Prva slika koju pamtim jeste sećanje na Radan planinu, gde sam rođen. Rodio sam se u snegu, jer moji roditelji Radivoje i Milijana nisu mogli da dođu do prve ambulante. Otac, iako najstariji u svojoj porodici, trebalo je da ostane da živi na selu, ali rešio je da čim se otope snegovi dođe s majkom za Beograd...
Otac je ipak ispoštovao jednu drugu porodičnu tradiciju. Ime mi je dao stari kum, koji je tada bio na Žabljaku. Dobio sam ime Vuk. U mojoj osnovnoj školi bilo je više od 1.200 đaka, ali se niko nije tako zvao. Rođen sam 1956. godine. Do neke svoje 25. nisam upoznao nikog ko se zove kao ja. A danas kad prođem od Terazija do Knez Mihailove, čujem jedno dvadeset puta "Vuče" na ulici... Kako je kum odabrao to ime, nije mi poznato. Verovatno ima veze s planinom, mojim rođenjem, trajanjem...
Odrastanje
U Beogradu sam posle tri godine dobio i brata. Detinjstvo pamtim po najlepšim uspomenama. U mladosti sam sjajno igrao fudbal i košarku. Međutim, u školi sam bio i najbolji đak i jedini vukovac. Otac se zato plašio da se bavim sportom, iako sam bio najbolji strelac svih osnovnih škola. Igrao sam dugo godina mali fudbal s mojim drugarima. Zvali su me tada iz Zvezde, ali otac ni da čuje. "Važna je škola", govorio je, "a u fudbalu se možeš povrediti." Moj mlađi brat je igrao fudbal, jer nije bio tako dobar đak.
Kada je otac umirao, ja sam odlazio svakog dana iz Sava centra da ga obiđem, od dva do četiri su bile posete, i imao sam tu "nesreću" da mi je umro na rukama. Njegove poslednje reči posle 40 godina su bile: "Sine, žao mi je što ti nisam dao da igraš fudbal." Lepo je što je uvideo da je pogrešio, ali ne mogu da žalim. Nisam fudbaler, ali sam srećan čovek. Ponosan sam na to što su, da kažem, moji roditelji želeli da od brata i mene naprave dobre, vredne i poštene ljude.
Radne akcije
Završio sam gimnaziju, a pre dolaska u Sava centar radio sam još neke stvari na koje sam ponosan. Sasvim slučajno sam otišao na omladinsku radnu akciju Beograd-Bar da gradim prugu. Vratio sam se s prve radne akcije s dve udarničke značke, velikim žuljevima i krvavim rukama. Moja majka je, kad sam se vratio, rekla: "Sine, ti u porodici nikad nisi ništa digao teže od kašike." Učesnik sam posle bio još 15 radnih akcija. Obavljao sam dužnosti brigadira, komandanta brigada i komandanta omladinskih radnih akcija. Ponosan sam to što smo učestvovali u stvaranju brojnih spomenika, gradova, hidroelektrane, pruga, auto-puteva, privrednih, sportskih ili kulturnih objekata. U njih smo ugradili svoje srce, zanos, najlepše emocije, a sve verujući u neko bolje sutra za sve nas i društvo u kom smo živeli.
Dolazak u Sava centar
Bio sam vredan i pošten, a ljubav prema kulturi dovela me je u Sava centar. Kada je on izgrađen, u njega se ulazilo s ličnim kartama, dolazile su ekskurzije da vide to čudo... Razvio se posle u najlepši kulturni centar koji nas je povezao sa Evropom i svetom. Imao sam sreće da tu provedem 35 godina. Nadam se da ga čekaju još bolji dani kad ga je obnovio i kupio "Delta holding".
Novogodišnji koncerti
Jedna od prvih ideja koju sam imao kada sam došao u Sava centar bilo je da ostvarim dogovor sa Đorđem Balaševićem u vezi sa organizovanjem koncerta. Lično sam smatrao da on u sebi sjedinjuje poeziju i muzičku notu: Boba Dilana, Leonarda Koena, Bitlsa, Arsena Dedića i Bulata Okudžave, kao i da poseduje lucidnost jednog Zorana Radmilovića, uz koga sam odrastao redovno gledajući svaku njegovu predstavu u Ateljeu 212.
Poziv na novogodišnje koncerte Đorđa Balaševića bio je poziv u njegov i naš svet. On je održao rekordnih 130 koncerata, koji su svi bili rasprodati, i to uvek oko mesec dana pre datuma održavanja prvog. Ljudi su čekali od kasnih večernjih sati dan ranije, strpljivo, kako bi kupili karte, sve do deset ujutru dok se blagajna ne otvori. Nisu oni dolazili samo zbog koncerta, to je bilo više od toga, to je bilo pripadanje vrednostima kojih je Balašević bio metafora. A on je bio svetlost kojoj su svi hteli da priđu, znali su sve njegove pesme. Na koncerte su dolazili i oni koji nisu bili fanovi, ali su hteli da budu deo te priče, da budu na koncertu Đorđa Balaševića, da osete tu magiju. Bilo je brojnih poklonika iz inostranstva koji su samo zbog Đoletovih novogodišnjih koncerata planirali i organizovali svoj dolazak, oko Nove godine, u zemlju i Beograd.
Šta je, čekate Balaševića
Tada nisu postojale društvene mreže pa su mnogi pratili oglase u kojima su ljudi tražili način da nekako dođu do ulaznice za jedan od njegovih koncerta. Posebno smo pratili priče u tim oglasima. Jednom smo naišli na tekst jedne bake, koja se oglasila rečima: "Dajem bilo šta za dve ulaznice, koje moram da obezbedim svom unuku." Kada sam javio to Đoletu, rekao je: "Pozovite baku i recite joj da će njen unuk biti moj gost." Tako je i bilo. A takvih priča je još mnogo.
Za svaki koncert je tražio da nekoliko karata bude sačuvano, a uvek je bilo ljudi koji su čekali s nadom da će neko prodati ulaznicu ili da neko neće doći pa da će ih obezbeđenje možda pustiti. I onda naiđe Đole i pita: "Niste nabavili karte na vreme i nadate se da slučajno naiđe Balašević i slučajno vam pokloni karte ili vas uvede onako preko reda?" Oni gledaju, a on onda kaže: "E, dobro ste osećali, nije vas nada prevarila!" I izvadi i pokloni ulaznice.
On je bio i veliki dobrotvor, dobijao je mnogo pisama i uvek bi nekom deo prihoda poklonio, ali nije voleo o tome da se priča.
Posle svake serije koncerata, u ime male zahvalnosti, svim umetnicima i učesnicima u organizaciji koncerata Olja, Đoletova supruga, donese slano i slatko posluženje, tada se svi okupe na sceni da proslave dobro urađen posao, da se opuste i provesele.
Jedan mali stih...
Đole je na divan način umeo, kao čovek dirljive osećajnosti i neverovatne lucidnosti, da prepriča i opeva sve ono što je oko nas i u nama, da vidi ono što mi, običan svet, ne vidimo, da svojim šarmom to približi i unese u naše duše. On je stvarno bio pesnik koji diše, piše i govori u slikama. Kada sedite s njim, a ja sam imao to zadovoljstvo i privilegiju mnogo puta, vidite divne slike u svakoj njegovoj misli, reči, koje šalju velike poruke.
Jedan mali stih je pokazatelj toga kako Đole pravi poeziju od jedne male priče koja je nastala kada su sadili lipu iz njegovog kraja:
"Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio. I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad."
Kakva filozofska minijatura, esej u nekoliko redaka i reči, kakva dubina. To je on imao u sebi, čovek koji je mogao i uspeo jedini da u ravnici prepozna i dočara talase mora i peščanih plaža. On je bio slikar i graditelj svojih pesama, dočaravao nam je bašte i atare Vojvodine u slikama koje nikada nećemo zaboraviti.
Ne lomite mi bagrenje
Đorđe Balašević je toga dana bio u Sava centru, dogovarali smo se o detaljima u vezi s tradicionalnim novogodišnjim koncertima. Šta je ovde bitno. Sektor za kulturu se nalazi nad velikom dvoranom, povezan je kabinet sektora s kabinom iz koje smo mogli pratiti koncerte. Đole je došao da potpiše ugovor za novogodišnje koncerte.
Glavna vest toga dana bila je da dolazi voz naših građana, Srba sa Kosova i Metohije, sa zahtevom da ih primi neko iz najvišeg rukovodstva naše zemlje. I dok smo se dogovarali o novogodišnjim koncertima, neko je na najvišem nivou države doneo odluku da se, zbog velikog broja ljudi, razgovor predstavnika rukovodstva Srbije i Srba s Kosova i Metohije organizuje u velikoj dvorani.
Nismo to znali u Sava centru dok nam neko nije ušao u kancelariju i rekao: "Puni se sala ljudima koji su došli s Kosova." I Đole je rekao: "Hajde da vidimo, da to ispratimo." Znao je da postoji ta kabina iz koje možemo da posmatramo veliku dvoranu.
Za stolom u velikoj dvorani su bili najviši predstavnici tadašnjeg rukovodstva države, a u punoj sali građani, naši Srbi s Kosova i Metohije. Oni su izlazili jedan po jedan i govorili strašne životne priče. Zaista je to bilo dirljivo.
Jedan veliki čovek, Balašević Đorđe, te je ispovesti slušao čitava četiri sata. Mi smo se pozdravili, ugovor je bio potpisan, i on se javio posle nekoliko dana i rekao: "Napisao sam jednu posebnu pesmu."
Ta pesma bila je "Ne lomite mi bagrenje".
Dugo su je povezivali samo s Kosovom i Metohijom i stradanjem Srba na Kosovu i Metohiji, ali ona, kao i sve njegove pesme, ima filozofsko, metaforičko značenje. S porukom: "Ne lomite mi korene, život, ne rušite i ne lomite život bilo gde i bilo kome. Ne lomite ono najlepše što osećam prema svojim ljubavima, prema svom bagrenju, prema svemu što su naši životi..."
100 ciganskih violina
Za zaista sjajni simfonijski orkestar 100 ciganskih violina iz Budimpešte vezane su posebne uspomene. U jednom kontaktu mi je Goran Bregović rekao da postoji unikatni, fenomenalni, ciganski simfonijski orkestar iz Budimpešte. Istog trena smo preko prijatelja dogovorili kontakt i sastanak, seli u auto Milan Lazović i ja i do podneva bili u Budimpešti. Kakvi su to pregovori bili... Teški, ceo dan... Toliko detalja i zahteva... Bili smo u kontaktu ceo dan s našima iz Sava centra. Da li možemo da ispunimo sve zahteve. Naravno, dogovor je ostvaren. A najveće zadovoljstvo - rasprodat koncert, očaravajuće zadovoljstvo publike... I njihovi koncerti su, kao i u Budimpešti, postali deo novogodišnje tradicije Sava centra.
Zvonko Bogdan
U vreme najvećeg naleta novokomponovane narodne muzike smatrao sam da treba podsetiti na prave i trajne vrednosti. Kada sam na kolegijumu Sava centra rekao da idem u Suboticu da ugovorim koncert Zvonka Bogdana, skoro podsmeh... Ko se još seća Zvonka Bogdana... Prvih dana prodaje uz jutarnju kafu i šalu kolege s kolegijuma nisu prestajale s pitanjem: "Kako ide prodaja za Zvonka?" Ali kada su posle desetak dana prestali, ja sa sam ih pitao: "Što sad ne pitate za prodaju?" A ona je bila odlična.
Koncert je bio rasprodat, a divni Zvonko je bio ponosan što smo u reklami istakli "Veliki Gospodin panonske šansone", na ovo veliko V i veliko G... A Zvonko to svakako jeste. Desetak godina zaredom Zvonko nas je uz priču o svakoj pesmi vodio kroz mirise salaša i najlepše ljubavne priče Panonije. Smatrao sam da je on Vuk Karadžić Panonije jer je uporno sakupljao od zaborava najlepše priče i pesme i sačuvao ih. Kao što je i sam napisao i komponovao toliko svojih ličnih priča za nezaborav.
Jedna anegdota s njim je u vezi s konjem. Želeli smo da jedne godine uđe s kočijom na scenu. Potraga za rekvizitom trajala je nekoliko meseci, ali smo uspeli.
Arsen Dedić
Za Arsena Dedića me veže takođe jedna divna i intimna priča. Kada sam dolazio kod moje devojke, sada supruge, njena soba je bila izlepljena slikama ovog velikog i posebnog čoveka i umetnika. Pokušavao sam dugo da ugovorim njegov nastup u Sava centru, tada je on držao tradicionalno koncerte u Domu sindikata. Uveravao sam ga da će sala SC planuti, da će ulaznice sigurno biti rasprodate. Na kraju sam ga molio da pristane jer je u pitanju moja čast u porodici. Sve što sam uradio, organizovao koncerte velikana svetske umetnosti, ne vredi u porodici jer ne uspevam da organizujem koncert Arsena Dedića! Arsen je takođe bio uporan da neće. A onda sam čuo od prijatelja da Arsen ima koncert u Tuzli. Seo sam u auto i otišao u Tuzlu! Pozdravio se sa Arsenom pre koncerta, uz njegovo začuđeno: "Otkud ti?" Bio na koncertu, pozdravio se sa Arsenom posle koncerta, bez pominjanja Sava centra, i krenuo za Beograd. Još u toku noći zvao me je njegov menadžer i rekao: "Kazao mi je Arsen da zakažemo termin i koncert u Sava centru. Moramo zbog ovog divnog čoveka, njegovog ugleda u porodici i njegove žene, koja voli moje pesme... Ej, došao je i u Tuzlu, a da to nije pomenuo." Zakazali smo koncert. Naravno, rasprodate sve ulaznice. Arsen je bio ponosan. Kada je koncert završen, s flašom viskija je prňšao holom da vidi i publiku koja je izlazila. Uz njega je bila i ponosna Gabi. Posle koncerta smo se čuli svakog dana, bar mesec dana, i komentarisali koncert.
Muzika Štrausa
Za muziku Johana Štrausa me veže posebna emocija. Naime, u našoj porodici se uvek prva budi supruga. Onda pusti na disku valcere velikog Štrausa, i to tiho, ali se ti divni tonovi polako useljavaju u vašu dušu. I polako vas bude... Nije bilo lepšeg buđenja za našu ćerku i mene od zaista izuzetne muzike sjajnog umetnika. Kada sam ovu divnu i emotivnu porodičnu priču ispričao na televiziji, u najavi za koncert "Johan Štraus gala" u Sava centru, imao sam toliko poziva. Ali ni kumovi ni najbliži prijatelji nisu mogli da veruju. "Žena te budi Štrausovom muzikom?!" Izgledalo je svima toliko divno da je neverovatno... "Ti si mag za marketing, ali da se setiš da te žena budi Štrausovim valcerima...", bila je priča brojnih kolega iz Sava centra i drugih kulturnih institucija. Koncert "Johan Štraus gala" divan i rasprodat, a priča intimna i istinita.
Još dva značajna koncerta
U vezi sa Sava centrom još dve stvari su mi važne. Želeo sam da dovedem Majlsa Dejvisa i EKV. I imam divnu priču o nastupu Dejvisa. Na taj koncert došao je Vlatko Stefanovski sa 50 svojih prijatelja. Znači, doveo je pun autobus iz Skoplja. Kada se koncert završio, dok smo mi bili u garderobi, kao i uvek sa umetnicima, po mene dolazi čovek iz obezbeđenja i kaže: "Vuče, šta da radimo?" Kaže, jedan čovek neće da izađe iz dvorane. Odem da vidim. U petom redu sedi Vlatko i plače. On je od uzbuđenja plakao i kaže: "Vuče, on je bog!" Nije hteo da ga upozna.
Velika želja mi je bila da tu svira i Milan Mladenović. Znao sam šta će oni biti jednog dana kao bend.
Privatni život
Oženjen sam suprugom Svetlanom i imamo ćerku Jelenu, koja je pesnikinja i profesorka književnosti i jezika. Supruga i ja venčali smo se februara 1981. godine šetnjom o Ušća do Zemuna. Bila je to prva svadba na koju su bili pozvani samo mladi. Naše venčanje završilo je u svim novinama. Bilo je tada samo troje novina: Politika, Novosti i Ekspres. Moj otac mi je posle toga rekao: "Sine, šta si mi ovo uradio, cela Jugoslavija i familija me zove, a ja nisam ni bio na vašem venčanju." On je tada rekao mom bratu: "Ti ne odlučuješ, za tebe će biti tri dana svadba!"
Odrastao sam uz neki drugi zvuk i nisam želeo da pravi svadbu pod šatorom. Ni danas ne pijem alkohol, ne pušim. Izgleda da smo supruga i ja bili ta neka nova generacija koja je donela jedan novi senzibilitet druženja i sklapanja brakova.
Rad u kulturi
Moj život obeležio je rad u kulturi i Sava centru. Ništa to nije slučajno. Danas, kad me negde sretnu, stariji me zovu: "Gde si, Vuče rokeru." Moje detinjstvo je obeležio zvuk gitare Džimija Hendriksa i glas Davorina Popovića. I odmah sam osnovao bend. Kada se on formirao, naravno, kao dete iz radničke porodice, nisam imao lovu za instrumente i šta sam mogao da budem u njemu? Pevač, tekstopisac ili frontmen.
Imao sam sreću da kasnije upoznam Davorina i ti njegovi prvi koncerti posle rata 1998. godine su bili nešto predivno. Došle su sve drage Sarajlije i bilo je to veče za pamćenje.
Poruka za kraj
Na kraju, ponosan sam da mogu da kažem da sam to dobro od mojih roditelja pokušavao da širim dalje. Pisao sam od malih nogu reč dobro s velikim D. I kad me je moja profesorka književnosti, koja je me stvarno jako volela, pitala jednom: "Vuče, kako ti da napraviš grešku i da u sjajnom radu napišeš dobro velikim slovom?", rekao sam joj: "Profesorka, nije to greška. Ja tako osećam i doživljavam dobro, da je ono za mene uvek s velikim D."
Moramo uvek da se pomažemo i da vidimo uvek ono najbolje i dobro u drugim ljudima.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
