U godinama na koje sada gledamo s kajanjem što nismo umeli da cenimo ono što imamo, boks je bio na vrhuncu popularnosti, a Jugoslavija ozbiljna sila u tom sportu.
Braća Slobodan i Tadija Kačar, Dragomir Vujković, Fazlija Šaćirović, Miodrag Perunović, Ace Rusevski, Velizar Jevtić... osvajali su medalje na svetskim i evropskim šampionatima i za ondašnje klince bili ono što su danas teniseri. Gotovo svaki grad imao je svoj klub, a meč na kojem nije bilo tri-četiri hiljade navijača smatrao se loše posećenim... Kragujevac, Pančevo, Niš bili su bokserske velesile.
Kasni start
Dragan Ðorđević, danas 65-godišnjak, nije pripadao krugu nabrojanih - nije nastupao za reprezentaciju i nije osvajao medalje, ali o tome posle... - ali je u Kragujevcu imao fanatične pristalice, koje su mu još na početku karijere dale nadimak Brazilac. Gagi Brazilac!
- Ja zadam udarac protivniku, pa počnem da plešem oko njega sambu ili rumbu! On ne zna šta ga je snašlo, a publika pada u fras - objašnjava mi promuklim glasom, dok sedimo u kragujevačkoj kafani „Balkan“. Kad priča poodmakne, padne mi na pamet da je, pored rumbe, za njegov nadimak zaslužan - ili kriv - još jedan razlog. Gagi je, naime, tamnoput, kao što neki Romi umeju da budu. To ga je, što je „Ciganin“, kaže on, pratilo kroz ceo život, ali i o tome kasnije...
Hajdemo redom: u gradu na Lepenici osamdeset godina postoji Bokserski klub Radnički. Danas deli sudbinu i sporta i grada, ali u ono vreme bio je na vrhuncu slave. U njemu su bili asovi poput Dragoslava Jakovljevića, Zorana Didanovića, Mirka Puzovića, Ljubomira Marjanovića... Gagija je drug nagovorio da odu u taj Radnički da treniraju boks, iako do tada nikakve sklonosti ka ovom sportu nije pokazivao.
- Nikad se do tada nisam potukao, nijednom! - kaže Brazilac i odmah dodaje: - A ni posle, van ringa, nikad!
Ali to je bio manji problem. Mnogo veći bile su njegove godine: učenje boksa počinje sa devet-deset godina. A on je imao ravnih dvadeset!
- Ti si, bre, penzioner - rekao mu je trener Slavko Sorgić i oterao ga iz sale.
Gagi je došao opet: „Čiko, ali ja volim boks!“, rekao mu je.
- Sorgić me pogleda i kaže: „Dobro, ajde uzmi rukavice da sparinguješ!“ I kaže nešto bokseru... to je bio Dragan Rakić Mune... Valjda mu je rekao da me prebije, da ne dolazim više, tako je hteo da me otera. Ali ja se nisam dao i, posle prve runde, pita me Sorgić: „Gde si ti boksovao dosad? Nemoj da me lažeš!“ Ja kažem: „Nigde, majke mi!“ I tako me prime...
Pogrešna kategorija
Prvi takmičarski meč je - izgubio. Sorgić je odredio da boksuje u bantam kategoriji, što je značilo da za sedam dana treba da smrša osam kilograma! Kako je uspeo, pitam.
- Prosto, treniraš, trčiš i ne jedeš!
Gagi Brazilac dobro pamti imena i 45 godina kasnije: protivnik mu je bio Zlatojević iz niškog Radničkog. U prvoj rundi je bio dobar, ali kad je gong označio početak druge, nije mogao da ustane sa stolice od iscrpljenosti! Plaćao je danak onom naglom mršavljenju.
- Zlatojević me ubio od batina!
I u drugom meču je bilo tako, pa je rekao Sorgiću:
- Nije ovo za mene, ostavljam boks!
Tek tada su Puzović i Labudović pomereni u više kategorije, Gagi je došao na svoje - u perolaku!
Tada je počeo brazilski ples!
Od 1976. do 1980. imao je oko 200 mečeva, a pobedio je u više od 160. I nikada u Kragujevcu nije izgubio!
Tri puta je bio prvak Srbije, jednom vicešampion SFRJ.
U polufinalu turnira za Zlatnu rukavicu 1982, onovremeni najprestižniji trofej, pobedio je vicešampiona sveta Bratislava Ristića iz Prokuplja. A u finalu ga je čekao svetski prvak Stepanov iz SSSR... Rukavicu je u Kragujevac poneo Gagi!
U žiriju takmičenja bili su Mate Parlov, selektor Bruno Hrastinski i sportski novinar Toma Hladni, legendarna imena. Ko je kod njih prošao, kao da je doktorirao!
Posle osvajanja Zlatne rukavice Gagi je rešio da batali boks!
Nameštene batine
Pre toga se 1977. godine oženio, 1980. zaposlio kao bravar u „Namenskoj“... i prosto, prestao je da trenira. Mesec, mesec i po dana, kao da je bio pušten s lanca: kafane, piće...
Ali Radnički je imao neki važan susret i Gagi im je bio preko potreban. U njegovu udžericu u ciganmali došao je predsednik opštine lično!
- Ja nikad od kluba pre toga ništa nisam dobio. I kaže on meni: „Gagi, ajde da boksuješ, a mi ćemo ti dati stan!“ To je kao petak, ja odem na trening, i sutra, i u nedelju bijem Konovalova, drugog u Evropi!
- Dobio si stan?
- Nisam - smeje se Gagi Brazilac.
Cigani su masovno boksovali u ondašnjoj Jugoslaviji, držali su lakše kategorije. Gagi, pola u šali, kaže da je to zato što su bili neuhranjeni. I još kaže da Sorgić, legenda kragujevačkog sporta, nije voleo Cigane.
Hrastinski ga je zvao u reprezentaciju, ali Sorgić ga nije dao. Govorio je da mu treba za ekipu i da neće da ga tamo negde u svetu nokautira neki crnac.
A nokautirao ga je Pazarac, Ramiz Hrnjak!
- Namestio me Sorgić. Nije trebalo da boksujem, nisam bio spreman, a on kaže: „Ma, ajde da popuniš ekipu, ionako veze nemaju!“ Hrnjak ne da me nokautirao, ubio me! Boksovali smo u Kraljevu, a ja sam se osvetio u Ravnom gaju! Moj drug - priča Gagi.
Za one koji ne znaju, Ravni gaj je raskrsnica na putu između Kraljeva i Kragujevca...
Nepristojna ponuda
U boksu para nije bilo. Premije su bile, recimo, 100.000 dinara. Kao danas 100 evra.
- Pre merenja u Nišu, kaže mi njihov čovek: „Dobiješ milion da izgubiš meč!“ Ja ne verujem šta mi kaže. Kako da izgubim meč za pare? Pobedim u svojoj borbi, ali kragujevački Radnički izgubi od niškog. „Sorgiću, šta je, bre, ovo?“, pitam ga, a on kaže da smo ih „pustili da ne ispadnu iz lige jer su naši prijatelji“. Eto, tako je bilo...
Gagi Brazilac napustio je boks po sili zakona - moglo je da se boksuje do 33. godine - i nastavio da radi u „Namenskoj“ do 1999. Tada je proglašen za tehnološki višak. Dali su mu nekoliko hiljada maraka i izbacili na ulicu.
Jedan od njegovih vernih navijača kupio mu je harmoniku.
- Za godinu dana naučio sam da sviram i da pevam, sve pesme stare znam - kaže s ponosom.
Legenda kragujevačkog ringa postala je legenda kragujevačkih kafana.
- Pođem od „Šest topola“ preko „Gruže“ do „Balkana“. Svako veče...
U Kragujevcu ove kafane traju po sto i više godina. Kafići budu i prođu, ali „Balkan“, recimo, traje kao neki muzej. Svako ko je u Kragujevcu napisao knjigu, naslikao sliku, snimio ploču, glumio na filmu... tu je imao drugu kuću. I lumpovao je uz Gagijevu harmoniku.
Jedne večeri 2009. godine, u kafani, sete se gradski čelnici da je Kragujevac ostao dužan Draganu Ðorđeviću i zaposle ga.
U kanalizaciji.
- Kažu mi: „Ne kaže se u kanalizaciji, nego u Vodovodu i kanalizaciji...“, a ja im odgovaram: „Pa da, ali beli rade u vodovodu, a mi Cigani u kanalizaciji.“ Ja sam silazio u šahtove sa govnima da ih otpušavam, to mi je bio posao šest godina.
Prvog aprila 2015. dobio je otkaz. Na Dan šale i na Dan Roma.
- Pitam: „Je l’ se šalite?“ Oni kažu: „Ne!“
Danas njegov posao radi sin, mašinski tehničar, zaljubljenik u kompjutere i programiranje.
- Šta ćeš... - sleže ramenima Gagi Brazilac, podiže ih i spušta kao da će da zauzme gard.
Ali nema garda, nema odbrane od života.
Ovih dana puni 65 godina i stiče uslov za penziju.
- Da više ne budem klošar...
Glas
Presečene glasne žice
l Gagi govori izrazito promuklim glasom.
Na jednom meču, udarcem u grlo, Dimić iz Paraćina presekao mu je glasne žice.
- Pevam Tomu Zdravkovića. I znam sve pesme Šabana Bajramovića. Ima ljudi koji vole da čuju ovaj moj promukli glas...
Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
