesa, a to je kovanje. Postizanje te forme koja je potrebna da bi se oklop prilagodio telu. Kada se odradi to grubo kovanje, onda mušterija uvek dolazi na probu, da proba to što smo iskovali da vidi da li je to to, eventualno se izvedu neke korekcije koje su potrebne.
- Kruna kovanja je peglanje, potom dolazi brušenje i na kraju dodavanje ukrasa. Dug je put do oklopa koji se pravi po merama viteza. I zahtevan, jer posoje specifični delovi koje je teško napraviti.
- Konkretno meni je nekako suknja najteže pale. To je prosto nešto što se sastoji iz mnogo delova, imamo nekoliko tih lamela, recimo u redu šest, sedam, pa tako i sa zadnje strane i svi oni moraju da funkcionišu kao celina, da se preklapaju, to je nešto što je meni bilo najteže.
Postoje oni majstori koji smatraju da bi oklope trebalo praviti ručnim alatima, bez korišćenja struje. To iziskuje vreme, do je krajnji rezultat isti. Ipak, glavna altka je ostala ista, od 14. veka pa do danas.
- Ja naravno koristim moderne alate, jer ta izrada u tom pravom smislu, da cela izrada bude ručna, mora da bude dobro plaćena i onda ljudi ne pribegavaju tome, nego se gleda da se naravno ubrza ceo taj proces, ali glavna alatka je ostala ista i nezamenljiva, a to je čekić.
A čekić koristi i u školi, koja mu je podjednako važna. Planira da upiše Mašinski fakultet.
- Svakako ja bih probao da mi ovo bude primarno zanimanje, ako to ne bude bilo moguće, onda je neka moja želja da eto postanem profesor i da predajem u svojoj školi. To je nekako posao koji mi se čini najboljim za mene. Ja volim generalno da radim sa ljudima, volim da imam odnos više sa živim bićima, nego sa nekakvom mašinom.
Najveća podrška u svemu mu je porodica. Njegov tata je i sam pokušavao da napravi delove oklopa, a tu ljubav preneo je na Vasilija. Tetka i baba mu pomažu kada treba nešto da sašije. Mama je tu da uvek sasluša i posavetuje.
- Znao sam na primer da se strašno iznerviram oko nečega. Pa onda prosto histerišem, dođe mi da ostavim sve i da ne radim više. Neka čekaj, sedi polako, eto majka je nekako uvek puna razumevanja.
U okruženju nailazi na razne komentare. Dok mu se većina divi, ima i onih koji njegov hobi smatraju čudnim i zastarelim. Jedino je reakcija devojaka ista.
- Jahao sam belog konja i eto prva neka da kažem asocijacija kad vide neku fotografiju „joj ja nisam verovala da zaista postoji princ na belom konju“ i onda eto taj beli konj je nešto što je kod ljudi stvarno onako upečatljivo, što ljudi prvo vide i evo ga, princ na belom konju, tako da devojke to vole. To viteštvo ima svoju romantičnu stranu koja je jako izražena, to znamo svakako i kroz viteške romane, prosto svi su i čitali koji se bave ovim i bili su im nekakav povod za to bavljenje, tako da devojke to možda i najbolje prihvataju u stvari. Najmlađi kovač oklopar u Srbiji, već je postigao brojne uspehe. Njegovo oklop izložen je u kragujevačkom Narodnom muzeju, a najponosniji je na to što svojim primerom pokazuje da vitezovi i danas postoje.
Kurir.rs
OVDE MOŽETE GLEDATI UŽIVO KURIR TELEVIZIJU
NE PROPUSTITE
Bonus video:
