Rođen sam 28. jula 1960, u jedan čas i 30 minuta. Napolju je bilo plus trideset, jer su dani bili tropski. Prva reakcija čovečanstva na moju pojavu je da se odvrnula, sama od sebe, boca kiseonika, i svi su se razbežali osim Rastka, koji je bio priseban, skinuo sako i zavrnuo bocu.
Posle je skočio s terase porodilišta u Novom Sadu. Onda je s bratom Ljubom otišao u novosadsku opštinu i dao mi ime Ljubivoje, po Ljubinom krštenom imenu, iako je porodični dogovor bio da se zovem Dušan.
Ljubovoj(e)
Matičar je tvrdio da postoji samo ime Ljubivoj, Radivoj, Milivoj, a onda mu je Ljuba pokazao svoju ličnu kartu, u kojoj je pisalo Ljubivoje Tadić, rođen u Uroševcu 31. maja 1929. Matičar se začudio i upisao ime. Tako da sam prvo muško dete u Preku koje je rođeno s nastavkom -e.
Drugi važan podatak odnosi se na tužnu činjenicu da sam se rodio kao najružnija beba u istoriji novosadskog porodilišta. Imao sam skoro šest kila, bio crven, ponegde modar i iznad svega debeo. Takvo svedočenje sam nerado saslušao od najpouzdanijih svedoka - Mire, Mare i Merime, babice koja je skoro pola veka porađala Novosađanke. Jedan otac došao je po svoje čedo i suprugu, ugledao me i, pre pada u nesvest, promucao: "Je li ovo moje?"
Ja sam od malih nogu voleo svoje ime Ljubivoje i znam samo još jednog Ljubivoja koji drži do svog punog imena. Ršumovića. Ljubivoje mi zvuči nekako snažno, čvrsto i baš puno. Kod nas u Preku Ljuba je žensko ime, kao samo Ljuba, ili skraćeno od Ljubica, Ljubinka i drugih sličnih imena.
Poreklo porodice
Prvi Tadić se zvao Tadija Branilović. Živeo je u Staroj Hercegovini, današnja Crna Gora. Prezimena su bila izvedena iz imena. I prvi pisani trag o korenima naše porodice potiče iz 15. veka. Tadići su, mirno i siroto, više od 300 godina živeli u Smriječnu, grickajući biljke i pokoju životinju, u dolini ispod puta od Nikšića do Plužina. Ipak, nisam u srodstvu s bivšim predsednikom Borisom Tadićem. Mi smo druga porodica. Između nas je u 17. veku navodno izbio sukob, a tu anegdotu sam ispričao i svom profesoru Ljubi, ocu Borisa Tadića. Između naših familija je morala pasti krv. Moj deo porodice se preseljava u Zvečan, posle u Čačak, i menja slavu. U gorim situacijama od mojih menjalo se i prezime. Moja porodica je živela u Čačku više od 200 godina.
Baka Jelka
Moja baka Jelka bila je najbolja prijateljica vojvode Stepe Stepanovića, koji joj nije izlazio iz kuće. Kad je kralj Aleksandar došao u Čačak, vlasti su zvale Stepu na prijem, a on je odgovorio da želi da se vidi s kraljem, ali samo ako dođe na njegov pasulj. Aleksandar je došao kod njega na ručak, a pasulj je kuvala moja baka Jelka Tadić. Danas se ta ulica zove Vojvode Stepe. Baka je bila njegova najbolja družbenica do poslednjih dana. Deda Sveta je bio direktor čačanske gimnazije. Porodica se selila po Srbiji zbog njegovih levičarskih uverenja. Umro je mlad, pa ga moj otac nije ni zapamtio. Porodica je odrasla u Kragujevcu. Živeli su jedno vreme u tom gradu, ali su brzo otišli u Beograd, na studije glume. Njihova dva najstarija brata su ostala u tom gradu i živeli tu do svoje smrti.
Iz porodične istorije zanimljiva je i naša veza s familijom Kastriot sa severa Albanije. Našao sam da smo mi rođaci Skenderbega. Bilo mi je zabavno da čitam te spise i legende. Pokušao sam da napravim porodičnu istoriju i geografiju. Imamo rođaka i Tadića koji žive od Australije do Amerike.
Odrastanje i prva smrt
Detinje godine provodio sam uglavnom sam. Sestra Maja je tokom godine bila u bolnici, a ja sam bio od one ređe dece koju možeš negde da metneš i da dođeš nekoliko dana kasnije, naći ćeš ga na istom mestu.
U Novom Sadu sam najviše voleo da idem na Ribarsko ostrvo. Smestio bih se u pesak, tu pravio svoje figure i brdašca. Na Ribarskom ostrvu prvi put sam svojim očima video smrt. Mladići su igrali odbojku na pesku, zatim glavomet, i onda je najviši i najlepši među njima, za koga sam inače navijao, protrčao pored mene, od mojih figura napravio novu i skočio u Dunav. Odjednom su svi sa ostrva počeli da trče, skaču u vodu, ali mog junaka je odvukao vir. Nekoliko dana je padala kiša i nismo išli na ostrvo, ali ja nisam prestao da mislim na tog mladića, i na tu neman dunavsku.
Nisam postao dvometraš
Kad sam imao 14 godina, bio sam visok 181 santim i činilo se svima, pa i meni, da ću biti dvometraš, kao i svi moji Tadići. Ali počeo sam naglo i višekratno da se zaljubljujem i prestao da rastem. Moguće da je to samo moja uobrazilja, a možda i nije. Merili su mi visinu ovde u Brdima i smanjio sam se svega četiri santima. Bez obzira na sav teret višetonski: životni i sve ljubavi koje sam podneo na svojim leđima. Ali, kako sam ponovo počeo da volim neumereno, možda i završim kao kepec, sačinjen od svega nekoliko desetina miliona oslabelih i demoralisanih atoma.
Madera
Čudan mi je bio taj prelaz iz dečaštva u mladićke dane. Odjednom, moji drugari počeli su drugačije da me gledaju. Prilazio sam u "Maderi" stolu gde su sedeli Boba Selenić i Ljuba. Boba kaže Ljubi:
- Znaš da ja uvek uzdrhtim kad vidim Ljupčeta?
Ljuba ga je prekinuo, ali ja sam već bio suviše blizu i čuo sam. Nisam znao šta im to znači. I jednome i drugome.
Paor
Da sam se ja pitao, nikad se ne bih makao iz Preka, iz Novog Sada ili Kovilja. Mogao sam da budem paor, ili da idem u nadnicu, ili da svršim neku školu. Ali nisam se pitao. Da sam se pitao, i sad biste me našli gde ste me ondak ostavili.
Gluma
Prvo sam upisao srpski jezik i književnost, pa sam prešao na Akademiju, danas ga zovu Fakultet dramskih umetnosti. Sve što sam naučio naučio sam od Predraga Bajčetića Bajče i drugih profesora, sve što nisam naučio nisam zbog sebe, jer se moj um predugo opirao informacijama, dugo nisam mogao da zaključim šta je važno, a šta nije, bio sam ubeđen u svoj literarni, pozorišni i svaki drugi ukus više nego sada, i to sam branio do pravih svađa, sa sve psovkama. Bajča i ja smo se svađali, skoro svakog dana, a osobito slatko smo se psovali na vi, jer smo uvek tako govorili jedan drugom.
Imao sam, pored Bajče, i dva profesora glume - profesorku Ognjenku Milićević i profesora Milenka Maričića, uvek s dragocenim savetima i primedbama. Profesori dikcije Brana Đorđević, i njegovi asistenti Ljiljana Mrkić i Radovan Knežević, tehnike glasa Ljiljana Grujić Erenrajh, igara Jovanka Bjegojević, sa svojom prelepom korepetirkom Megi Stefanović, koja me je podržavala tako što bi, jedino kod mene, pogrešila pri kakvom ispitu.
Prve dve godine su dragocene u školovanju jer po tadašnjim pravilima nismo mogli da radimo van Akademije, bili smo u zaštićenoj laboratoriji, sa prekim i snažnim Bajčom i izvrsnom Goricom Popović, asistentom, za koju mi je žao što nije nastavila pedagošku karijeru.
Diplomski ispit
Moj predlog za diplomski ispit Bajča je odbio. Samo mi je rekao - radićete "Krajputaše 1804-1918". To je bio moj ispit s druge godine i najbolja vežba, ali je trajala osam minuta. Radili smo godinu dana na toj monodrami po tekstu Branka V. Radičevića. Bilo je tu više od 1.000 strana materijala. Premijera je bila 1984. godine u Studentskom gradu, a igrana je do 1992. Bilo je besmisleno igrati dalje komad o životu i smrti. Posle sam saznao da je to najigranija predstava u istoriji FDU i da je izvedena 326 puta, po evidenciji profesora Bajčetića.
Branko V. Radičević je bio veliki umetnik i kasnije moj prijatelj. On je osnovao i Sabor u Guči. Nije bio samo književni velikan 20. veka. Gradska biblioteka u Čačku je štampala ponovo njegovu knjigu "Plava linija života" i zvali su me da napravimo novu predstavu. Došao je kovid i sada ćemo napraviti "Krajputaše - plavu liniju života". Na otvaranju legata Branka V. Radičevića u Ovčar Banji biće izvedena nova verzija. Predstavu režira moja ćerka Ružica Anja Tadić u okviru programa "Čačanska rodna". Ona se rodila posle njenog igranja, ali joj se veoma dopao tekst. Spasla me je potrage za rediteljem. Ćerka je uticala na to da igra Branka i krajputaša Todora i da imamo dve mlade glumice Jelenu Tjapkin i Martu Mikić, koje igraju devojke koji su najviše propatile zbog svojih bližnjih što odlaze u rat. Neke nisu imale ni prvu bračnu noć, a muževi su im otišli u rat. Imamo sam priču iz muškog i ženskog pogleda na svet. Premijera bi trebalo da bude 31. avgusta u Ovčar Banji. Pre 40 godina sam počeo to da radim, a sada ponovo. Mislio sam će mi ovo ići lako, ali sam novih stvari saznao i pročitao o onome što već znam. Mislim da ćemo predstaviti i ličnost velikog pesnika Branka V. Radičevića. Diplomirao sam godinu dana kasnije od svoje klase, ali mi nije žao.
Uloge
Sudbina mnogih mojih predstava je kasnije bila da se igraju više od 10 ili 20 godina. Bila je tu "Koštana" sa Majom Odžaklijevskom, "Tesla ili prilagođavanje anđela", "Razvojni put Bore Šnajdera" ili "Velika drama", koja se i danas igra.
Najviše sam ponosan iz svog opusa na TV film o Savi Šumanoviću. Igrao sam i teže, zamašnije uloge, ali nikada ulogu koju toliko volim. Reakcije su bile potpuno drugačije nego što je uobičajeno. Branka Otašević odvojila je čitavu stranu kulturne rubrike u Politici, sa Televizije Beograd sam dobio 95 kritika i recenzija, od Prištine do Ljubljane, Prolog iz Zagreba je posvetio broj ovom delu. U Evropi smo s tim delom pobedili BBC. Imali smo probe više do dva meseca pre snimanja. A Vilko Filač je bio takav umetnik da nisam video boljeg slikara od njega na filmu. Umro je mlad...
Nekoliko godina kasnije, posle trećeg balkanskog rata, igrao sam Gijoma Apolinera u TV drami "Vreme praznih stranica", Mire Otašević i Bojane Andrić, koje su mi iz Berlina '96. donele pozdrav od jednog njihovog kolege, dramaturga s televizije, negde u Centralnoj Africi, inače engleskog đaka: pozdrav za Šumanovića, koji se dobro drži.
U najbolje moje radove spada i predstava "Dijalog u paklu". "Tesla" je poznatija. Mi smo na sceni imali dva velika ekrana gde se vide naša lica. To nije imala televizija. Tu su mi partneri bili Branko Vidaković i Slobodan Beštić. One su pomerale granice.
Mnogo sam više radio na televiziji, jer su bili bolji honorari nego na filmu. Nisam imao sreće da radim s velikim rediteljima tog doba. Mislim na Srđana Karanovića, Gorana Paskaljevića ili Gorana Markovića. Bila bi moja filmografija veća, ali nisam imao sreće.
Požar
Požar u leto 2015, ne znam datum, izbio je jer nismo imali struje. Nisam imao novaca da platim račun od 145.000 dinara za letnji obračun 2014. Prethodni obračun za zimski period, od 11.000 dinara, za zimu 14. sam platio. Znam da sam mesecima svaki dan išao u EPS da odnesem dopise, prigovore, da ja to nisam mogao da potrošim, molbe s medicinskom dokumentacijom, Mirinom i Majinom.
Sestra je bila bolesna od trećeg meseca svog života. Bebe koje tako obole obično ne žive dugo, međutim, ona je imala takvu pažnju mame i tate, a kasnije i moju. Od svoje osamnaeste godine išao sam po lekove, vodio je na preglede i sve što treba. Nije bila radno sposobna, ali mnogo je volela da čita. Obožavala je Momu Kapora. Volela je Ivu Andrića, Pavla Ugrinova, koji je prilično težak pisac, i Aleksandra Tišmu. Poslednje što je pročitala bila je knjiga Emira Kusturice "Smrt je neprovjerena glasina". Bila je ogromna inteligencija, ali zbog te svoje bolesti... Da se bavila nekim pozivom, ona bi bila najuspešnija. Ali, eto... tako se desilo. Ja je nikad nisam video zdravu.
Igrao sam predstave. Sakrivao sam koliko sam mogao da sam van sebe. Uveče smo mama Mira, sestra Maja i ja sedeli dugo. Vrlo retko sam spavao i sebi ne mogu da oprostim što sam te strašne noći zaspao. Izgubio sam sestru Maju, a mama Mira i ja ostali smo s trajnim posledicama. Hiljadu puta sam pričao tu priču.
Probudio sam se na Klinici za opekotine i rekonstruktivnu hirurgiju u KCS u Beogradu. Tamo su doktorka Biljana Ćertić i osoblje učinili sve da nas izleče. Setio sam se pišući knjigu "Lična dokumenta" zašto Maja nije htela da izađe iz sobe koja je gorela. Tražila je od mene da joj nađem papuče. Ona ni korak nije i ne bi napravila bez svojih papuča. Nemam nameru da optužujem bilo koga, ja sam kriv.
Odbio sam Udbu
Bio sam i narodni poslanik, i upravnik Narodnog pozorišta, a mogao sam biti i general. Tri puta sam pozivan u srpsku Udbu, kad sam upisao Filološki, Akademiju, i kad sam došao u Narodno. I sva tri puta sam odbio. Da sam pristao, sada bih vam moj doživljaj sveta saopštavao najmanje kao general. A i bili su pronicljivi pozivari. Pronicljiviji od mene. Znali su mnogo pre mene da ću biti bezbednosno interesantan i postupali su ispravno - bolje da je sa nama nego protiv nas. Ali, ako su me proučavali, načinili su težak previd - nikad nisam bio s njima. A i nikako i nikada nisam hteo da budem.
Porodica
Ženio sam se samo jednom. Imam dvoje divne dece. Rastko je završio TV i filmsku režiju u Beogradu i snimio je desetak serija, a ćerka Ružica Anja u Novom Sadu ima veliki broj kratkih igranih i dokumentarnih filmova. Zanima je i pozorište. Ponosan sam što su deca sama izabrala svoj put.
Smrt strica i oca
Najveći gubici u životu su smrti bližnjih, ali i mojih prijatelja. Moj stric Ljuba je sedeo sa Slavom Đukićem u "Maderi" tog poslednjeg oktobarskog dana 2005. Slava ga je otpratio do stana u Hadži Đerinoj ulici, gde ga je čekala, na ručku, Snežana Nikšić, njegova saputnica, koja je više od 20 godina bila uz Ljubu kad mu je bilo najvažnije.
Ljuba je otišao na stepenicama. I Ljuba i Rastko otišli su zasvagda nasmejani.
Na sahrani je bilo mnogo glumaca, prijatelja, tek posle podne sam čuo da nije bilo nikog iz Ministarstva kulture, a kamoli ministra. Imali su preča posla. A i šta ih briga. Otišao je tamo neki glumac.
Najbolji prijatelji
Poslednjih godina su moji prijatelji odlazili na onaj svet jedan za drugim. Osećam ponekad neku vrstu usamljenosti. Mnogo mislim na svog profesora Predraga Bajčetića, na Branka V. Radičevića... Značilo bi mi da su ovde sada. Rade Miljanić je preminuo iznenada, pa smo skinuli "Teslu". Mnogih više nema iz pozorišta. Nema ni mog prijatelja Tanasija Uzunovića i dramaturga Slavka Milanovića. To su odlasci koji ostavljaju velike ožiljke na duši.
Poruka za kraj
Kroz život me je vodila volja za smislom. Imam još uvek osećanje radoznalosti. Kad jedno vreme nisam bio na sceni, sanjao sam kako igram predstave. U životu sam optimista, a često nisam imao razloge za to. Držala me je u životu neka vrsta unutrašnjeg osmeha i snage. Kao što sam napisao u knjizi "Lična dokumenta", koju je objavila "Vukotić medija", bilo mi je potrebno da nakon tragedija povratim svoju unutrašnji i spoljašnji svet. Mislim da sam sada postao bolji čovek. Sada sam strpljiviji, pažljiviji i tolerantniji. Sada stojim sa obe noge čvrsto na zemlji. Nekad sam umeo da lebdim nekoliko santimetara iznad zemlje.
Budućnost
Neprestano tragam za smislom i gl3e u budućnost i razmišljam šta ću raditi sutra. Ne dam prošlosti da me okuje. Opet bih se raspao. Gledam u budućnost s nekom vrstom nade. U šali kažem da sam odlučio da živim 90 godina. Imam dovoljno vremena da sve stvari dobro rasporedim. Mislim da je to smela odluka.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE NOVI BROJ MAGAZINA STIL! U novom broju Stila čitajte
Leto u boji mora: Svetloplava, kažu, podmlađuje svaku ženu, a odlično stoji na preplanuloj koži. Bilo da je u pitanju šminka ili odeća, s njom nema greške
Nad nasiljem treba glasno zavapiti: Šta se glumici Evi Ras dogodilo na snimanju pa se o tome glasno ćuti? U intervjuu za Stil kaže da je doba surovosti stiglo svuda
Ako psujete, slabi ste: Upotrebom ružnih reči šaljete poruku da ste puni stresa, nezadovoljni životom i sobom. Malo kontrole pomoći će i vama i okolini
Mik Džeger oduvao osamdeset svećica: Niko ne može da poveruje da je najpoznatiji “rolingstons” ušao u devetu deceniju. Buran život ostao je iza njega, a uz 44 godine mlađu devojku trenutno živi mirnu starost
Operacija kile jedini je lek: Može da uzrokuje neprijatnost i bol pri određenim pokretima, ali i da ugrozi život ako se uklešti
NE PROPUSTITE
