Oni koji misle da su filmovi o Indijani Džounsu puka izmišljotina, šećerna vodica za lakoverne, debelo greše! Ovo tvrdim uvereno i odgovorno, jer imam čast da poznajem negotinskog arheologa Gordana Janjića. A priča o njemu je priča o otkriću basnoslovnog blaga iz davnina, pokušajima lopova da ga se domognu i pištoljima kojima je branjeno, i odbranjeno. I da čitaoce ne držim u neizvesnosti, pištolj je držao i njime pretio Gordan Janjić...
Ali da priču počnemo od početka, kao što je red, osnovnim biografskim podacima: Gordan je negotinsko dete, tu je rođen, tu završio osnovnu i srednju školu, u tom gradu je počeo da trenira fudbal u klubu koji se zvao Hajduk Veljko (a kako bi drugačije!), a onda u šestom razredu prešao u odbojkašku sekciju istog kluba. Odbojku će igrati uporno, i uspešno, sve do pred kraj studija, a poslednje tri godine sportske karijere provešće u beogradskom 21. maju...
Diplomirao je arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i onda se vratio u Muzej Krajine u rodnom gradu. U dva navrata, od 1994. do 2003. i od 2005. do 2009. godine, bio je i direktori ove ustanove, a sada ima zvanje arheologa - muzejskog savetnika.
Muzejska zbirka
Negotin baš i nije, geografski, u središtu kulturnih zbivanja, ali njegov muzej je četvrti po osnivanju u Srbiji, ako ne računamo Vojvodinu, koja je bila u sastavu Austrougarske.
- Neću da sam lažno skroman, ali bilo kog arheologa u Srbiji da pitate, reći će vam da Muzej Krajine ima izuzetnu arheološku zbirku - kaže Gordan.
Trideset godina on vodi tu zbirku, otuda ponos, ali odmah dodaje i da je Krajina „bogomdan prostor za arheologe“, jer sadrži tragove postojanja ljudske civilizacije od 8.000 godina pre naše ere pa do 15. veka... a dodaće i ovo:
- Arheološka istraživanja ne zavise samo od novca, vrlo često je presudna dobra volja ljudi. Ja sam imao sreće u svojoj karijeri da sam mnogo puta nailazio na ljude koji su hteli da pomognu onako i onoliko koliko zavisi od njih.
U srećne događaje ubraja i to što je na studijama imao priliku da uči od istinskih velikana arheologije, a spisak profesora kojima duguje zahvalnost počinje imenima akademika Dragoslava Srejovića i Milutina Garašanina. Dugačak je i spisak nalazišta na kojima je Gordan Janjić radio i učio.
Šarkamen
Šta mu je danas, posle toliko godina traganja i nalaženja, najdraže?
- Od hiljadu predmeta koji su izloženi u arheološkoj zbirci Muzeja Krajine nemate nijedan predmet koji nema svoju kulturološku vrednost. Gotovo sve što je izloženo objavljeno je u odgovarajućim stručnim publikacijama... Ja sam samo bio dovoljno hrabar, da tako kažem, da sve to - predmete iz raznih istorijskih epoha - stavim na jedno mesto. To se, naime, retko radi... Lično, intimno, najtešnje sam vezan za ono na čemu sam sam radio. A radio sam mnogo toga, mnogo sam iskopavao, ali mi je svakako najdraži šarkamenski nalaz, koji se u ovom trenutku nalazi u našoj centralnoj instituciji, u Narodnom muzeju u Beogradu. S razlogom je tamo, jer on jeste nacionalno blago.
Da „nešto iz rimskog doba“ postoji pored sela Šarkamen, 25 kilometara od Negotina, prvi je 1892. ustanovio austrougarski arheolog i putopisac Feliks Kanic. Neposredno uoči Drugog svetskog rata, i dve godine posle njegovog kraja, arheolozi su obilazili Šarkamen, i na tome je ostajalo... Tek 1975. godine arheolozi Muzeja Krajine počeli su iskopavanja, trinaest godina kasnije kopali su i jedan beogradski i jedan arheolog iz Njujorka, ali ono što je bilo pohranjeno u zemlji kao da je čekalo da istraživanja počnu akademik Dragoslav Srejović, koji je otkrio Lepenski Vir i rukovodio završnim otkopavanjem Gamzigrada, i Gordan Janjić, tada direktor Muzeja Krajine.
Komandant JNA
SANU je u aprilu 1994 - tek je bila zaustavljena hiperinflacija - obezbedila neka sredstva, seća se Janjić, i Srejović je s grupom arheologa koje je okupio u julu počeo rad. Ali lokalitet je bio u zabiti, do njega nije bilo ni puta ni staze, i teško da bi naučnici mnogo uradili da nije bilo komandanta kasarne JNA u Negotinu. On je, na privatnu Gordanovu molbu, poslao na teren, sa sve šatorima i kuhinjom, sto vojnika, koji su tokom cele jeseni pod nadzorom arheologa skidali prve slojeve zemlje. Zaslužio je taj komandant da mu se pomene ime: Nikola Karanović, koji je u penziju otišao kao pukovnik.
I taman kad su Srejović i saradnici u leto 1996. u Šarkamenu otkopali građevinu za koju su, zbog veličine i načina gradnje, pretpostavili da je grobnica neke ugledne ličnosti - nestalo je sredstava i radovi su obustavljeni.
- Početkom jeseni te 1996. nađena je nekakva crkavica za nastavak radova i 1. oktobra - priča Gordan Janjić - vratili smo se na lokalitet. Sledećeg dana u onoj grobnici nađen je nakit. Bio je na pedalj ispod površine tla, mogao je svako da pruži ruku i da ga uzme!
Nađene zlatne kočije
Istog dana su piratske radio-stanice u Istočnoj Srbiji javile da su „u Šarkamenu nađene zlatne kočije“. Bile su devedesete u pravom smislu te reči: glava se gubila za sto maraka!
Zlato je do kraja dana preneto u muzej, i tu noć je Gordan Janjić prespavao pored nakita, u kancelariji.
- Setio sam se da u muzeju imamo pištolj jednog narodnog heroja iz Drugog svetskog rata. E pa, taj sam pištolj uzeo - seća se.
Njime je sačuvao tri ogrlice, dve različite naušnice, tri prstena, dva ukrasa za kosu i devet pločica - ukupno nešto više od 240 grama zlata, a sutradan šarkamensko blago je pod jakom policijskom pratnjom otpremljeno u Beograd, gde je predstavljeno javnosti. Strane osiguravajuće kuće njegovu vrednost procenile su na milion i trista hiljada evra.
Naučinici su na osnovu nađenog nakita i pločica na kojima je bio otisnut novac neopozivo utvrdili da je palatu u Šarkamenu podigao car Maksimin Daja, a da je u grobnici bila sahranjena carica, njegova majka, inače sestra cara Galerija, koji je sazidao Feliks Romulijanu u Gamzigradu kod Zaječara.
- Sve što se do 1994. godine znalo o Šarkamenu to je da je tu bilo nekakvo vojno utvrđenje, a mi smo posle samo nekoliko meseci utvrdili da je reč o građevini koju je podigao rimski car i da je povezana s gradnjom kakvu smo imali na Feliks Romulijani. Ali nismo to zaključili zato što smo mi bili nešto posebno pametni, već zato što smo imali iskustvo... Ja sam, recimo, osam godina s profesorom Srejovićem radio iskopavanja na Feliks Romulijani. Uostalom, autor je tridesetak stručnih radova, od čega su tri zapažene i obimne monografije.
Niz od 60 tvrđava
Uporedo s daljim otkopavanjima u Šarkamenu, sada se radi i konzervacija otkrivenih ostataka carske palate, ali Gordan Janjić radi uporedo na još nekoliko mesta.
- Jedan od najozbiljnijih arheoloških poduhvata u Srbiji u ovom trenutku je međudržavni projekt „Limes - granice Rimskog carstva“ - kaže.
Na Listi svetske baštine Uneska su trenutno, naime, upisani rimska granična utvrđenja u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, a pokrenuta je inicijativa da se na ovu listu upišu sva utvrđenja sa granice Rimskog carstva od Švarcvalda do Crnog mora. Limes u Srbiji činio je niz od oko 60 tvrđava na desnoj obali Dunava koje su gradili rimski legionari, a sadašnja arheološka istraživanja imaju za cilj njihovu obradu za upis na ovu listu. Gordan radi na ostacima utvrđenja Mora Vagei kod Negotina.
- Krajina je bogomdana za arheologe - ponavlja.
A letos je, u julu, odjeknula vest da je na lokalitetu Egeta, kod Brze Palanke na Dunavu, na mestu starijih nalazišta iz praistorijskog i rimskog doba, nađeno vizantijsko utvrđenje.
- To je fantastično otkriće - ne krije uzbuđenje Janjić što je ovom srednjovekovnom kulom potvrđen kontinuitet civilizacija u Krajini kroz vekove.
Nisam izdržao da naučnika ne pecnem:
- Pa izgleda da nije teško biti dobar arheolog u Negotinu...
Glasno se nasmejao.
Odavno smo bili svet...
Zlato careve majke
l Kad je nađen carski nakit, država i SANU potrudili su se da to otkriće saopšte na dostojanstven ali i marketinški upadljiv način. Angažovane su četiri manekenke koje su nosile zlato careve majke. Ni pre ni posle toga suvoparna srpska nauka nije ponovila ovakav događaj.
Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
