Nekada se od zanata živelo, a sada se za zanat živi. Stari majstori ne napuštaju svoje radionice, u kojima vreme kao da je stalo.
Jedan od poslednjih predstavnika abadžijskog zanata je i Antonije Mutapović, koji od sukna šije narodnu nošnju. Više od sedam decenija, ovaj vremešni abadžija svojim šajkačama, jelecima i fermenima krasi brojna folklorna društva. I jedan od najstraijih zanata čuva od zaborava.
- Učio sam zanat za narodnu nošnju. Sukno i čoju i suknene džoke, me je učio, a on je imao majstora koji je radio samo gajde. On je većinom radio ručno. Imali smo jednog kod Vrnjačke Banje, on je bio malo šepav u nogu i radio je na mašini. Onda sam gledao kako oni rade i tako sam počeo da radim gajde. Ceo život šijem narodnu nošnju - rekao je Antonije.
Ipak, kaže, posla uvek ima, iako sve manje.
U video snimku videćete i čuti kako se prave jelek i šajkača - korak po korak!
Deda Antonije kaže da nije to ništa komplikovano, ali da se u "njegovo vreme" lakše dolazilo do materijala, posebno čoje.
- Uštepam jutani džak - od kafe onaj tanki, e ovo je prava šajkača sa klempetom koja pokriva uši, a može unutra da ide i cigara.
ŠAJKAČA:
"Vidi sad: za na glavu, kad spustiš klempeta, pokriva uši, da se zadenu pikavci i tužbe, za skupljanje jaja, za šljive, jagode, sedne se na nju kad je mokra zemlja, obriše se njom kad se umije, konj se iz nje napoji, kad se nakrivi, za seljačku švaleraciju".
Desimir Žižović Buin, autor najčitanijeg YU stripa “Mirko i Slavko”, edicije “Nikad robom” (1986).
Kurir.rs T.M. Reportaža: Novinar Svetlana Vučković
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
