U zemlji Srbiji tradicionalno „svinje lete“ od sredine novembra do kraja decembra i to je jednostavno - vreme svinjokolja. Menjali su se kraljevi, sistemi, vlastodršci, glas su dizali vegani i veganke, vegetarijanci/ke, ali ovaj običaj nije trpeo velike promene, nije se dao globalizaciji.
Elem, prvi veliki pijetreni, jorkširci, landrasi ili mangulice „zaskviče“ već pred 29. novembar, na nekadašnji Dan Republike bivše Jugoslavije. Danas, kao i uvek i u svakom kraju Srbije, svinjokolj je blatnjav, krvav i miriše na čvarke. Drugačije ne bi valjalo i to domaćini znaju, pa se i pripremaju. Tako sam odlučio i ja. Neću svako malo da idem u mesaru, kupujem zaleđeno, skupo... Idem s kumom Sašom u njegovo rodno selo. Davno smo kaparisali svinje i to jutro, pre prvih tramvaja, s Vladom, koji ide onako, pošli smo na svinjokolj. Prva „putnička“ popila se već u kolima.
Šajkača s Vračara
Put je dug i posle možda dva sata stajemo u kafanu poznatu kao „Kod budalaša“, iako ima neko drugo, bez veze ime, koje niko ne bi zapamtio. Konobarica brza, hitro donosi kafe, puna joj kafana nekih planinarki i nema vremena za prazne priče. Ni mi nemamo vremena, ni za priču ni za planinarenje... čeka nas posao.
Uskoro i stižemo u Rogačicu. Ulazimo u dvorište domaćina odakle se vije dim iz kazana, da vidimo naše svinje. Kolje on, pa i mi. Uglas vičemo ko pioniri s crvenim maramama ili ministri s ljubičastim šlemovima „srećan rad“, ko da ulazimo na deonicu auto-puta u izgradnji, a ne avliju. Vlada nakrivio šajkaču, ko da je nosa i po vračarskim kafićima, pa pozira. Jedan od domaćih, u maskirnoj uniformi, koju je onomad zadužio, setno se smeška i veli - radikal. I to je jedina reč o politici koja je izrečena oko kazana za ta dva dana.
Kum i ja gledamo značajno i znalački naše svinje. Obilazimo oko telesina, zagledamo glave jadnih životinja, koje neko brenerom „brije“. Pitamo se u sebi šta će nama papci, svinjske glave pa ubeđujemo ove oko nas da će biti odlične pihtije, krvavice, švargle...
Domaćin Beban hvali svinje - te zdrave, hranile se prirodno, nema to da se kupi... ne reče da su se uredno kretale i da su upražnjavale jogu, ali jasno je da važi pravilo „o pokojniku sve najbolje“. Da se o zdravlju vodi računa, potvrđuje i činjenica da se oko kazana smenjuju lekari obližnje bolnice. S dužnom pažnjom u „vizitu“ dolaze jedan pulmolog, pa hirurg, dođe i gastro i svi oni bejahu posađeni na počasno mesto, što ovde znači da ne kisneš i ne ide dim na tebe. Čuje se dijagnoza da je lakše ostaviti duvan nego duvan čvarke. Ako je o politici izrečena jedna, o koroni nije izrečena ni jedna jedina reč, iako se gotovo pa krizni štab vanredno okupio oko kazana. Ama ni reč...
Donator domaće ljute
Vlada sa sve šajkačom već odavno spava. Nazdravljao je „radikal“ sa svima redom, hvalio rakiju i zemlju Srbiju, pobožno se krstio pred svaku čašicu, čudio se onima koji prodaju rakiju, jer šta da kupe za te pare... Uskoro su ga brižni domaćini ušuškali u jednu toplu sobu i on je srećan spavao.
Svinjokolj jeste posao, ali je u selu gotovo pa slavlje, a na praznik valja popiti. A rakije, em mlogo, em džabe... Rogačica, verovali ili ne, ima donora rakije. Naime, Milisav Dodić stvorio je svojim rukama i umećem podrum rakije. Ima šljive, loze, kajsije, viljamovke, dunjevače, klekovače, orahovače, medovače, rakije s papričicima, ljutom ko đavo... do ruske džanarike. Ima hiljade litara rakije i sad on više uživa i donira rakiju svojim prijateljima, a dvojica njegovih sinova rade. Ostali u dobrano opustelom i ostarelom selu kraj Drine, jer imaju rašta. Rakije ne fali, meso se baca na roštilj, a legenda kaže da i od kvaliteta rakije zavisi kakva će biti pastrma, švargla, kobasica ili čvarak.
Pomagača, korisnika donacije, desetak - mesar jedan. Zoki. Nudim ga rakijom i pripitkujem kad će biti gotovo. Što, gde ćeš, pita dok nožem ko skalpelom skida damare. Pa, velim, sutra za Beograd. Jebo te Beograd, kaže i meni bi jasno da se i ja njemu dopadam. Ko da mi reče, ej bre, gde ćeš u taj Beograd, ima li tamo nešto bolje od ovoga, ostani tamo gde ti prija, jedan je život... To ja tako tumačim ono „... jebo te Beograd“, al’ da ima nešto i da ga nisam zalud „čačnuo“ govori mi uskoro i detalj da smo rođeni na isti dan - 17. septembar. On koju godinu pre mene...
Bore života
- Voleo sam život. Dosadi mi ovde i odem u Francusku. Majka kuka, oće da mi šalje pare da se vratim kući, u Rogačicu, u Jugoslaviju, a ja prvi dan u Francuskoj uzmem na kocki hiljade franaka. Bio sam, video, i vratio se u moje selo. Bio sam i u zatvoru, sve je za ljude... Nema, veruj mi, nigde bolje nego u Srbiji, gde si svoj na svome, sa svojim ljudima s kojima si odrastao i na koje možeš da se osloniš, da se proveseliš... Radio sam... imam i penziju, oko 13.000, i meni više i ne treba. Jedino unucima moram da kupim po nešto. Za to mora da bude. Odem u Baštu i potrošim poslednji dinar njima za poklončiće. Nemam za kartu do sela, al’ nije me sramota da bez banke uđem u autobus. Važno mi je da njih obradujem, a kondukter ako razume - razume - priča dok vredno radi, a na svetlu sijalice znoj se sliva kroz bore koje su stvarale i suze i smeh.
„Složna braća“
Noć je davno pala, hladno, posla ima. Dug je put do duvan čvaraka. Rade ljudi, jedni dođu, drugi odu, ali jedna postavka je stalna. I neko poče pesmu. Kažu mi da je to Andrija Milisavljević iz muške pevačke grupe Složna braća i on kroz dim iz kazana pusti glas „A što ti je, mila kćeri...“. Prihvatismo. Došao i „radikal“, ko nov. Dremnuo, ali nije prespavao. „Prela Mara zlato na vreteno...“, „Sinoć prođoh sokakom kroz selo...“, „Moj dragane, što me zaboravljaš...“, „Spavaj, spavaj, moj dragane...“, „Oj oraje, oraje...“ Pevamo i mi ko složna braća, čini mi se i bolje. Žmurimo i pevamo. Neko se nalaktio na frezu, neko na plot, a jedan, vidim kroz dim, grli onaj sulundar od kazana. Beban mu pomera ruku, pazi ga da se ne opeče, al’ ne vredi, on ne pušta onaj vreli sulundar i peva li peva: - Gledam Drinu a duša me boli, zašto nije mogla da me voliiiii...
Putari rade od kuće
Buđenje, rano. Selo zavejano snegom, mi bunovni, sneni, isceđeni ko mast iz duvan čvaraka. Meso smo, uglavnom, ostavili kod Bebana da suši. Prvo u Crkvu Vaznesenja Gospodnjeg, da upalimo sveću, pa u kafanu da popijemo kafu. Struje nema. Put kroz selo gotovo zatrpan. Putari kao da, po preporuci lekara, rade od kuće. Jedva se ljudi probijaju do prodavnice, po hleb. Srećemo po selu one ljude od sinoć, a oni svak u svom poslu. Zdrave se s nama i žele nam srećan put. Lako je njima, nikud ne žure i ostaju ušuškani na svome. Gde ćemo, mislim se, mi sad sa ovom mašću, sa svinjskim glavama od po 20 kila, plućima, papcima i belim bubrezima...
Možda mi je dobro rekao onaj mesar.
Cena
Kilogram 200 dinara
Kilogram svinjetine, žive vage, košta 200 dinara za veliku svinju. Tome treba dodati i oko 4.000 dinara, koliko se plati mesaru, koji sredi kompletno svinju od oko 200 kilograma.
Uslovi
Temperatura i težina
Idealno vreme za svinjokolj je od 15. novembra do 15. decembra i temperatura od dva do osam stepeni Celzijusa. Idealna svinja teška je od 100 do 150 kilograma, mada se uglavnom kolju i daleko teže. Najčešće sorte u našim krajevima su veliki jorkšir i pijetreni.
Uglješa Balšić
NE PROPUSTITE
