Najnovije vesti

SPECIJAL KURIRA! KO JE BIO DIMITRIJE LJOTIĆ: Otac srpskih fašista
Foto: Arhiva

Fašizam u Srbiji

SPECIJAL KURIRA! KO JE BIO DIMITRIJE LJOTIĆ: Otac srpskih fašista

Specijal

Pitanje da li je na ideologiju Zbora više uticao Benito Musolini ili Šarl Moras, osnivač fašističkog pokreta u Francuskoj, akademsko je. Zboraši su izgledali kao fašisti, govorili su kao fašisti i premlaćivali protivnike kao fašisti - dakle, bili su fašisti

Dimitrije Ljotić rođen je u Beogradu 1891. godine u imućnoj i staroj porodici. Njegov je predak Đorđe, zvani Ljota, bio Karađorđev saborac. Deda Dimitrije službovao je kao sekretar kod kneza Aleksandra, voždovog sina, a otac Vladimir emigrirao je pred Obrenovićima i u inostranstvu se družio sa Petrom Karađorđevićem pre nego što je postao kralj.

Kaluđer i vojnik

Slučaj je udesio da Vladimir Ljotić, Dimitrijev otac, dakle otac jednog od najzagriženijih antikomunista na ovim prostorima, bude prijatelj Svetozara Markovića i prvi prevodilac Manifesta Komunističke partije na srpski.

Dimitrije Ljotić niže razrede gimnazije završio je u Solunu, gde mu je otac bio konzul. U ranoj mladosti bio je vrlo religiozan - zanosio se mišlju da napusti Pravni fakultet i ode u manastir. Postao je vegetarijanac i apstinent i propagirao miroljubivost. Bio je rešen da na regrutaciji pred Balkanski rat odbije da položi zakletvu i primi oružje, ali njegovo godište nije bilo mobilisano. Učestvovao je, s puškom, u Prvom svetskom ratu, prešao preko Albanije i borio se za oslobođenje zemlje. Docnije je pisao da je „u ratu otkrio mehanizam kako nastaje autoritet među ljudima“ i da je od „trpca“ postao „borac“. Vojska i rat, pisao je, „naučili su me istini da ljubav često zahteva od čoveka da bude nepopustljiv, pa čak i nemilosrdan prema drugima“. Vrlo brzo ovo će primeniti u praksi. Kao poručnik, upućen je 1919. na granicu novostvorene Kraljevine SHS da bude šef železničke stanice u Bakru, između Rijeke i Zadra. Komunisti su organizovali štrajk železničara, ali ga je Dimitrije Ljotić na svom delu pruge slomio za jedno prepodne - pohapsio je sve radnike i otpremio ih u Zagreb.

Pripreme za zajednićku akciju protiv partizana... Toplički četnici sa ljotićevcima
Pripreme za zajednićku akciju protiv partizana... Toplički četnici sa ljotićevcimafoto: Arhiva

U izveštajima pretpostavljenoj komandi „o situaciji“ on će beležiti da su u prvo vreme meštani Hrvati bili više za Jugoslaviju od srpskih vojnika, ali da stvar brzo okrenula, i za to optužio „Jevreje koji su, iskoristivši glad koja je bila prisutna u prvim danima postojanja nove države, zelenašenjem počeli da se bogate“. Antisemitizam ostaće konstanta u njegovim uverenjima do kraja života...

Ministar pravde

I mnogi drugi čelnici Zbora imali su izraženo antisemitske stavove. Tako je, na primer, generalni sekretar Milorad Mojić preveo „Protokole sionskih mudraca“ na srpski jezik i u brošuri štampanoj u okupiranom Beogradu 1941. napisao da se „jevrejstvo mora brzo i energično likvidirati jer, u protivnom slučaju, neminovna je propast hrišćanske civilizacije i hrišćanskog sveta“.

Dimitrije Ljotić se u Bakru oženio Hrvaticom i konačno manuo snova o posvećivanju religiji. Po demobilizaciji 1920. vratio se u Smederevo, gde je otvorio advokatsku kancelariju. Pristupio je vladajućoj Narodnoj radikalnoj stranci, ali je propao na izborima.

Odlazak na „front odbrane Srpstva“... U SDK  su komuniste smatrali najvećim neprijateljem
Odlazak na „front odbrane Srpstva“... U SDK su komuniste smatrali najvećim neprijateljemfoto: Arhiva

Dimitrije Ljotić 1931. ulazi u vladu Petra Živkovića kao ministar pravde, ali u njoj ne sastavlja ni pet meseci - podneo je ostavku kad kralj nije prihvatio njegov predlog korenitog preuređenja države. Osnovna Ljotićeva ideja bila je da narod bira svoje predstavnike među kandidatima koje predlažu komisije sastavljene od članova profesionalnih, staleških, kulturnih i humanitarnih organizacija.

Godinu dana posle ubistva Aleksandra Karađorđevića u Marselju 1935. godine, Dimitrije Ljotić formira ZBOR - Združenu borbenu organizaciju rada.

Fašisti iz naših sokaka

Delovanje Zbora temelji se na uverenju da se red u državi može zavesti jakom centralnom vlašću, oličenom u dinastiji, i snažnim narodnim pokretom kao što je Zbor. Cilj mu je da propagandom nametne svoje učenje, da kroz organizaciju stvori novu političku elitu, a da svojom partijskom vojskom fizički uništi protivnike, pre svega komuniste.

Pitanje da li je na ideologiju Ljotićevog Zbora više uticao Musolini ili Šarl Moras, osnivač fašističkog pokreta u Francuskoj, akademsko je. Zboraši su izgledali kao fašisti, govorili su kao fašisti i premlaćivali protivnike kao fašisti - dakle bili su fašisti.

U izveštaju sa jednog Ljotićevog skupa u Kraljevu 1936. godine Politika je izvestila da su govornici neprekidno ometani uzvicima „dole Ljotić“ i „dole fašizam“. Zato je zakazan novi miting, ali je ovog puta dovedeno oko 200 pristalica koje su bile „snabdevene kratkim drenovim palicama“, a mnogi od njih pozdravljali su Ljotića dizanjem ruke uvis „u znak fašističkog pozdrava“.

Smotra boraca Srpskog dobrovoljačkog korpusa... Vojnici koji su stali na stranu nemačkih osvajača
Smotra boraca Srpskog dobrovoljačkog korpusa... Vojnici koji su stali na stranu nemačkih osvajačafoto: Arhiva

Osvedočeni antisemita

Komunisti i Jevreji bili su stalno na nišanu Dimitrija Ljotića. On Jevreje označava kao vođe domaćih komunista, a u svom delu „Drama čovečanstva“ 1940. piše da „reditelj drame čovečanstva... nije jedan čovek, to je jedna kolektivna ličnost, to je jedan narod, Jevrejin. I to nije običan narod, jer se duša tog naroda nakupila zlobe i pakosti. Radi se o narodu koga je opasno pustiti da se potpuno izmeša sa sredinom jer ga sredina nikada neće asimilirati, a on će u njoj delovati kao opasna, razarajuća kiselina“.

Ljotić je za sve  krivio Jevreje
Ljotić je za sve krivio Jevrejefoto: Arhiva

Uoči Drugog svetskog rata Zbor je uspostavio čvrste veze s nekim delovima vojske, pa je 1940. godine Ljotić čak bio uhapšen pod optužbom da je s tadašnjim ministrom odbrane Milanom Nedićem spremao desničarski puč. Do sudskog procesa nije došlo, a Zbor se Nemcima stavio na raspolaganje već u prvim danima okupacije. Iako je, naime, naredbom nemačkog komandanta Srbije od 9. maja 1941. bio zabranjen rad svih udruženja i političkih partija, Zboru je već 25. maja bilo odobreno delovanje. U početku „deluju“ propagandno, a od druge polovine 1941. godine i kao naoružane jedinice Srpske dobrovoljačke komande (SDK).

Vrlo brzo „ljotićevci“ izlaze na dobar glas kod Nemaca kao pouzdani borci koji prema partizanima nemaju milosti. SDK je često pomagao Gestapu u pronalaženju i skupljanju jevrejskih civila koji su uspeli da izbegnu nemačko zarobljavanje i slali su Jevreje i pristalice NOB u logor Banjica. Članovi SDK su polagali zakletvu da će se boriti do smrti i protiv komunista i četnika, da će ostati u redovima SDK najmanje šest meseci i da će „služiti u korist srpskog naroda“. Oni pripadnici SDK koji su imali državni posao dobijali su pravo na neograničeno odsustvovanje s radnog mesta, a njihove porodice dobijale su plate.

Opremu dobijali od Nemaca... Predsednik vlade Milan Nedić u obilasku Ljotićevih trupa
Opremu dobijali od Nemaca... Predsednik vlade Milan Nedić u obilasku Ljotićevih trupafoto: Arhiva

Dimitrije Ljotić nije tokom rata u kvislinškoj vlasti imao nikakvu formalnu funkciju, ali su nemačke arhive prepune dokaza da je tesno sarađivao sa okupatorskim vlastima i da je imao veliki uticaj na Nedića.

Iako je tokom rata bilo nekoliko pokušaja da se „ljotićevci“ i četnici izmire, malo je akcija koje su zajedno izveli. I jedni i drugi hteli su da budu jedini koji će „dočekati kralja“... i samo za sebe zadržati ratni plen.

Dimitrije Ljotić je, kad je video da su Nemci poraženi, krenuo na Zapad.

Planirao je da tamo grupiše sve „nacionalne snage“, uspostavi kontakt sa zapadnim saveznicima, dovede iz Londona kralja Petra II i proglasi Jugoslovensku Federativnu Jedinicu Sloveniju (JFJS). Odatle bi zatim oslobađao ostatak Jugoslavije. Draža Mihailović je, međutim, odbio ovaj plan, uzdajući se u iskrcavanje saveznika na Jadranu. Ostaci drugih razbijenih formacija skupljali su se u Sloveniji, ali su ih Englezi na kraju izručili partizanima, koji su jedan deo oslobodili, a drugi likvidirali na mestu.

Sudbina

Sam Dimitrije Ljotić izbegao je streljanje. Odazivajući se na telegram Momčila Đujića da patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj žele da se sastanu s njim i dogovore o daljoj borbi, seo je u automobil kojim je upravljao vojnik s dioptrijom od minus 11. Vozač u mraku nije primetio da je drugi deo mosta na koji je je naišao srušen. Od petorice u autu, samo je Dimitrije Ljotić smrtno stradao.

foto: Arhiva

Nad njegovim odrom govor je održao vladika Nikolaj Velimirović, nazvavši ga „najodanijim sinom Srpstva“:

„Da je odsečena samo jedna grana, stablo ne bi mnogo osetilo, ali stablo je odsečeno do korena i nama je nanesen veliki bol... Ljotić je bio ne samo naš, on je pripadao čovečanstvu, Evropi, svetu... On nije bio samo državnik, on je bio hrišćanin državnik... To je bio političar s krstom. Mi blagodarimo njemu, Njegova svetost i ja zahvaljujemo mu što smo došli iz zatočenja do Beča, i od Beča ovamo... On je dao odgovor na sva pitanja. On je u svojoj ideologiji obuhvatio sve grane narodnog života.“

Nikolaj je 2003. proglašen za sveca.

Dimitrije Ljotić, za početak, čeka rehabilitaciju.

Ocene sa distance

SPC DANAS PROTIV LJOTIĆA

U decembru 2009. godine SPC se u knjizi „Srbska crkva, Ljotić i ljotićevci“ podgoričkog paroha doktora pravnih nauka Velibora Džomića na neki način ogradila od Ljotića. U knjizi je autor posebno naglasio da ni Sveti Sinod, ni arhijereji, kao ni ogromna većina sveštenstva SPC nije podržavala Ljotićevu ideologiju i politiku za vreme okupacije zbog čega su bili napadani.

Džomić, takođe, dovodi u pitanje i ocenu vladike Nikolaja, tvrdeći da je „dugo godina pominjana beseda Svetoga vladike Nikolaja“ održana na malom pomenu, a ne na opelu Dimitriju Ljotiću, te da je period o kome je u knjizi reč, posebno nerasvetljeni odnosi u njemu, decenijama predstavljao povod za različite napade na SPC.

Uvodnu reč za knjigu napisao je umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački Atanasije (Jevtić).

ZAKLETVA PRI STUPANJU U LJOTIĆEVSKI SDK

Sa Nemcima protiv četnika i komunista

foto: Arhiva

Obaveza. Ja,........, rođen......... u.........., ovim izjavljujem svoje pristupanje Srpskom dobrovoljačkom korpusu i za vreme trajanja svoje službe podvrgavam se sledećim zahtevima:

1. Služiću verno srpskom narodu i oružjem štititi njegovu zemlju i uređenje.

2. Sve one koji spolja ili iznutra narušavaju miran život građana, naročito komuniste i pripadnike Draže Mihailovića, nemilosrdno ću tući u borbi i dati, ako ustreba, i svoj život.

3. Naređenja koja mi u tome smislu izdaju moji pretpostavljeni izvršavaću bez pogovora, bez obzira na vreme, mesto i primenu.

4. Prema nemačkim vojnicima, koji se tuku protiv istog neprijatelja, odnosiću se s poštovanjem i predusretljivošću.

5. Svojim ličnim ponašanjem uzdržavaću se od svega što bi u narodu narušavalo čast i dostojanstvo Srpskog dobrovoljačkog korpusa, kao pljačkanje i razvrat.

6. Obavezujem se da ću služiti najmanje šest meseci, računajući od današnjeg dana. Ukoliko se mesec dana pre isteka ovog roka ne izjasnim komandi Srpskog dobrovoljačkog korpusa u pogledu istupanja, produžava se obaveza službovanja za daljih šest meseci i tako dalje.

7. Svestan sam toga da će kršenje ovim preuzetih obaveza biti kažnjeno po ratnom pravu i dovesti do isključenja iz Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Da se podvrgavam ovim obavezama, potvrđujem svojom službenom zakletvom i svojim potpisom. Tako mi Bog pomogao!

Do kada će svaki pobednik pisati istoriju iznova

TREBA LI POMILOVATI DIMITRIJA LJOTIĆA?

Obrazloženje... Časopis Otadžbina
Obrazloženje... Časopis Otadžbinafoto: Arhiva

Jednog od predstavnika Saveza za Srbiju, lidera pokreta Dveri Boška Obradovića, politički analitičari povezuju s ideologijom srpske verzije fašizma - pokreta Zbor. Sam Obradović izjavio je da nije sledbenik ideja Dimitrija Ljotića, jer on, Obradović, nije jugoslovenski orijentisan i nije za kolaboraciju u Drugom svetskom ratu, ali da mu je „bliska ideja pokušaja da se napravi politika zasnovana na hrišćanskom pogledu na svet“.

Pojedincima se sviđa

U aprilu prošle godine u „Utisku nedelje“ kod Olje Bećković izjavio je:

- Ja sam diplomirani profesor srpske književnosti sa opštom književnošću i u okviru svog diplomskog rada izučavao sam poziciju srpske književne desnice između dva svetska rata. U tom kontekstu je neophodno izučavati i autore koji su bili vezani za Jugoslovenski narodni pokret Zbor i da, u tom smislu sam odličan poznavalac te materije i veoma sam o tome javno govorio. Ima stvari koje mi se lično sviđaju u onome što je Dimitrije Ljotić pisao u svojim političkim govorima.

Nije ovo prvi put da se okolo naokolo, pa na mala vrata provlači ideja o preispitivanju nekih istorijskih ocena koje su se činile nespornim. Posle 5. oktobra tadašnji predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica se u jednom intervjuu javno založio za to da se skine fašistička hipoteka sa Ljotićevog imena jer je on navodno „daleko složenija ličnost nego što je dosad predstavljan“. Potpredsednik njegove stranke u Smederevu nekako u to vreme tražio je da se centralni trg nazove po ovom saradniku okupatora tokom Drugog svetskog rata. I neki istoričari u novinskim intervjuima spremni su da predstavu o Ljotiću „oslobode naslaga komunističke propagande“... Zanimljivo je, međutim, „bratstvo po revizionizmu“ ovakvih naučnika iz bivših jugoslovenskih republika: dok hrvatska kulturna scena traži smenu svog ministra kulture jer se ispostavilo da je u duši ustaša, jedan beogradski istoričar koji se zalagao za rehabitilaciju Draže Mihailovića i sada Nedića i Ljotića glasno ga brani i tvrdi da je to fin čovek i dobar stručnjak. Jedni drugima trebaju.

Pandorina kutija

Što se nas ostalih tiče, ispostavilo se da su bili u pravu oni zloguki proroci kad su tvrdili da je sudskim oslobađanjem Draže Mihailovića otvorena Pandorina kutija iz koje nam sad, u koloni, iskaču aveti prošlosti.

O Milanu Nediću dosta je kazano, ali je u senci ostao predvodnik fašističkog Zbora, koji je svoje ime pozajmio najborbenijim jedinicama domaćih izdajnika - „ljotićevcima“.

Tajna Marisava Petrovića

NEZASLUŽENA SMRT OD STAROSTI

Večita ljaga... Marisav Petrović
Večita ljaga... Marisav Petrovićfoto: Arhiva

Istorija beleži brojne žrtve „ljotićevaca“, a mi ćemo se ovde, ilustracije njihovog karaktera radi, pozabaviti samo jednim...

Kad je 20. oktobra 1941. u Kragujevcu prošao prvi talas hapšenja talaca koji će biti streljani, građane koji su izbegli nemačku raciju po gradu su kupile patrole 5. dobrovoljačkog ljotićevskog odreda, kojim je komandovao Marisav Petrović.

„Ljotićevci“ su preuzeli zadatak da pohapse kragujevačke Rome. Batinajući ih, doveli su do topovskih šupa, gde su bili zatočeni ostali Kragujevčani, i tu ih sa Nemcima - kojima je samo brojno stanje bilo važno! - razmenjivali za svoje pristalice, ali i gimnazijalce na koje su računali kao na moguće buduće pristalice. Na ovome će posle rata, sve do današnjih dana, revizionisti istorije graditi svoju odbranu Marisava i ostalih ljotićevaca: navodno su mnoge izveli iz streljačkog stroja. Jesu, ali su ih zauzvrat namirili drugima!

Ljotićevci odvode  Rome na streljanje
Ljotićevci odvode Rome na streljanjefoto: Arhiva

U monografiji „Poruke streljanog grada“ Branislava Božovića piše da su „ljotićevci“ za razmenu davali „veliki broj Cigana s kojima su postupali kao s robljem. Naročito su njih velikodušno ustupali Nemcima, dajući ih u znatno većem broju od onih koje su u zamenu - od Nemaca“.

Novinarka Jovana Gligorijević, koja se kragujevačkim streljanjem posebno bavila, piše da su pokušaji da se od Marisava Petrovića napravi tragična istorijska figura „završeni neuspehom jer je još uvek u Kragujevcu bilo mnogo onih koji se sećaju, ne samo posebne surovosti nego i lične osvetoljubivosti Marisava Petrovića, zbog koje su mnogi njegovi politički i lični neprijatelji završili u topovskim šupama. Direktor Učiteljske škole Miloje Pavlović je zbog svojih godina (53) bio na spisku onih koje su Nemci planirali da oslobode. Izveden je iz topovskih šupa, ali onda je naišao upravo Marisav Petrović i zbog davne i duge lične netrpeljivosti vratio ga nazad. Miloje Pavlović streljan je u pretposlednjoj grupi izvedenoj pred streljački vod tog dana“.

Kad su Nemci namirili svojih „sto za jednog“ streljanjem 2.300 civila, ostalo im je oko 350 utamničenih Kragujevčana viška. Narednih nekoliko dana oni su sahranjivali mrtve, a „ljotićevci“ su im naređivali da pretresaju tela i predaju im dragocenosti i novac.

Marisav Petrović je 1945. uspeo da pobegne na Zapad. Umro je tek 1974. u Minhenu.

Ako nekad Dimitrije Ljotić bude rehabilitovan, blaga ruka srpske pravde i njega će pomilovati po glavi.

Kurir.rs/ Autor Momčilo Petrović  Foto: Arhiva

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...