BORIO SE ZA SRBIJU U ŠEST RATOVA, ZAVRŠIO KAO NAJGORI NEPRIJATELJ: Životna priča herojskog srpskog vojvode Petra Bojovića

Na­j­mla­đi od če­tvo­ri­ce sr­p­skih vo­j­vo­da s kra­ja 19. i po­če­t­ka 20. ve­ka, pre­šao je put od tu­r­skog ro­ba i zla­ta­r­skog čo­ba­n­če­ta do stra­te­ga i ko­man­dan­ta u bi­t­ka­ma ko­je su do­ne­le sla­vu sr­p­skom oru­ž­ju i slo­bo­du po­ro­blje­nom narodu

Gorštačka upornost i bistrina uma doprineli su Petrovom školovanju u Ivanjici, pa Užicu i Beogradu. S braćom je živeo i posluživao u kući Koste Jankovića, ađutanta kneza Mihaila Obrenovića. Posle prve godine artiljerijske škole, s činom podnarednika upućen je u srpsko-turski rat. Docnije će, kao i ostale vojvode, učestvovati u još pet ratova koje je vodila Srbija, ali će usud jedino njemu dodeliti nesreću da u uniformi doživi i kapitulaciju Jugoslavije 1941.

Već na početku vojne službe Petar Bojović je bio izuzetna pojava u srpskom oficirskom koru. Od četvorice vojvoda samo je on završio vojnu akademiju kao prvi u rangu među oficirima svoje klase. Uz izuzetne rezultate u školovanju, neiscrpnu energiju i stalnim usavršavanjem u jedinicama - ostavio je oko 2.500 strana objavljenog teksta i srpsku vojnu literaturu posebno zadužio prevodima dela stranih vojnih pisaca.

Savremenici su zapisali da je u stvaranje vojske koja će raskovati lance petovekovnog ropstva dragoceno bilo i „Bojovićevo moralno i pedagoško vaspitanje generacija vojnika, ulivanje rodoljublja, kao i ljubavi prema porodici i čoveku”.

Proboj Solunskog fronta

U Prvom svetskom ratu je komandovao povlačenjem kroz Albaniju, i Krf je bio njegov izbor za sklonište i oporavak srpske vojske.

Imenovanje za načelnika štaba Vrhovne komande u decembru 1915. zateklo ga je u Elbasanu. Čim je primio depešu o tome, u Skadar, gde je trebalo da primi dužnost, na opšte iznenađenje, uputio se avionom. Sva je prilika da je Bojović prvi general u istoriji koji je leteo... Tri godine kasnije podnosi ostavku na tu visoku funkciju zbog sukoba s francuskim generalom Gijomom, komandantom Solunskog fronta, oko uloge Srbije na frontu, i ratovanje nastavlja kao komandant Prve armije.

Kad je probijen Solunski front, Prva armija je započela oslobađanje Srbije: Vranje, Niš, Beograd... U vreme kad je srpska prestonica oslobođena, 1. novembra 1918. godine, u Francuskoj i Belgiji još se ratovalo. Neki istoričari smatraju da je Bojović mnogo uradio ne samo za Srbiju nego i za saveznike, jer je „skratio rat za godinu dana”. Ostalo je sačuvano ogorčeno pismo nemačkog cara bugarskom kralju: „Šezdeset šest hiljada srpskih vojnika rešilo rat, sramota!”

U miru je bio načelnik Glavnog generalštaba vojske Kraljevine SHS, ali je penzionisan zbog pokušaja da smanji uticaj kralja Aleksandra na redosled unapređenja visokih oficira. U obrazloženju je pisalo da u penziju ide „zbog starosti i pokazane nesposobnosti za dalje vršenje vojne službe”. Tog decembra 1921. imao je 63 godine. Od tada do napada Hitlera na Jugoslaviju povučeno je živeo u porodičnoj kući na beogradskom Vračaru.

Kućni pritvor

U predvečerje Drugog svetskog rata, vlada koja je formirana nakon puča 27. marta vratila ga je u službu i postavila za vrhovnog inspektora vojske Kraljevine Jugoslavije i za pomoćnika vrhovnog komandanta Kraljevske jugoslovenske vojske, mladog kralja Petra II.

Kapitulacija ga je zatekla u Sarajevu, a osamdesetrogodišnji vojvoda odbio je, zajedno s princom Đorđem Karađorđevićem, ponudu vlade da avionom napusti zemlju. Vratio se u Beograd. U decembru 1942. uputio je pismo podrške Draži Mihailoviću (pogledajte okvir), a 1943. godine Herman Nojbaher, generalni opunomoćenik ministarstva spoljnih poslova Rajha za Balkan i Grčku, posetio ga je i pozvao na saradnju.

„Vaša vojska u ovom trenutku je okupator moje zemlje i ja ni u kakvom obliku, sve dok okupacija traje, sa tom vojskom ne mogu sarađivati”, odvratio je Bojović.

Vojvoda je preminuo u svojoj kući 20. januara 1945.

Smrt vojvode

Krajem sedamdesetih godina tvrdilo se da je Bojović preminuo od posledica vređanja i fizičkog zlostavljanja partizanskih oficira, namernih da mu uzmu kuću. Istoričar Dejan Ristić pobio je ove tvrdnje utvrdivši da „istorijski izvori, iskazi članova porodice i svedoka ne podržavaju teoriju da je vojvoda Bojović doživeo batinanje od strane predstavnika komunističke vlasti, niti da je od posledica fizičkog zlostavljanja preminuo”.

U izvodu knjige umrlih Hrama Svetog Save od 23. januara 1945. godine kao uzrok smrti navedeno je „obostrano zapaljenje pluća”.

- Nama danas najdragoceniji neposredni i autentični istorijski izvor u vezi sa dešavanjima oko vojvode Petra Bojovića u razdoblju Drugog svetskog rata, kao i na okolnosti njegove smrti i sahrane, jeste izuzetno vredno i detaljno video svedočenje Koste Rakića, dugogodišnjeg poslužitelja u domu Bojovića i potonjeg porodičnog prijatelja, koje je nastalo 24. januara 2018. godine - kaže srpski istoričar Dejan Ristić i dodaje da je ovo dragoceno svedočenje, dugo nekih šezdesetak minuta, predstavlja izvanredan i prvorazredni istorijski izvor koji otklanja moguće dileme u vezi sa vojvodom i odnosom koji su prema njemu imali, prvo nemački okupatori, a potom i nove jugoslovenske vlasti.

Zahvaljujući Rakićevoj priči, danas znamo da je vojvoda Bojović čitav Drugi svetski rat proveo u svojoj kući u Trnskoj ulici na Vračaru, delimično i u nekoj vrsti dobrovoljne samoizolacije.

Naime, nakon što je odbio da javno podrži okupacione vlasti, između njega i Nemaca sklopljen je svojevrstan „dogovor” - nijedan nemački vojnik nikada neće preći prag Bojovićevog doma, dok se vojvoda bude držao toga da tokom čitavog trajanja okupacije ne napusti svoju kuću i vrt oko nje.

Oslobođenje

Petar Bojović tako je, u svom domu, dočekao oslobođenje Beograda 20. oktobra 1944. godine i dolazak novih vlasti. Ubrzo nakon toga pozvan je da da iskaz i taj postupak trajao je puna tri dana.

- Taj čin, posve neprimeren i nedopustiv kada je u pitanju istinski velikan i rodoljub kakav je bio vojvoda Bojović, predstavljao je ponižavajući i sramotan postupak u odnosu na starog, pobedama i slavom ovenčanog vojskovođu, kome je tada bilo punih 87 godina. Ipak, po svedočenjima Koste Rakića, vojvoda Bojović je „bio saslušavan tri dana, ali ga niko nije tukao”. Štaviše, Rakić jasno i nedvosmisleno odbacuje i najmanju pomisao na bilo kakvo fizičko ili psihološko zlostavljanje Bojovića tokom trodnevnog isleđivanja i naglašava kako na vojvodi nije bilo nikakvih vidljivih tragova nekakvog batinanja, kao i da on do smrti ni u jednoj prilici nije govorio da je bio predmet bilo kakvog oblika lošeg i neprimerenog ophođenja koje bi uključivalo nasilje nad njim - objašnjava Ristić, podsećajući da su između isleđivanja i dana smrti Petra Bojovića prošla puna dva meseca i da se ta dva događaja ne mogu dovesti u neposrednu vezu.

Krađa sablje

Posle završetka saslušanja vojvoda se vratio u svoj dom, a po svedočenjima Koste Rakića, tih meseci se jeste dogodio jedan neprijatan incident - u kuću Bojovića upala su dvojica pripadnika Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, od kojih je jedan imao oficirske oznake.

Nakon što su pronašli starog vojvodu, vređali su ga, ponižavali i na kraju oteli sablju od koje se starac nikada nije odvajao.

- U jednom trenutku oficir je posegao za vojvodinom sabljom, zgrabio je i brzim hodom krenuo ka izlazu iz te prostorije. Videvši to, vojvodin sin Dobrica hitro je reagovao, sustigavši uljeza na stepeništu i zadavši mu jak udarac u predelu lica, od koga se ovaj srušio i stropoštao niz stepenice. Čim se nekako podigao na noge, trčeći je pojurio ka izlaznim vratima kuće. Videvši sve to, i vojnik koji se nalazio u pratnji tog oficira trkom je napustio porodični dom Bojovića - priča istoričar Dejan Ristić.

Tom istom prilikom, osim vojvodine sablje, po svemu sudeći, odnet je i vojvodin kalpak. Oba predmeta danas nedostaju na kompletu lične uniforme Petra Bojovića koja se čuva u Narodnom muzeju u Čačku i smatraju se izgubljenim.

Ivan Čorbić