Car Lazar, Arsenije Čarnojević, đeneral Boža Janković, Milan Rakić - on je ozbiljnu ulogu imao... Ranković, Milošević, kakav god da je bio... a sad Marko Ðurić! Slušam svoje sagovornike u Štrpcu i povremeno se nasmejem (ali se brzo postidim, ljudima muka, meni za pošalicu); jednom zatražim da mi ponove jer nisam siguran da sam dobro razumeo; drugi put svojim ušima ne verujem, ali mi se sve vreme negde u stomaku vezuje klupko od tuge i besa.
Nije Kosovo sveta srpska zemlja, ili bar niko teftere u kojima se to vodi nije video - Kosovo je moj rodni kraj, i mog oca, i njegovog... a ne neka Bajčetina, ili od pasa zapišana utrina između novobeogradskih blokova gde je rođen ovaj drugi, pa da se njih dvojica i njihova kompanija s Kosovom zajebavaju kao što sada rade.
Slušam, dakle, ljude i nabrajam u sebi one koji su se kroz istoriju Kosovom bavili i o njegovoj sudbini odlučivali. Na kraju: Marko Ðurić!
„Pa zar ovim da se posvete Dečani?“
Taj mi se stih Ljubomira Simovića o kiselom vinu nametljivo vraća cele večeri. I drugi, iz iste pesme:
„Ako smo ovo pred Kosovo pili, kako smo mogli - dobro smo i prošli!“
Kad je pesnik zaplakao
Ali pre nego što ispričam kako je Marko Ðurić na Kosovu pored živog muža ženu drugi put udavao i kako je na Kosovu „visoku politiku vodio“ i Srbe na Kosovu rasturao, navodim zapis o tome kako je Kosovo stečeno.Godine 1912. kao komita, pesnik i raniji naš konzul u Prištini, Milan Rakić, našao se u koloni srpske vojske koja je tada prvi put od 1389. ušla na Kosovo:
„Ostavio sam konzulat u kome više nisam imao šta da radim, pa sam uzeo pušku. Dakle izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe... Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant.
- Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se zove ovo mesto?
U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se remenjače.
- Ovde gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara! To je Gazimestan, na kom je Obilić...
Oko mene popadali vojnici. Pogledam, ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo kad nisam primetio otkud izađe mladi oficir sa isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko:
- Na Gazimestanu, od Milana Rakića!
Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg s turbetom, zavi u crveno i ostade viseći kao plamena zastava. Iskaza me celog - planina! Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh, kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta:
- Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je s nama. Evo ga pozadi, s bombama... u odredu Vojvode Vuka!
I odmah odjeknu komandantov glas:
- Dobrovoljac Ra-kić, napred!
Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze... prvi i poslednji put tada.“
Eto, tako je bilo!
Život posle rata
A sada...
Ovo je vest: „U Domu kulture ‘Sveti Sava’ u Štrpcu 14. septembra 3.000 građana te opštine kolektivno se učlanilo u SNS. Član Predsedništva te stranke Marko Ðurić tom prilikom je rekao da 3.000 ‘snažnih, sposobnih, hrabrih, odlučnih, borbenih, pravih ljudi, pristupa našoj porodici’ i dodao da je kucnuo čas da se na KiM sve što ‘srpski diše i govori’ stavi pod jedan barjak, a to je, kako je rekao, politički barjak SNS.“
Odem u Štrpce.
Dan ranije telefoniram gradonačelniku Bratislavu Nikoliću da kažem ko sam, da dolazim i šta hoću, da li će i kada biti tamo, ili neko njegov. On samo kaže: „Van zemlje sam, kasnije...“ i prekine vezu. Niko manje od političara ne voli da s novinarima priča iz rominga, kao da ga sami plaćaju. „Kasnije“ telefoniram, šaljem poruke... a-ja! Ni ovoliko!
Preko poznanikovog poznanika zamolimo Nikolićevog zamenika Ivicu Tanasijevića za isto. Zgrada opštine u Štrpcu se renovira, službe i kancelarije raseljene po gradu. Zamenikova kancelarija na spratu u glavnoj ulici, ispred nje neki momci, službenici ili partijski aktivisti. Dovikujemo se sa stepenica: ni oni da siđu ni nas da pozovu unutra. „Sačekaj!“, kaže jedan.
Neki Srbi s Kosova umeju da budu neposredni u komunikaciji.
Da skratim priču: zamenik gradonačelnika je van opštine, pita SMS šta mi tačno treba. Ja otpisujem nešto o ličnoj karti opštine i perspektivama razvoja. Marka Ðurića i masovni prelazak u SNS ne pominjemo, ali on naslućuje, pa kaže da je bolestan, nego da ja dođem sutra, pa će da mi kažu koliko Štrpce ima stanovnika. Na kraju mi pošalju dvoje mladih zaduženih za urbanizam da nam pokažu znamenite zgrade i slično.
Uveče mi kažu ljudi da su i gradonačelnik Nikolić i njegov zamenik bili celog dana u gradu. „Da te odvedem u kafić, eno ga Braca Nikolić sedi tamo?“
„Jok, vala, pozdravi ga samo...“
Što se Biljane Boškoćević i Aleksandra Nešića tiče, zamerki nemam. Ona je opštinski arhitekta za urbano planiranje, on menadžer za projekte, oboje rođeni 1986. godine u Štrpcu. Zaljubljeni u svoj grad i celu Sirinićku župu. Ima ovo, te ima ono... Ona zgrada je lepa, ona je stara, a ovu smo novu napravili.
„Biljo, a da ga odvedeš da vidi i ono...“, i takve stvari.
Ljubav i druge komplikovane stvari
Sam gradić i okolnih dvadesetak sela koja čine opštinu nalaze se na padinama Šar-planine. Od oko 13.000 stanovnika 9.000 su Srbi, 4.000 Albanci. U samom gradu Albanaca nema. Do rata se lepo i dobro živelo, najviše zahvaljujući ski-centru na Brezovici, za koji je poslom što direktno, što posredno, bilo vezano više hiljada meštana. Posle je bilo šta je bilo, a u aprilu ove godine Vlada Kosova dala je nekakvom francusko-andorskom konzorcijumu koncesiju na 99 godina.
Vlada u Beogradu, koja je do pregovora u Briselu tvrdila da je „Brezovica naša“, jedna od najskupljih naših reči, na kraju je progutala ovu žabu, poručujući Štrpčanima da je „dobila garancije da će konzorcijum zapošljavati Srbe kako bi se sprečilo iseljavanje“, ili nešto slično.
Dok od toga nešto ne bude, ako bude - o tome malo kasnije! - u Štrpcu plate primaju samo zaposleni u policiji, zdravstvu, školstvu, dve opštinske administracije... dakle, budžetski korisnici. Ništa osim buvlje pijace, bakalnica i kafića ne radi.
Pitao sam Biljanu i Aleksandra gde kupuju cipele. U Prištini ili Prizrenu. Gde izlaze njihovi vršnjaci: u mesne kafiće, u Gračanicu, Skoplje... Glavni grad Makedonije je kao i Gračanica, na sat vožnje, onaj ko ima para odveze se da posedi u kafiću, ili se iskače u diskoteci...
Mladi Albanci dolaze u kafiće u Štrpcu, druže se sa Srbima, saznajem, i pitam za ljubavne veze. Žene li se i udaju Srbi i Albanci međusobno? Biljana i Aleksandar prebiraju po sećanju, ima nekih Srba koji su, u poodmaklim godinama, platili i doveli neveste iz Albanije, sirotinju. A ljubav, insistiram? Čekaj da vidimo, čekaj... je l’ znaš, Biljo, onog... E, jeste!, ozari se Biljana, milo im što mogu da navedu jedan primer, ali se posle ispostavi da ona jeste Srpkinja, ali on nije Albanac, nego Turčin. Nije, dakle, međunacionalna ljubav još dotle stigla.
Ali ima, takoreći, brakova iz računa: svakodnevno su krajem prošlog i početkom ovog meseca održavani multietnički (!) protesti, a grad je bio izlepljen umrlicama reke Lepenac i njenih pritoka. „Sahrana je u toku. Hitler je ubijao ljude, a ova vlast uz podršku Prištine ubija prirodu, a ljudi će sami po sebi nestati i to naočigled ‘civilizovane Evrope’. Vremena nema i molimo građane Sirinićke župe da svakog dana u 10 časova dođu na protest ispred SO Štrpce. Narodu život i sloboda, kradljivcima zatvor!“ U potpisu: „Ožalošćeni Srbi i Albanci Sirinićke župe“.
Pre tri godine, kažu mi Ivan Redžić i Nenad Filipović, opštinska vlast s Bratislavom Nikolićem na čelu dozvolila je izgradnju mini-elektrana na Lepencu i pritokama. Deset kilometara toka nizvodno od grada biće preusmereno u cevi tih elektrana, a meštani neće moći da zalivaju svoja polja. Malinarstvo, koje je u Štrpcu u punom zamahu, biće sasečeno, kaže Ivan Redžić.
Gde je logika
On zna. Ivan Redžić do 31. decembra 2014. bio je predsednik Privremenog organa opštine Štrpce, odnosno predsednik „srpske“ opštine Štrpce, a još je predsednik Opštinskog odbora SNS za ovo mesto. Za neupućene: pošto Srbija ne priznaje otcepljenje Kosova, zadržala je u ovoj bivšoj pokrajini svoju administraciju. Negde je to ispalo groteskno, kao u Prištini, gde ima još četrdesetak Srba, ili u Podujevu, čiji predsednik predsedava u Kuršumliji... A negde su takve opštine imale i realnu funkciju, na severu Kosova i u enklavama. Uporedo sa „srpskim“, svuda su postojale i opštine uključene u sistem vlasti republike Kosovo. Zaposlene u njima beogradska štampa je sve doskoro nazivala „Tačijevim Srbima“.
E sada, 31. decembra 2014. godine Vlada Srbije je otpustila predsednike srpskih opština u Štrpcu, Prizrenu i Uroševcu, i na njihovo čelo postavila jednog čoveka - predsednika „Tačijeve opštine“ u Štrpcu Bratislava Nikolića.
- Gde je tu logika? - pitam Ivana Redžića, profesora fizičkog u Štrpcu.
- Nema logike.Od Nove godine do danas niko mu nije objasnio zašto je to učinjeno.
Bratislav Nikolić do pre godinu dana bio je u Srpskoj liberalnoj stranci, koja je na svim izborima do sada učestvovala u vladama republike Kosova.
Šteta što je bio „van zemlje“ ili u kafiću i što nisam imao priliku da ga pitam da li je tačno ono što mi je kazao Ivan Redžić i o čemu su svojevremeno pisale novine: u vreme kampanje za izbore 2013. godine Nikolić je zabranio dolazak u Štrpce Ivici Dačiću.
- Nijedan političar iz Srbije nije mogao da uđe u Štrpce - kaže i ekonomista Filipović, koji je u srpsku opštinu ušao na listi SPS.
Njih dvojica su me ubeđivala da je Braca Nikolić posle izbora, na kojima je pobedio, izjavio novinarima: „Pobedili smo državu Srbiju!“
- Gde je tu logika?
- Nema logike... Treba pitati Marka Ðurića.
- A gde je tu logika?
Car Lazar, pa on
„Marko Ðurić je srpski političar, spoljnopolitički savetnik predsednika Republike Srbije od juna 2012, član Predsedništva i Glavnog odbora Srpske napredne stranke (SNS) i član SNS od samog početka rada stranke 2008. godine“, piše u Vikipediji. Odrednica u ovoj internet enciklopediji puna je lirskih pasaža i hvalospeva, pa osnovano može da se pretpostavi da je njen autor ili sam Ðurić, ili neko ko ga mnogo voli. Što bi trebalo da znači da je tačan i podatak da je prava studirao osam godina - od 2002. do 2010. godine.
„Od maja 2014. godine, po formiranju vlade Aleksandra Vučića, obavlja funkciju direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Pored toga, Ðurić je i šef tima za pregovore Beograda i Prištine.“
Prirodno je da Ðurić, kao šef Kancelarije, često dolazi na Kosovo. U Srbiji je normalno i da o državnom trošku obavi i za SNS šta treba.
Tako je 14. septembra ove godine zakazao javnu tribinu SNS u Štrpcu. „Da građani pitaju šta ih interesuje...“, tako je, otprilike, glasila najava.
I tu na tribini, pred zapanjenim naprednjacima, saopštio je da je 3.000 članova Srpske liberalne stranke od sada u SNS, a da je poverenik SNS za Štrpce Braca Nikolić!
U Štrpcu ima 6.000 Srba glasača. Od toga je 1.200 bilo u SNS. Odjednom se broj učetvorostručio!
- Udvostručio se i broj predsednika opštinskog odbora - kažem zajedljivo Ivanu Redžiću.
- Nije. Po Statutu stranke, samo sam ja predsednik - odgovara ozbiljno.
Zvao je i pisao poruke Radomiru Nikoliću, predsedniku IO SNS, ali se on nijednom nije javio.
- Sve je to Ðurićevo maslo - kaže.
- Mislite da je Ðurić smeo da uradi to bez Vučićevog znanja? - pitam.
- Mislim da Vučić ne zna šta se dešava na Kosovu i da on nikad ne bi dozvolio povredu Statuta - uzvraća Redžić ozbiljno, a ja prasnem u smeh i prospem kiselu vodu. Posle se izvinjavam.
- Na Kosovu se za sve pita Marko Ðurić - kažu i Redžić i Filipović.
„Ne razumete se vi u visoku politiku!“, rekao je ovaj šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju nekim Srbima kad su ga pitali šta to bi u Štrpcu.
Jedan Štrpčanin za kafanskim stolom do našeg opasno se nagne unazad na stolici i ubaci: „To, to je kao da kod živog muža nateraš ženu da se uda za drugog...“
Svuda isti
Srbi sada u kosovskom parlamentu imaju deset poslanika. Njih troje kontroliše Bratislav Nikolić, pa je to, nagađaju Štrpčani, moguće objašnjenje: Nikolić ih je trampio za apsolutnu vlast u Štrpcu.
- Šta će mu još vlasti? - pitam.
- Kako šta će? Sad smenjuje direktore koje je postavila nekadašnja srpska opština i postavlja svoje ljude. Srbe koji su bili lojalni Beogradu Marko Ðurić je pustio niz vodu. Treba sad namiriti bar neke od novih članova SNS - kaže Redžić.
I ovde bih se nasmejao, ali se ujedem za jezik: nisu ti ljudi samo aktivisti SNS, to su roditelji i supružnici, čije se plate čekaju u kući svakog prvog. U Štrpcu, i na Kosovu uopšte, rekoh, ljudi ne rade u fabrikama jer fabrika nema - zapošljavaju se u strankama.
Drugi mogući razlog da između Marka Ðurića i Brace Nikolića bukne ljubav je budući ski-centar.
Žale se: Vlada Kosova saopštila je da se koncesionar obavezao na 409 miliona evra ulaganja u 17 godina, što bi postala najveća strana investicija nakon rata na Kosovu. Najavljeno je otvaranje gotovo 1.000 radnih mesta u samom turističkom centru, ali im je to sumnjivo. Vlada Kosova je, uz saglasnost Bratislava Nikolića i opštine Štrpce, Šar-planinu proglasila javnim dobrom i sada vrši eksproprijaciju što privatnog zemljišta, što zemljišta javnih preduzeća.
- Pa što kukate? Isto to vaš SNS radi s Beogradom na vodi!
- Pa jeste, liči - složili su se.
Ali oni i dalje za sve krive Ðurića, a ja navijam za Vučića.
Složimo se, međutim, da ovo za Štrpce nije dobro.
- Svakog dana od početka godine - kaže Ivan Redžić - bar jedan Srbin se odseli iz Štrpca.
I posle razgovora s Redžićem i Filipovićem pisao sam zameniku gradonačelnika i predložio mu da mi pošalje napisan odgovor na pitanja: „U kojoj je fazi proces privatizacije ski-centra? Kakav značaj za Štrpce ima kolektivno učlanjenje polovine ukupnog broja birača u SNS i šta za grad predstavlja činjenica da je na čelu dve opštine, ‘kosovske’ i ‘srpske’, isti čovek?“
Ni mukajet!
Ne bih se ni ja na njegovom mestu mešao u Ðurićevu visoku politiku! I Vučićevu, naravno.
(Newsweek)
Srbi na Kosovu i visoka politika: 3.000 novih naprednjaka u jednom danu
