Zovem se Sava Stjelja. A danas... sanjam... Dođe mi moj sin Mirko u san. Javi mi se ponekad... On ka’ što je i bio. A ja vidim da ga grlim i ljubim. Ne kaže mi on, moja dobrota, ništa... Dođu mi katkad u san obojica. I moje čedo i moj čovek... Dođe mi u san i moj Zagrad kod Benkovca. A ja uzela moje ovce i idemo na livadu. A on velju pust, niđe žive duše...
Kaže Sava: "O Mirku je pričala i umrla". Mala Tanja preživela je, i oca i majku zna samo sa tek tri-četiri spasene fotografije. Nju, sestru Aleksandru i brata Savu danas čuva brat pokojne majke. Majka Sava ne zna ni dan-danas šta joj je sa unukom Dejanom.
Te 1995. istog dana kada je akcija Hrvatske vojske divljala nad Krajinom, u Splitu Dejanovog oca pretukli su na putu ka školi. Krenuo je po sina, ali nije stigao. Izgubila je još na početku rata u Hrvatskoj 1991. godine unuka Predraga u 21. godini. Krenuo je da napravi sanduk za komšiju koga je ubila granata. Ali, pukla je još jedna...
Majka Sava ređa imena. Uže i šire porodice. Imena 18, ali njih više nema. U stamenoj krajiškoj starici, danas, posle deset godina, ni trunke mržnje nema.
- Ležala sam. Tek se vratila iz bolnice. Teška operacija je bila... Noć pred zlo! Uđe Vedrana i reče: "Ajde, majko, žene, đeca i ti jer si bolesna. Svi u Benkovac." - Ajde, majko - reče mi moj Mirko - Dižu se! Ući će!- Kud ćeš Savo - upita me moj čovek.
A ja... Kud ću! Ne znam ni sama... Uze nešto robice u ruke. Kuću i ne pogleda. Sve mislim, mi to na par dana. Vratićemo se... Sin će uzeti oca sa sobom. A moj čovek nahranio ovce i pusti ih... A traktor ispred. Prikolica puna. Vozio nas Slavko. Ja i snaja Vedrana, naše za ruku, Aleksandru i Sava, pa u traktor. Đeca plaču, mi stari ćutimo. Bilo je to u ranu zoru...
- Aaa joooj, kolona velika. Ispred nas, zanami. Mi sad u šleperu. Đeca opet plaču. Jedno malo, tek rođeno, od komšije našega. Majka ne mere da ga doji. A šleper zatvoren. Cirada. Ne vidimo ništa. Malo vazduha. Đeca plaču. Dignemo malo ciradu, ne smemo, vidi se Petrinja. Tu se sretoh sa sinom, mojim čovekom i još jedan komšija sa njima u kolima, naš kum... Okolo krave, puštene, riču. Moj sin reče jednoj ženi da pomuze za ovo detence. Donese ona, bogami, litru... Opet narod silan. A kolona, velika, velika...
- Čuh, prođe avion. I onda, nema zvuka, prođe! Al’ navrnu se! Zasu! Sve granate po narodu. Čujem narod kako vrišti, kuka! Snaja mi uze malu iz ruku. Jedni preko drugih da beže ka šumi pored puta! Stra’ota! Izađoh zadnja iz šlepera... A ono... Kuku jadna...umrli mi na rukama.
Majka Sava videla je sina i supruga.
- Pođo’ ka kolima. A mom Mirku ruka visi kroz prozor. Pipnem ruku, ne gledam... Otvorim oči, a moje čedo palo. Glave nema. Čoveku mi iz usta, nosa, krv ide... Šta ću sada?! Držim mrtvu ruku. Kad puknuše kola. Poče plamen. Vatra strašna... Od onog nesrećnog benzina što ponese za narod... A ja gledam, mrtvi gore...
- Uhvati me strah da izgubi’ sve. Da ih neću naći. Ja jadna velju ne znam kuda ću bez njih. Snaja, unuci... Nađosmo se. Snaju Vedranu geler u nogu pogodi. Unuku Aleksandru, tad je tri godine imala, u rukicu, šakicu. Pokupi nas neki momak. Sve je pušku kroz prozor gore drž’o. Ako se zlo vrati.
Mladić koji ih je pokupio dovezao ih je u Banjaluku. Odatle ih prebacuju u Bor, iz Bora vraćaju u Mirkovce u Hrvatsku. Opet pucnjava. Ćerka Milka Vekić u strahu da ih ne izgubi šalje ih iznova u Srbiju, a ona ostaje u Mirkovcima.
- Ja i moj čovek nikada se nismo svađali... Bio je to častan čovek. Kod moga sina voljela sam njegovu dobrotu. Poginuo jedan čovek tamo kod nas u Krajini, a on odma’ da svi daju platu za đecu. Četvoro ih taj komšija im’o. Voljela sam kod moga sina kako me gledao kad sam bolesna bila. Ja sam čedo moje voljela kod njega sve i dan-danas volim.
Majka Sava tela supruga i sina pronašla je 2002. U kolima je pronađen nožić. Znala je da je od njenog čoveka, stalno ga je nosio i seckao bi hranu njime. Tako su i identifikovani. Sahranjeni su u Srbiji u Barajevu. „Oluja“ je odnela njih troje iz jedne kuće. Grob je zajednički.
(Blic/Ž.J.)
