Hrabroj ženi Vesni Stojković iz Vranja, sudbina ne da mira, ponovo joj je potrebna naša pomoć.
Građani Srbije su donacijama Vesni obezbedili sredstva za proteze za obe noge, a sada ima novu, još veću muku.
Naime, vratio joj se tumor na debelom crevu, te svakodnevno mora u ZC Vranje, kako bi primila terapije, uradila analize krvi i druge preglede, piše Telegraf.
Vesna živi na petom spratu zgrade u Vranju, a hitna pomoć svakodnevno dolazi po nju.
"Zgrada nema lift, a iz hitne ne mogu ljudi uvek da me nose na rukama, jer nisu u stanju. Zbog atrofije mišića, sada kada imam proteze krećem se otežano ili nikako. Potreban mi je novac za stolicu na šinama, kako bih mogla da se spustim do prizemlja i vozila hitne pomoći", kaže Vesna.
Ona je ostala upamćena po tome što je tokom bombardovanja 1999. godine telom štitila bebu. Nekadašnja administrativna radnica pri vojsci živela je bilzu kasarne u Vranju kada je počela NATO agresija na tadašnju SRJ.
Petog aprila bila je napolju u šetnji sa svojom ćerkom koja je tada imala samo 16 meseci. Ubrzo je usledio stravičan prasak. NATO bomba je pala u njihovoj neposrednoj blizina, a Vesna je instiktivno reagovala kako bi zaštitila svoju ćerkicu.
"Samo smo izašle tu u dvorište u krug zgrade, šetale smo i odjednom je krenulo", pričala je svojevremeno Vesna.
Tog 5. aprila 1999. godine dvoje ljudi je poginulo. Vesna je zadobila prelom sedam rebara, naprsnuće tri pršljena, gelere u levoj nozi. Na desnoj je geler presekao palac.
"Nisam znala da li ću levo, desno, da bežim... Kako je pala prva bomba, samo sam mislila kako dete da spasim. Bacila sam se da je zaštitim svojim telom, a mene je odbacila detonacija, poletela sam. Ona na jednu stranu, ja na drugu".
"Čovek koji je bio na glavnoj kapiji, rezervista, on je video šta se desilo. Čuo je moj vapaj, dozivala sam da mi dete spasi. U tom trenutku videla sam kako čovek trči, prelazi ulicu. U jednoj ruci drži pušku, u drugoj moje dete i beži. Ostala sam ležeći sve dok se nije završilo dejstvo bombardovanja kasarne", pričala je Vesna.
Objašnjava da je potom prevezena u bolnicu, gde joj je palac noge prvi put operisan. Imala je svest o tome da dete nije s njom. Kaže i kako su je lekari u ubeđivanju da ostane "malo slagali". Tražili su način da je odvrate od ideje da napusti bolnicu. Ipak, izašla je na svoju odgovornost.
"Palac mi je ušiven, sastavljen. Imala sam iscepanu plućnu maramicu od siline udara, ali nisam htela da ležim u bolnici. Dete nije bilo sa mnom. Bilo mi je na pameti da li su ona i taj čovek uopšte živi. Insistirala sam da me puste. Ubeđivanje je trajalo. Malo su me slagali: 'Čuli smo da je dete dobro. Morate da ostanete, imate unutrašnje krvarenje'. Međutim, niko nije mogao da me ubedi u to. Našli su prevoz, odvezli me kući, sišli u podrum, deteta nema", prepričavala šta ju je sve zadesilo.
"Nađena je kasno popodne. Čovek koji ju je spasio bio je povređen i zamolio je neku ženu koja se sakrila od bombe da je prihvati, pa ju je ona dala nekom drugom. Nošena je od ruke do ruke. To znam sve iz priče. Moja mama je tragala za njom ceo dan".
Međutim, u detonaciji je povređena ne samo mama, već i ćerka. Šesnaestomesečna Marija je zadobila povredu glave.
"Kad se završilo bombardovanje krenula sam da je lečim, do njene 11. godine. Meni je mnogo bilo bitno da dete izlečim, a nisam obraćala pažnju na to da li se nešto dešava sa mnom", rekla je Vesna.
(Kurir.rs/Telegraf)
NE PROPUSTITE
