Rođen je u Nišu kao sedmo dete u siromašnoj romskoj porodici. Odrastao je uz majku koja nije mogla da se brine o svojoj deci, dok oca nikada nije upoznao.
Vreme je provodio sa bratom na ulicama Niša i prosio. Pošto ga je majka ostavila, promenio je tri hraniteljske porodice do svoje dvanaeste godine, a nakon toga je smešten u dom za nezbrinutu decu.
Praktično bez znanja, čitanja i pisanja, a zahvaljujući snazi volje uspeo je da promeni svoj život. Završio je srednju školu sa odličnim uspehom, a nakon punolestva, kako zakon nalaže, morao je da napusti dom.
Počeo je da radi na građevini i snalazio se uz pomoć prijatelja. Maštao je da jednog dana napiše knjigu. Kao i sve u njegovom životu, i knjiga je bila put sudbine. U romanu "Grad bola" opisao je svoje detinjstvo.
Gost Crne hronike je pisac Meti Kamberi, koji trenutno živi u Beogradu, a prvo se osvrnuo na priv, od tri, romana "Grad bola", pa je opisao nemaštinu detinjstva:
- Sedmo sam dete, jako siromašne porodice, koja nije mogla da funkcioniše. Majke se sećam, ona je jako dobar čovek, ali joj nedostaje formalno obrazovanje, ona je nepismena, pa samim tim nije imala mogućnost da odgaja toliko dece. Samim tim, svako od nas je na svoju stranu otišao, pa sam tako i ja izabrao svoju. Jedno dete ne bi trebalo to da proživi.
U knjizi je opisano da ga sva sećanja vežu za jednog od braće, od koga se odvojio nakon što je otišao u hraniteljsku porodicu:
- Nekako, nisam emotivno doživljavao ostale članove porodice, a odrastao sam sa bratom, sve dok se nismo razdvojili. U teoriji bi trebalo, za to i služe hraniteljske porodice, da olakšaju detetu život bez roditelja. Međutim, ja nisam bio u dobroj hraniteljskoj porodici, makar za mene. Hraniteljska obuka je jako kratka, ne može se tako naučiti kako se deca vaspitavaju. Tu im je i novac glavna ambicija, tako da sam i tu bio prepušten sebi. Bukvalno je bilo sve isto.
S obzirom na to da je, kako on kaže, završio u Domu zbog prestupa koje je činio, on je za Kurir televiziju opisao koji momenat je najpovoljnjie uticao na njegove promene iz temelja.
Tako je mladi, perspektivni pisac rekao da se adaptirao na struju koja vlada u takvim ustanovama:
- Bio sam nemiran, a kada sam odrastao, mogao sam iz doma da izlazim svaki dan na šetnje, faktički sam bio primer drugoj deci. Dakle, imao sam ekipu, sa kojom sam imao zdravu priču, nekako sam uspeo da se povežem sa njima, to su bili dobri momci, tu sam prestao da pravim probleme, bili smo uzor nekim drugim domcima. Imali smo svoje navike, gledali smo filmove, družili se, raspravljali, šetali... Samim tim, i oni su nam davali da izlazimo. Nikada nije bilo dosadno, uvek dođe neko nov, pa se onda upoznaješ sa drugim ljudima, uvek imaš neke aktivnosti, bila je i teretana u domu. Najlepši period mog života je bio u domu.
Potom se osvrnuo na period kada je navršio 18 godina, trenutak kada je mora da napusti dom, pa se vratio kod majke u kuću:
- Da, to je bio jako loš period. Sećam se, imao sam neki kofer, pada je kiša, otišao sam kući kod majke, emotivno sam to doživeo. Navikao sam se na dom, drugare, celokupnu tu ustanovu. Bilo mi je teško da napustim svoj dom. Otišao sam kući kod majke, zatekao sam kuću koja je jako trošna, prokišnjavalo je tu noć, baš sam to emotivno doživeo. Suočen s tim, počeo sam da pišem o tome. Zanimljivo je što sam izašao iz doma, baš kada sam došao do dela kada pišem o majci. To sam ujedno doživeo i kao poraz, ali samo na trenutak, potom me je realnost trgnula i morao sam nekako da istrajem.
Kamberi je spomenuo period kada je radio na građevini, kako bi preživeo i uporedo pisao knjigu, koju je nakon godinu dana i objavio.
- Radio sam na gradilištu, za minimalac, kako bih preživeo. Usput sam pisao knjigu, znao sam da ću to završiti, verovao sam u to. Kada sam je objavio, istog dana sam dao otkaz na građevini. Otišao sam u štampariju da odštampam to delo, pa sam krenuo sa iščitavanjem istog, potom sam tražio izdavača. Taj roman sam svuda slao, ali mi niko nije odgovarao. Slao sam im mejlove. Potom sam razumeo, zbog čega bi neko čitao dvadesetgodišnjaka, deluje kao nešto neozbiljno. Onda sam našao jednu izdavačku kuću, rekla je da bi me štampali, ali su rekli da to mora da se plati - rekao je Kamberi, pa nastavio:
- S obzirom na to da nisam imao taj novac, morao sam da nađem drugi plan. Prijatelj novinar mi je pomogao, rekao mi da ispričam priču i da će sigurno privući pažnju. Bio sam skeptičan, nisam verovao u moć medija, odnosno da toliko ljudi konzumira njih. Potom su ljudi na razne načine donirali novac, pa se ubrzo i skupljen. U tim novinama, bio je odlomak mog romana i ljudima se to dopalo. Knjiga je bila odštampana, a moji snovi iz doma, maštanja kako se klanjam publici, su se obistinila. Privukao sam tu energiju, na promociji je bilo puno ljudi. Bilo mi je čudno, jer su oni tu zbog knjige.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
