Predsednik Srbije Aleksandar Vučić obišao je fabriku Borbeni složeni sistemi u Kuršumiliji, a pre toga ugostila ga je porodica Tošović na čiju kuću je, 1999. tokom NATO agresije, pala bomba.
- Danas sve što proizvedete možete da prodate. I više nije pitanje cene, već je pitanje možete li da proizvedete. Ako još imate i pristojnu cenu, onda utoliko bolje. Mi moramo da povedemo računa o sebi, o svojoj vojsci. Počinjemo da umemo da se postavimo na najbolji mogući način i da u ovim vremenima sačuvamo i mir i ljude, ali i zemlju. Ovo je veliko i važno pitanje za nas. U svakom slučaju našu vojsku moramo da nastavimo da jačamo - rekao je predsednik prilikom posete i nastavio:
- "Miloš" je dobro transportno vozilo, ima dobru zaštitu i veoma je težak. Gore se doda oružje. Može da izdrži paljbu iz svih uglova, osim pod 90 stepeni, ali valjda nećete dopustiti da vam neprijatelj priđe pod 90 stepeni. To su dobre stvari. Ovo je veliko i važno pitanje za nas. U svakom slučaju našu vojsku moramo da nastavimo da jačamo.
Odgovarajući na pitanje kakva je dinamika naoružanja srpske vojske iz inostranstva, Vučić podseća da smo okruženi NATO zemljama.
- Ja se uvek pitam: Za koga se svi ovi okolo spremaju kad se naoružavaju, pošto stalno pričaju o nama, a oni svi u NATO-u. Da bismo mogli da imamo drugu smenu u Tehničko-opitnom centru, da bismo mogli da proizvedemo brže i kvalitetnije, izdvojili smo 6-7 miliona evra na godišnjem nivou.
Kazao je da u savremenom svetu postoje tri stvari koje se dešavaju svuda.
- Pod jedan, ono što je veoma važno, to je da sve evropske zemlje beleže pad. Kod nas je pad, verovali ili ne, najmanji. Druga stvar je da više niko neće da ide u vojsku u razvijenim zemljama. Koliku god platu da im daš, oni neće da se izlažu opasnosti za svoju zemlju. Mi se uzdamo u vojničku snagu, da im priuštimo lep život i dobre plate. A treća stvar je da moramo da se naviknemo da ćemo imati sve više ljudi u svim sferama života, ne samo u vojsci, koji će dolaziti iz inostranstva ili siromašnih zemalja.
- Ono što je za nas važno da znamo jeste da bez vojske nema ni države. Nekada smo plaćali ogromne sume novca i gajili ljude koji su živeli za to da dobro žive i uživaju, a kada bi se od njih nešto tražilo da učine, tražili bi izgovore da to ne urade. Ovi momci znaju da sutra bilo šta da se desi, da oni moraju da se odazovu na prvi poziv i da je moguće da izgube svoj život. Za to ih država plaća. Desetinama godina država ulaže u njih ogroman novac. Ali, kada ljudi imaju dobar životni standard pa makar i sa nešto nižom platu na nekom drugom poslu, zašto bi se izlagali riziku? Mi se uzdamo i u vojničku tradiciju, i u hrabrost naših mladih, pre svega momaka, ali i devojaka. Mi moramo da povedemo računa o sebi, o sopstvenoj vojsci. Očigledno je da je vreme izazova u geopolitičkom smislu pred nama. Hoćemo li umeti da se postavimo na najbolje mogući način i da u tim nelakim vremenima sačuvamo i mir i ljude, ali i zemlju, kao i da odvratimo svakog potencijalnog agresora? To je veliko i važno pitanje za nas. Moramo da postavimo u nekim fabrikama i bolji korporativni menadžment. Moramo da radimo još mnogo više i još mnogo mnogo da uložimo. Teško je sada, plata je u januaru bila 819 evra, a u martu očekujte 850 evra da je plata - istakao je Vučić najavivši dalje povećanje plata zaposlenima u fabrici.
- Drago mi je što sam jednu dobru inicijativu Božidara Đelića, koja nije zaživela za vreme DOS-ovse vlade, ostvario. Nemamo ni dovoljno znanja ni drugih stvari, kada govorimo o tradicionalnim nuklearkama. Ne može da izađe ispod 10-12 milijardi, mi to ne možemo da izguramo za sada. Moramo da se dogovorimo sa Mađarima, da dobijemo mogućnost da računamo na toliku vrstu energije. U bliskoj budućnosti ćemo trošiti 4 puta više struje nego sada. Iz čega ćemo da obezbedimo struju? Uskoro ćemo sa Amerikancima da radimo na velikim solarnim površinama. Potrebno nam je najmanje 4 modularne, male nuklearke koje svi rade ili pokušavaju, ali sve je to na dugom štapu jer nemamo znanje i tehnologiju. Francuska ima ozbiljnu prednost u odnosu na druge zemlje zahvaljujući nuklearnoj energiji - istakao je Vučić i dodao da nema opasnosti kada je reč o nuklearnoj energiji i podsetio da je to pitanje od velike važnosti, jer nećemo da se oslanjamo na ugalj doveka.
- Postoje ljudi u Srbiji i uvek su postojali, od turskog doba, preko Austrougara, Nemaca, ustaša... Vi ste videli da je jedan danas odneo cveće na spomenik NATO žrtvama i rekao "da se nikad ne ponovi da država žrtvuje svoje ljude". Takvih je ljudi u Srbiji uvek bilo, ali je junačka Srbija umela da ih prepozna, prezre i odabere najbolji mogući put, put slobode. Danas sam slušao neke privatne napade s njihove strane, toliko ludački i besmisleno, nemam čak snage ni da odgovaram, toliko je bedno. Za njih su datumi značajni. Zato su isporučili Miloševića na Vidovdan, i opet će da izaberu neki poseban dan da ih prime u SE, sve vreme obećavajući sankcije protiv Prištine, zamislite sankcije gde im daju viznu liberalizaciju. Koliko god da smo mali i da nismo pametni kao oni, toliki idioti nismo.
Vučić je uporedio Srbiju 1999. i danas.
- BDP je mnogostruko, više od 10 puta veći nego tada. Plate i penzije neuoporedivo veće, i mi to suvek zaboravimo. Stariji se sa nostalgijom sećaju, kao, bilo je bolje. Nije. U svakom slučaju, što se vojske tiče, nisu to uporedive kategorije. Tada su bile druge brojke što se ljudi tiče, ali što se oruđa tiče... naši su junaci ginuli u avionima protiv radara, jer su bili heroji. Danas bi gubici svakog potencijalnog agresora bili stotinama, hiljadama puta veći. Moramo da radimo na tome da potencijalni gubici budu još veći. Sve ono što su radili kada su nam ubijali decu i komadali zemlju, moramo da nastavimo da razvijamo zemlju i jačamo.
Predsednik je odgovorio i na pitanja novinara o čestitkama Putinu na izbornoj pobedi u Rusiji.
- Čim smo čestitali, pojavio se jedan iz tog lutkarskog pozorišta. Pitaju, u čije ime si mu čestitao. Ja ne idem po dozvolu iz ambasada kao neki, četitao sam u svoje ime i u ime naroda Srbije.
Vučič se na kraju obratio i zaposlenima u fabrici.
Hvala na trudu i radu, i hoću da vas zamolim da još marljivije radite. Možda ste čuli da ljudi u Kuršumliji rade najvrednije i najmarljivije. Ja sam insistirao da vam povećaju plate, jer imaju prostora, i znam koliko su dobili od države. Obavljate jedan važan posao i molim vas da to nastavite da radite. Ti Rašo, molim te da pratiš, a ne da mi uzimamo od tebe radnike. Smanji malo troškove na reklamu, pa da ti država malo pomogne. Ljudi, pozdravite vaše porodice i držite se u junačkoj Kuršumliji.
Proizvodni kompleks privrednog društva "Borbeni složeni sistemi" se bavi proizvodnjom složenih borbenih sistema, lovačke, sportske i sačmarske municije.
Fabrika ima sedam proizvodnih pogona i zapošljava 130 radnika. Površina svih proizvodnih kapaciteta iznosi 12.400 kvadratnih metara.
Poseta porodici Tošović
U noći između 10 i 11. aprila 1999 NATO avijacija zasula je malo mesto Merdare kod Kuršumlije kasetnim bombama. Tom prilikom život je izgubila jedanaestomesečna Bojana i njen otac Božin Tošović (29), dok je nekim čudom uspela da preživi njegova supruga Marija koja je u tom trenutku bila u sedmom mesecu trudnoće.
Iako i sama povređena uspela je da održi turdnoći i da 17. juna iste godine rodi ćerku Anđelu. Marija je u svojim ranijim kazivanjima ispričala za Kurir da je to veče legla sa porodicom ranije kako bi dočekali Vaskrs.
- Malo pre ponoći začuli smo neku tutnjavu i shvatili da je u blizini pala bomba. Skočili smo iz kreveta i sišli u podrum. Sedeli smo u tišini sa zebnjom, dok je oko nas sve tutnjalo od, kako sam kasnije saznala, kasetnih bombi. Tada je grunulo. Kad sam se osvestila shvatila sam da je bomba (tomahavk) direktno pogodila našu kuću i da smo zatrpani. Kao u snu čula sam muža kako me doziva. Videla sam ga zatrpanog podrumskim kamenjen i gredama. Pored njega ležala je Bojana- priseća se strašnog događaja Marija koji je ispričala za Kurir.
Prvi koji su pritekli u pomoć bili su Marijni roditelji i brat, koji su iz gomile ruševina izvukli Bojanu koja je već bila mrtva. Marijin otac Savo i brat Mirko su golim rukama otkopali Božina i Mariju, a zatim ih odneli na put ispod nadvožnjaka, ako bi koliko-toliko bio zaštićeni od bombi.
- Pitala sam gde je Bojana a oni su mi rekli da su je odneli kod moje majke. Božin je bio nepokretan ali još živ. Celu noć smo proveli ispod nadvožnjaka, dok nije svanulo i prestalo bombardovanje. Tada sam primetila da moj muž više ne diše. Umro je, zavapila sam a moji su mi tada rekli da mi je i ćerka mrtva -priseća se Marija.
Tešku povređenu Mariju prebacili u Kuršumliju, pa u bolnicu u Prokuplju. Dugo se lečila, ostali su brojni ožiljci po celom telu ali, kako kaže, najveći i najteži na duši. Jedanaestomesečna Bojana je bila najmlađa žrtva NATO bombardovanja
Predsednik će potom prisustvovati obeležavanju Dana sećanja na stradale u NATO agresiji 1999. godine.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
