Ovo je priča o jednoj tradiciji, o zanatu koji je redak. Samo oni posvećeni čuvaju tajnu veštine izrade šešira. Radoslav Stefanović je počeo da pravi šešire pre Drugog svetskog rata, ostalo je porodična istorija, koja i danas traje.
- On je radio kod svog oca, oni su imali radionicu u Balkanskoj, iznad hotela Prag, ja sad ne znam koji je to broj. On i brat su radili, i njihov otac. Kada se završio Drugi svetski rat, oni su... Dva brata su se podelila. Jedan je otvorio tu radnju u Balkanskoj, koju je nazvao "Kapa Rade", po sebi. A stariji brat je ostao u radionici, u proizvodnji i tako su oni krenuli i evo - rekao je Goran Milošević, šeširdžija.
Pedesetih godina u Jugoslaviji, predratnu slavu šeširima su otele šapke i kačketi koji su bili popularni među radničkom klasom.
- Pratili su te trendove, te filmove. To su bili filmovi...sad se pojavi neki film i neka.. sećam se Alen Delon je nosio neki kačket, film, da li se Žaoka zvao..taj neki kačket iz delova. Oni su odmah to videli, skinuli model, napravili kalupe.. Pokojni tast mi je rekao, to su redovi bili ispred radnje da se kupi taj kačket - rekao je Milošević.
Radetov sin, Branislav, nastavlja zanat šeširdžije. 2006. da tradicija duga više od pola veka ne bi zamrla, izradu šeira preuzima njegov zet, Goran Milošević.
- Moja supruga i njena sestra nisu nešto bili zainteresovani tada za taj posao. I tako sam ja krenuo i to traje evo, 22 godine. Mi smo zadržali celokupan program koji su oni radili tada. To je sada manjeg obima.. ali ipak, postoje ljudi koje nose te klasične kačkete, moskovljanke.. to smo sve zadržali. I danas dan imamo te kalupe i te stare mustre - rekao je Milošević.
Goran Milošević je početkom 21. veka uvideo da više nema šeširdžija, po njemu, danas je tako sa svim zanatima.
- I vidim da sve više se traži šešira, ali nema ko to da uradi. Nema ko da očisti šešir, nema ko da napravi.. I tako sam ja korak po korak, ništa nisam znao o šeširima iskreno, malo po malo, malo po malo, kupovao stare šešire na pijacama, na buvljacima pa probam ovako, probam onako i tako sam naučio - rekao je Milošević.
Izrada šešira za pozorište i film je po rečima našeg šeširdžije logična, jer radnja mnogih priča je smeštena u takozvanu „epohu“.
- Da krenemo od Narodnog pozorišta, Pozorišta na Terazijama, JDP-a, pa ostala pozorišta Novi Sad, Niš, Priština, Banjaluka, Zagreb, Sarajevo. Koja god predstava da treba, epoha...i danas dani..pozorište mi radimo..ajde, Maratonci.. ili Čikago na Terazijama kad je igrao.. to je bila neka 2007. godina. Jedan od većih projekata je „Montevideo“. Tu smo im radili kompletno one šapke, šeire za glavne glumce, za statiste, pa ne znam, pa putuju tamo negd, snimaju to je bilo ogromno...To smo radili tri meseca sigurno - rekao je Milošević.
Svaki šešir je drugačiji. Njegova izrada zavisi od namene. A od nje materijal.
- Ima u Evropi par tih još..ostale ju još dve tri fabrike koje proizvode materijale za šešire. I mi od njih to nabavljamo. Uglavnom je to Italija, Češka i gore Portugalija. I dalje njih obrađujemo. To je za zimske šešire. Što se tiče letnjih materijala, to je opet Italija koja je zadržala tu neku proizvodnju, i Kina. Svi ti materijali se rade nekako drugačije. Mi na kraju dobijemo isti proizvod, ali sam proces izrade je drugačiji. Od same pripreme za rad. Šešir da bi se uradio - rekao je Milošević.
Kalup za kalupiranje ovog šešira se zagreva na 140 stepeni. Pritisak ručne dizalice teži tri tone. Nakon obrade parom, opseca se obod šešira. Put do tog dela procesa nije jednostavan.
Goran nas je uputio u izradu šešira, za koji kažu da morate da ga nosite, a ne da on nosi vas. Za majstorstvo i nastavljanje porodične tradicije, svakako mu skidamo kapu.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
