Lavina ispovesti žrtava nasilja koja je krenula 25. decembra prošle godine sa 20.000 tvitova pod haštagom #nisamprijavila mahom su bile anonimne priče.
Ja sam novinarka.
Borkinja protiv nasilja nad ženama.
Zovem se Suzana.
I nije me sramota da kažem kakve mi je rane na duši zadao jedan roditelj...
Mala sam, krenula sam u školu. Mama često plače, tati su oči stalno krvave, lice naduveno. Stalno je ljut. Kad dođe kući s posla, odmah spava. Hodamo na prstima da se ne probudi. Ako šušnemo, urla i baca stvari. Ne smeje se kad je s nama. Napolju da. Prema svima je ljubazan, smeje se, priča viceve. Mene stalno šalje u prodavnicu. "Kupi mi pivo."
Uveče, kad legnem da spavam, čujem da se svađaju. Ne znam zbog čega, ali često ne spavam. Mama dođe kod mene, spavamo zajedno. Znam da je plakala. I ona zna da ja znam.
Prolazi bombardovanje, već mi je osam godina, a bombe nisu tako strašne. Trčim kući, kao zbog sirena, a nekad glumim da me boli stomak. Da mama ne mora da bude sama s njim. Možda će on manje da viče kad sam tu. I taj rat prolazi, ali tatino neraspoloženje i stalna ljutnja na nas ne. Ni mamine suze. Vidim sve. Nekad pitam, nekad sama kaže. Umire deka kad sam imala 10. Njega sam mnogo volela. To je tatin tata. A tata onda postaje još gori. Još je otečeniji, još više traži pivo, još više viče. Sve se dešava u kući. Napolju je dobar. Pitam se kako to radi. Mi deca to smo zvali pretvaranje. On je to odlično radio. Punim 11 i kažem mami da moramo da popričamo. Kao velika. Onako ozbiljno kažem: "Mama, ja ne želim više da živimo s tatom."
Objašnjava mi da je za život van naše kuće potreban novac. Računamo kolika joj je plata i koliko nam treba za barem tri kirije. I ja tad počinjem da se pretvaram. Kad tata nešto kaže da donesem, ja donesem. Kada viče, ćutim. Kada nešto pita, odgovorim. On ne zna da mi idemo. Mama ga je pitala da bira između nas i flaše. Izabrao je flašu. A možda da nije nje, ne bi bio tako ljut... Ali jeste. Jednom kao da je osetio.
Seo je na pod kuhinje, ispred sobe u kojoj spavamo, i stavio pivo i cigare pred sebe. Vikao je na mamu da dođe da ga podigne jer je pao. A nije. Znamo to obe. Pravimo se da spavamo. Napolju je kiša, a mi bežimo kod komšinice jer tata već preti. Mama iskače prva. Dobro je što imamo kuću. Ipak, ja sam mala. Dodajem joj moje klompice jer je napolju mokro. Spušta ih da ne ugazim u baru, pa mene u njih. Još ih se u mraku sećam. Zelene su i po sebi imaju sitne bele rade. Odlazimo kod komšinice, dobijam slatkiše. Da budem dobra. Napolju je policija. Bili su tu dok nismo skupile nešto stvari.
Tada smo otišle drugi put. Pre toga smo s nekoliko stvari u torbi probale, ali nas je tatina mama vratila i rekla "da ne pravimo gluposti". Otišle smo kod mamine mame. Vratile se. Biće bolje. Nismo imale para, a on je rekao da će manje da pije. Ali nije. Jednom sam bila napolju, kod drugaričine kuće. Igrala sam se i videla mamu kako stoji malo dalje. Plakala je i rekla da moramo da odemo. Uhvatio ju je za vrat da je davi i pobegla je. Tada smo već imale dosta para za kirije. Pokupile smo stvari i otišle zauvek.
Živele smo kao podstanari, u jednoj sobi. Tu ti je sve. I kuhinja i kreveti i sto za učenje. Bilo je, kad se setim, to mesto za preživljavanje. Al nama je tu bio mir. Imam 12 i oni se posle duge procedure - razvode. Mene su u Centru za socijalni rad stalno nešto ispitivali. Uglavnom o tati. Videli su i oni kakav je. Odredili su da moram da ga viđam jednom nedeljno. A ja to nisam želela, jer će opet biti ljut, vikaće...
Jednom, kad smo se preselili, pozvao je mamu i rekao: "Ubiću vas obe, u ulici sam gde živite." Sećam se, tada smo ostale u autobusu i okrenule krug u kontrasmeru. Dugo smo se vozile, čekale da ode. Zvati rodbinu s njegove strane nije bilo poente. Policiju isto. Mogle smo samo da bežimo. Same, po mraku. A meni su psiholozi i dalje govorili da treba da viđam tatu...
Od moje 13. do 16. godine nije bilo lako. Svaki odlazak kod tate bio je stres. Grč u stomaku. Jednom mi je rekao da je mama ku*va. Nije hteo da prizna da je kriv za sve. Posvađali smo se. Okrenuo je ključ u bravi i rekao: "Više se nikad nećeš vratiti kod nje." Plakala sam. Bacala stvari. Bila sam sitna, a on pijan, uspela sam da se dokopam vrata, otključam i pobegnem kod mame. A mamu sam malo viđala i nedostajala mi je. Radila je dva ili tri posla, da imamo da preživimo, jer on alimentaciju nije hteo da daje... Jela sam podgrejano iz šerpica, usisavala, da mami bude lakše.
Bio je on na lečenju u Kovinu i Padinskoj skeli tri puta, to su svi znali. Ali čim izađe, napije se. Bude onaj isti. U školi me je malo zato bilo sramota. I ja se vratim, da budem s njim, jer mi treba tata, tako kažu. Ali on se ne menja. Imala sam 15 kad je sam prestao da pije.
Kad sam imala 16, tek je prošao Božić, mama je nekud odjurila. Pozvala me je i rekla da dođem kod kumova. Umro je. Imao je rak. Ja to nisam znala, jer je uvek bio ljut pa smo slabo i pričali. On je znao. Iako sam bila njegova žrtva, iako nas je psihički mučio oduvek - bolelo je. Jer, krv nije voda. Tad nisam jela ništa 10 dana. Spala sam na 43 kilograma.
A onda - klik u glavi. Oni koji imaju teško detinjstvo teže lošim izborima, jer za bolje ne znaju. Ja sam htela bolje. Da mama, moja heroina, bude ponosna. To mi je bio jedini cilj! Imala sam penziju, stipendiju, i ponovo našu porodičnu kuću. Odlučila sam da postanem neko i nešto. Imala sam sve uslove i iskoristila ih.
Imala sam uspeh 5,00 u srednjoj školi, radila sezonski da pomažem mami, da imam za džeparac. Završila fakultet, odmah se zaposlila.
Novi smrtni slučaj me je u 27. godini ošamario, mislila sam, jače nego bilo šta u životu. Otišla sam psihoterapeutu. Ispričala sve o bratu od tetke kog je uzela leukemija, a koji me je kroz život vodio jer nisam imala tatu. Rekla mi je, ta žena koja me je sa dna izvukla: "Znam da je teško, ali mislim da brat Marko nije tvoje jedino breme."
I nije bio. Ustanovila mi je posttraumatsko-stresni sindrom, iliti sindrom rata. Samo, on meni nije bio od rata, već nasleđe od oca...
Pitala me je jednom: "Da li ćeš nekada moći da oprostiš tati?" Iz topa sam rekla "ne". Rekla je: "Kamen će ti sa pleća spasti tek kad mu oprostiš, ti to možeš, dobar si čovek."
Krstila sam se u 29. godini. Dan pred krštenje, prolazila sam pored groblja, gde retko idem. Otišla sam i prvi put isplakala zbog njega more suza. Rekla sam: "Opraštam ti, neka ti je na čast, ali ti neću zaboraviti." Sutradan, u crkvi, osetila sam spokoj. To je bilo sve što mi je trebalo.
"Sindrom rata" izlečila sam zahvaljujući psihoterapiji. Nastavila sam da, kako moji prijatelji kažu, po milioniti put kao feniks ustajem iz pepela. Jedna drugarica mi je rekla da sam najhrabrija osoba koju poznaje, jer zna priču koju sad znate i vi. A bilo je još teških stvari tu, ali nisu one tema. Ne znam, možda je tako. Znam šta mi je cilj. Da izaberem boljeg od svog oca, da budem voljena i da moja deca nikad ne dožive ono što sam ja.
Moja priča nije najgora, ali mi je detinjstvo ponudilo gorke plodove umesto slatkiša.
Nisam bitna ja kao ja, već Suzana koja se bavi poslom koji nosi veliku odgovornost i koju danas nije sramota svog detinjstva. Jer nisam kriva, kao nijedna žena, kao nijedno dete. Tu sam da pomognem onima kojima je pomoć potrebna, ili koji ne znaju gde da je potraže, kao ja i mama one kišovite večeri kad sam nosila klompe sa belim radama. Aktivistkinja sam, borim se protiv nasilja i član sam mreže Novinarke protiv nasilja.
Pomažem kome mogu. Govorim glasno svoju priču, da žene prijave nasilje, psihičko ili fizičko. Psihičko je možda i teže, floskula je nekih aktivistkinja, jer ostavlja rane na duši, a ne na telu kao batine.
Danas su žene zaštićenije. Imaju informacije. Mi nismo imale.
Mogle smo da budemo crni broj na kraju da je on to ostvario. Bogu hvala, nismo. Zato sam tu. Da vam kažem da prijavite nasilje. Jer možete, i nikad niste same. Ne zaboravite to.
Kad rana zaraste, pojavi se krasta. Psihičke rane gore su od fizičkih. One večito peku dušu čoveku. Verujte.
Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 35 00 36
Suzana Trajković, novinarka Kurira, autorski tekst
NE PROPUSTITE
