Početkom decembra 1944. krenulo je iz Podgorice između 8.000 i 12.000 crnogorskih četnika s hiljadama starih, žena i dece na golgotski put kako bi se priključili komandi Jugoslovenske vojske u otadžbini pod komandom generala Draže Mihailovića, neposredno pred uspostavljanje komunističke vlasti u Jugoslaviji.
Zbeg kakav nikad ranije u Crnoj Gori nije viđen ostaće upamćen u narodu kao zli ili zao put. O golgoti od Vezirovog mosta do Zidanog Mosta, izdaji i masovnoj pogibiji decenijama se u Crnoj Gori ćutalo ili se pričalo šapatom.
Napad ustaša
Tegobni marš koji je počeo u Podgorici uzimao je danak preko crnogorskih, sandžačkih, bosanskih brda i dolina, a posebno tokom surove bosanske zime, sve dok se kolona nije našla poražena i razbijena usred Lijevča polja 7. aprila 1945. godine, posle jakog ustaškog napada. U nadi da će stići do saveznika i da će od pogibije spasti vernu vojsku i narod, Pavle Đurišić, komandant četničkih jedinica u Crnoj Gori, razišao se sa stavovima o pravcu daljeg delovanja s vođom četnika Dražom Mihailovićem. Na svaki način je pokušavao da probije neprijateljske obruče, ali spasa nije bilo. Jače ustaške snage primorale su izmučene Crnogorce na predaju i pretvorile ih u takozvanu Crnogorsku narodnu vojsku, pod komandom vernog Pavelićevog saradnika, crnogorskog ustaše Sekule Drljevića. Pavla Đurišića i više od 200 elitnih oficira iz izmučene kolone ustaše će zverski likvidirati u Jasenovcu.
Joanikije Lipovac
Mitropolitu se ne zna grob
Mitropolit Joanikije Lipovac zarobljen je u zbegu 12. maja 1945. godine u blizini Celja. Prebačen je najpre u Zagreb, u štab Prve armije, kod komandanta Peke Dapčevića, odakle je po nalogu Milovana Đilasa odveden u Beograd, na Topčider.
Mitropolita su streljali pripadnici Ozne 18. maja 1945. godine kao narodnog izdajnika. Njegove kosti počivaju na neobeleženom mestu negde na prostoru Bukovika kod Aranđelovca.
Srpska pravoslavna crkva ga slavi kao sveca i sveštenomučenika.
Britanci s tenkovima
Po prelasku na teritoriju Slovenije, na Đurdevdan 1945. Crnogorci su odbacili Drljevićevu ustašku komandu i produžili dalje kao - srpski četnici. U logoru Judenburg Drljevića će ubiti crnogorski četnici i tako osvetiti vojvodu Pavla Đurišića. Do Zidanog Mosta, posle mnogo stradanja i muka, ti ljudi su došli 8. maja 1945. Najveći deo kolone iz Crne Gore nije bio zarobljen u zoni Zidanog Mosta, kako se decenijama verovalo u Crnoj Gori, već će uspeti da pređu austrijsku granicu i da se predaju Britancima u mestu koje Slovenci zovu Pliberk, a Nemci Blajburg. Tu na polju oko varoši smestili su pored ostalih i preostali crnogorski četnici i izmučeni narod koji ih je pratio. Kako piše jedan od preživelih:
- Desno su ustaše s hrvatskom zastavom, levo četnici sa srpskom. Istorija beleži da je četničku zastavu razvio komandant pljevaljske brigade Jelovac.
Međutim, dolazak i pojava britanske vojske nisu bili prijateljski, već zlokobni. Oni s tenkovima okružuju Crnogorce. Kolona se sredinom maja pod beskompromisnim britanskim pritiskom i bezočnom prevarom, kao i partizanskim uveravanjima da će sve biti u redu pokrenula nazad u Jugoslaviju, ka Dravogradu. Prema partizanski izvorima, ispostaviće se, u smrt je pošlo oko 6.000 četnika i oko hiljadu civila. Istoričari navode i mnogo veće stradanje.
Masovni zločini
Ova izmučena kolona je iz Austrije, posle tegobnog trodnevnog marša, stigla u Maribor, gde je smeštena u privremenom logoru. Zarobljenici iz te najveće grupe, posle izdvajanja žena i dece, streljani su na brdsko-planinskim mestima Pohorja i oko Svetog Areha od 20. do 22. maja 1945. Nije organizovano nikakvo suđenje, samo su nevoljnici popisani prema srezovima. Ostale grupe zarobljene na drugim mestima u Sloveniji streljane su na mestima kod Hrastnika, Kamnika, Radovljice, Šentvida, u Kočevskom rogu... Komunistička inkvizicija nije znala za milost. Retko ko je preživeo revolucionarnu partizansku pravdu.
Dva puta ka golgoti
Rastanak Čiče i Pavla
Draža Mihailović i Pavle Đurišić rastali su se, prema sećanjima M. Minića, 16. marta 1945. godine na teritoriji Vučjaka. Draža je želeo nazad u Srbiju, a Pavle prema saveznicima.
„Ovom prilikom Čiča je ukratko saopštio Pavlu i Ostojiću svoj plan o prebacivanju u Srbiju. Baćević je negde otišao, dok su ova trojica još oko sat razgovarala na jednom seoskom drumu ispod Vučjaka. Prišao sam i zamolio da ih slikam. Dobio sam odobrenje. Ovo je bilo poslednje viđenje ova tri ravnogorska diva. Sa ovog bosanskog putića krenuli su u dva pravca ka istoj golgoti. Jedan preko Lijevča polja a drugi preko Zelengore.”
Mišo Cemović, koji je preživeo golgotu, svedočio je da je u momentima rastanka naišla četa omladinaca koja je zapevala.
„Čiča je nekoliko trenutaka posmatrao omladince i slušao pesmu. Na rastanku rukovao se skoro s celim Komitetom, a mitropolita je poljubio u ruku.”
Mihailović je zarobljen 13. marta 1946. godine, gotovo tačno godinu dana posle rastanka sa crnogorskim četnicima, u selu Repuševici, a istog dana tajno je prebačen u zgradu Ozne Srbije u Beogradu. Tek 24. marta 1946. je tadašnji šef Ozne Aleksandar Ranković objavio vest o njegovom hvatanju. Dragoljub Mihailović streljan je 17. jula, a mesto gde je pokopan do danas se ne zna.
Slovenci su procenili da lokacija gde su vršene likvidacije ima oko 600, od kojih je 150 i istraženo.
Istoričar Bojan Dimitrijević u knjizi „Golgota četnika”, u izdanju „Vukotić medije”, navodi da je partizanski major Simo Dubajić, komesar u 11. dalmatinskoj brigadi, koja je obavljala prijem zarobljenika iz Austrije, pozvan 25. maja u Ljubljanu, gde je podneo raport Josipu Brozu Titu.
- Išao sam u vilu kod njega da izvestim šta je tamo bilo... Ja sam otišao, a onda su u moj hotel u Šentvidu došli u pola noći Maček (Ivan Matija, načelnik Ozne za Sloveniju), Maks Baće i još neki od Crnogoraca, jedan od Rankovićevih pomoćnika. Mislim da je to bio Jovo Kapičić. Tačno ne znam. Oni su meni rekli da ih sve treba goniti u Kočevski rog i tu pobiti...
Upitan da li je ova naredba morala da stigne od Tita, Dubajić nastavlja:
- Naravno. Niko nije mogao takvu odluku doneti sem Tita...
Bez prava na lelek
U Crnoj Gori se decenijama posle ovog masakra samo šapatom i pred ljudima od poverenja pominjala „pogibija kod Zidanog Mosta”. Ćutanje je nanovo ubijalo nevoljnike, a žene u crnini nisu smele ni lelekom da ožale ubijene očeve, muževe, braću... Zidani Most je u narodu s kolena na koleno postao sabirno mesto stradalnika i zajednička kosturnica vojske bez grobova.
Matija, sin kapetana Jugoslovenske vojske u otadžbini i komandanta Rovačkog četničkog odreda Vuka Bećkovića, koji je stradao na ovom zlom putu, ranije je upozorio: „Živih učesnika građanskog rata gotovo da više nema, ali rovovi su ostali nezatrpani i rađaju rovove - naslednike.”
- Reč duboko urezana u pamćenje iz detinjstva, koja u meni iznova izranja, glasi zli put, otišao na zao put... Zli put kao reč i stvarnost, urezani ne samo u moje pamćenje nego i u kolektivno pamćenje naroda Crne Gore... Proći će još mnogo vremena dok se ne iznađu i shvate koreni te i takve bratomržnje, u Crnoj Gori i šire - pisao je pokojni vladika Amfilohije Radović, koji je presudno uticao na otkrivanje istine o stradanju Crnogoraca u Sloveniji.
On je na praznik Svetih mučenika i besrebrenika Kozme i Damjana 2015. godine na osveštavanju crkve u selu Staniseljici u Lješanskoj nahiji rekao da bez bratskog pomirenja naroda zatrovanog bratoubilaštvom Drugog svetskog rata nema budućnosti Crne Gore.
- To je početak očišćenja duhovnog i pokajanja zajedničkog, našeg pokajanja - ostavio je tada Amfilohije amanet braći u Crnoj Gori da zakopaju rovove podela.
Stratište u Teharju
Streljanje sveštenika
U Celju je 12. maja zarobljena grupa od oko 200 crnogorskih četnika, u kojoj je bio deo pokrajinskog komiteta sa Savom Vuletićem na čelu. Sa njima je bio i mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije „sa oko 60 sveštenika”, kako se navodi u partizanskim izveštajima.
Iz logora gde su ih zatvorili, prema svedočenju preživelih, partizani su ih izveli po grupama, svukli i vezali telefonskom žicom pa odveli u Teharje, nedaleko od Celja, i masovno ih streljali u jednoj vrtači, sredinom maja 1945. godine.
Uglješa Balšić
NE PROPUSTITE
