Borko Marinković je najpre poznat kao nekadašnji fudbaler Partizana, ali ga je muka naterala da ga znaju i kao borca za prava dece s dijabetesom, s kojim se njegovi sin i ćerka bore 12 godina. Kao roditelj koji se snalazi kako zna i ume i kao predsednik kragujevačkog udruženja dijabetičara, podržava akciju Kurira da u vrtiće i škole budu uvedeni protokoli za postupanje s decom obolelom od šećerne bolesti i da se to jednom zasvagda sistemski reši.
- Pre 12 godina saznali smo da i ćerka i sin imaju dijabetes tip 1. Anja je imala svega devet meseci kad je krenula s terapijom insulinom. Sada ima 13 godina i navikla se na život dijabetičara, trenira i džudo. Mateji je 18 leta i profesionalno igra fudbal za Radnički. Nije jednostavno izdržati 90 minuta a da šećer bude dobar. Borba je neprekidna, strah svakodnevni, bolest crpi sve, i energiju, i vreme i novac... Ali najvažnije je da smo se izborili da žive normalno - kaže za Kurir Marinković.
U toj borbi sigurno je veliki plus bilo i to što je on poznat.
- Hoće ljudi da izađu u susret, ali mora da postoji konstantan fini pritisak. Vrtić je angažovao medicinsku sestru koja je deci merila šećer i davala insulin, pa su sva deca s dijabetesom u Kragujevcu usmeravana u njega. Ne znam kako je od kada su moja deca izašla iz obdaništa. Ali to nije sistemsko rešenje, nužno je da uvedemo protokole i obuke i u vrtiće i u škole. Jedino to daje sigurnost za sve - ističe Marinković.
DECA DOBACUJU DA SU ŠEĆERAŠI
Ne postoji, dodaje Marinković, sistemsko rešenje ni za druge probleme, mnogo je alergena kod dece.
- Moja deca imaju i celijakiju (netoleranciju na gluten) i zbog toga i zbog šećera nosili smo hranu u vrtić. Pre nego što odu na rekreativnu/ekskurziju, imali smo sastanke sa učiteljima/nastavnicima, odgovornim licima, pa kad odu na stalnoj ste vezi sa svima i lekarima. Uvek se presečem kad zazvoni telefon - ističe i dodaje da diskriminacija dolazi najviše od dece, koja njegovoj dobacuju da su šećeraši, a što je doneto iz kuće.
Kao i mnogi, naglašava Marinković, snalaze se da kupuju senzore za kontinuirano praćenje šećera.
- Država daje određena pomagala deci srazmerno njenim procenama. Ali u Srbiji ne možemo legalno da kupimo one koje koristimo jer nisu ni registrovani, a kamoli da ih o trošku države dobiju deca. A to su najzastupljeniji senzori i imaju ih svi i u Evropi i u okruženju. Gledamo da ih deca imaju šest meseci godišnje, koristimo ih kad su rekreativne nastave, kad smo na odmoru, zimi kad su jagodice hladne pa ne možeš ni da izmeriš šećer bockanjem. Senzor plaćamo 50 evra, traje dve nedelje, donose nam ljudi iz inostranstva, kupimo ih više da budemo mirni - kaže Marinković.
Insulini koje država obezbeđuje su, veli, dobri, moderni.
- Ali nije ni registrovan, a kamoli omogućen o trošku države za decu, ni sprej glukagona, što je najbolja opcija ako se upadne u tešku hipoglikemiju (nizak nivo šećera). Život spasava u sekundi. Kod nas postoje samo injekcije, koje niko ne zna da koristi. Kad već nemamo sprej, bar da se sprovede obuka u vrtićima i školama za upotrebu injekcija - naglašava Marinković, koji ima i svoj fudbalski klub za podučavanje dece, a onima s dijabetesom ništa ne naplaćuje.
BRAKOVI PUCAJU
- Sav taj pritisak zbog bolesti dece utiče na brak, posao, stvara opterećenje organizaciono i finansijsko, crpi celog čoveka. Nažalost, naš se brak završio razvodom. Tako je i s mnogim drugim parovima koji imaju isti problem, brojni koje znamo su se ili razišli ili emotivno udaljili - kaže Marinković.
Kurir.rs/J. S. Spasić
NE PROPUSTITE
