Napadom Austrougarske na Srbiju 28. jula 1914. počeo je Prvi svetski rat, a kao prvu pobedu Antante u tom ratu istorija beleži pobedu Srbije u Cerskoj bici, nepunih mesec dana kasnije, tačnije od 15. do 24. avgusta te godine... baš ovih dana pre 109 godina.
Daleko od toga da se istorija Srbije sastoji samo od pobeda, imali smo kroz vekove i padove i poraze, neke tragične, druge katastrofalne... ali Cerska bitka jedan je od najkrupnijih bisera u ogrlici koju sačinjavaju trijumfi rodoljublja, nesalomivog duha i hrabrosti. Jednako blistave su i pobede, u različitim ratovima, izvojevane na Mišaru u Prvom srpskom ustanku, na Šumatovcu u Srpsko-turskom i kod Kumanova u Balkanskom ratu.
Pamtimo ih i ponosimo se njima!
POBEDA NA CERU
Poćorek je mislio da će se prošetati do Niša
Srpska Vrhovna komanda očekivala je da će glavni austrougarski napad posle objave rata uslediti preko Save i Dunava, pa dolinom Velike Morave na jug. Raspored srpskih vojnih jedinica na početku rata bio je zasnovan na toj pretpostavci.
Austrougarska vrhovna komanda, sa svoje strane, bila je uverena da Srbija neće moći da pruži ozbiljniji otpor njenim trupama, pa se odlučila da udari sa zapada, preko donjeg toka reke Drine. Oskar Poćorek je tvrdio da će rat trajati dve do tri nedelje, i da će to biti „laka vojnička šetnja do Niša”.
Austrougarski vojnici su 12. avgusta kod sela Lešnica prešli Drinu, a severno od Šapca Savu. Zato je srpska komanda naredila da 2. armija, pod komandom generala Stepe Stepanovića, s boka napadne neprijatelja koji je nadirao ka Valjevu.
Uočivši važnost Cera u ovim operacijama, Stepa Stepanović odlučio je da po svaku cenu, i što pre, ovlada grebenom ove planine. Isto to nameravao je i Poćorek.
Uoči bitke
Oko tri sata ujutro 15. avgusta 1914. godine, krenula je Kombinovana divizija prvog poziva iz sela Banjana kod Uba na Cer. Posle celodnevnog usiljenog marša, oko 23 sata naišli su na izvidnicu austrougarske vojske na padinama Cera, kod sela Tekeriša.
„Prednji bataljon je tokom noći stigao do Trojanskog vrha, a kada smo stigli do Parloga, pljusak je počeo, kojeg je pratila vulkanska grmljavina i zaslepljujuće sevanje. Voda nas je kvasila sa sve strane... Odjednom je drugi vojnik, bez daha i uzbuđeno, uzviknuo:
Gospodine majore, Švabe!
Tako su sudari između naše Kombinovane divizije i neprijateljeve 21. Landver divizije započeli, a sa njima i bitka na planini Cer”, zapisao je kapetan Ješa Topalović.
Kako je tekla bitka
U noći između 15. i 16. avgusta došlo je do žestokog sudara dve vojske, da bi se s vremenom bitka sve više rasplamsavala. Neprestano su uvođene nove jedinice i s jedne i s druge strane. Gotovo tokom cele bitke trajalo je nevreme, pa je jedan hroničar zabeležio: „Planina Cer prolamala se od gromova iz oblaka, jake puščane, mitraljeske i topovske vatre, zvuka truba i borbenih pokliča vojnika koji su jurišali na neprijatelja.”
Usledili su okršaji uz naizmenične napade i kontranapade, da bi četvrtog, odlučujućeg dana Cerske bitke, 19. avgusta, bila izvojevana pobeda. Srpske izvidnice uočile su odstupanje neprijatelja, ali nisu znale da li je reč o pregrupisavanju za novi napad ili povlačenju. Tu neodlučnost Austrougari su iskoristili da, bez dodira sa srpskim jedinicama, u noći između 19. i 20. avgusta odstupe prema Loznici i dalje preko Drine u Bosnu.
Povlačenje iz Srbije trajalo je i narednih dana, a do 24. avgusta zadržale su se još samo malobrojne trupe jednog korpusa kod Šapca, jer je načelnika austrougarskog štaba Fon Hecendorf to izričito tražio kako bi „iz političkih razloga pretrpljeni poraz maskirao držanjem izvesnog dela srpske teritorije”.
Šta je bilo posle
General Stepa Stepanović predložio je Vrhovnoj komandi da pre neprijatelja izbije na Drinu, spreči mu odstupanje i prinudi ga na predaju. Iz opreza, Vrhovna komanda ovo nije prihvatila, ali je posle uspešnog komandovanja u bici Stepa Stepanović dobio čin vojvode.
Posledice
Cerska bitka bila je prva saveznička pobeda nad Centralnim silama u Prvom svetskom ratu. Imala je veliki odjek u svetskoj javnosti, a u jesen 1914. mnogi stranci su došli u Srbiju nudeći finansijsku, političku, humanitarnu i vojnu pomoć.
POBEDA NA MIŠARU
Najveća bitka posle Kosova
U trećoj godini Prvog srpskog ustanka, pošto je izostala konkretna pomoć Austrija i Rusije, Karađorđe je rešio da s Turskom sklopi mir. Na pregovore sa sultanom poslao je 1. jula 1806. Petra Ička. Ali pre nego što je Ičko stigao u Carigrad, turska vojska je prešla u napad, i to sa tri strane: od Vidina, Niša i sa Drine. Vidinsku vojsku suzbio je kod Poreča 24. juna Milenko Stojković, a Karađorđe je na Moravi čekao napad Turaka iz pravca Niša. Za to vreme Turci iz Bosne, predvođeni vezirom Sulejman-pašom Skopljakom, prodrli su preko Mačve do Šapca i potisnuli ustanike. Turski plan je bio da se u Paležu, današnjem Obrenovcu, spoje sa snagama iz Valjeva i nastave ka Beogradu. Izvešten o ovome, Karađorđe je požurio u Podrinje, dok su Stojan Čupić i prota Mateja Nenadović pregovorima odlagali napad.
Uoči bitke
Srpska vojska je 9. avgusta stigla na Mišarsko brdo, s kojeg se pružao dobar pogled na teren odakle je očekivan napad Turaka. Ustanici su podigli šanac, utvrđenje strana dugačkih po 300 metara, opkoljeno rovom i jamama s koljem na dnu. Znajući da su Turci mnogo brojniji i da u otvorenom sukobu nema šanse za pobedu, Karađorđe je uoči bitke naredio da 1.500 konjanika izađe iz utvrđenja i sakrije se u obližnju šumu, a da u dejstvo stupi tek na izričito njegovo naređenje.
Kako je tekla bitka
Turci su odlagali napad dok im ne pristigne celokupna vojska, da bi bitku započeli ujutru 13. avgusta. Prvo je nastupala konjica u borbenom poretku, a za njom je išla pešadija, dok je artiljerija prišla onoliko koliko joj je bilo potrebno za delovanje.
Ustanici su disciplinovano otvarali plotunsku paljbu, nanoseći znatne gubitke Turcima na otvorenom, a dosta napadača je stradalo i od jama s koljem.
Presudan za pobedu bio je nalet skrivene srpske konjice: krilo kojim je komandovao Luka Lazarević zbrisalo je pešadiju, a drugo s Lazarom Mutapom i protom Matejom Nenadovićem na čelu saseklo je tursku artiljeriju i nateralo štab u bekstvo.
Prilikom jednog naleta Turaka Luka Lazarević izazvao je na megdan njihovog komandanta, ne znajući da je to znameniti Kulin-kapetan.
Hroničar i savremenik ovih zbivanja Lazar Arsenijević Batalaka pisao je: „Njega je Luka na prevaru ubio; pozvao ga na megdan, a, međutim, zasedu naredio, te taman kad je Kulin na hatu s golom sabljom Luki na megdan, a zaseda, prikrivena, iz pušaka opali i Kulina ubije i obezglavi dve-tri hiljade vojske turske, koja je tek za njim i uz njega pristala.”
Šta je bilo posle
Na Mišaru su poginule vojskovođe Sinan-paša iz Goražda, Kulin-kapetan, kapetan Mehmed Vidajić iz Zvornika i njegova dva sina i mnogi drugi. Turci su se povukli u logor ispod Šapca i utvrdili se dubokim rovom. Odatle su pod okriljem noći pokušali da pobegnu u Bosnu, ali su ih presreli Stojan Čupić i Miloš Pocerac sa oko 2.000 boraca i naneli im teške gubitke.
Posledice
Bitka na Mišaru bila je najveća od Kosova. Nakon pobede u njoj, i u septembru iste godine na Deligradu, Carigrad je bio primoran da, uz posredovanje Austrije i Rusije, pregovara o miru sa ustanicima. Sultan je fermanom dao oproštaj Srbima za sve što su učinili u trogodišnjem ustanku, pokazao spremnost da Srbima odobri autonomiju ako mu obećaju vernost, da prihvati ustanovljenje srpskog vrhovnog kneza i da Srbi plaćaju jednom godišnje carske dažbine.
Stanica Dublje
Konjica je jurišala na voz
Jedan puk srpske Konjičke divizije je kod železničke stanice Dublje u Mačvi napao voz pun vojnika koji su iz Šapca bili upućeni kao pomoć austrougarskim snagama na Ceru. Kompozicija je morala da se vrati u u Šabac.
Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
