BORIO SE ZA SRBIJU U ŠEST RATOVA, ZAVRŠIO KAO NAJGORI NEPRIJATELJ: Životna priča herojskog srpskog vojvode Petra Bojovića

Poslednjeg vojvodu Srbija je dobila 13. septembra 1918. godine, kada je u ovaj čin proizveden Petar Bojović.

Bojović je bio ponosan na poreklo - nikada se nije zastideo svojih siromašnih roditelja, prtenih čakšira, kuće sa otvorenim ognjištem. Rođen je 4. jula 1858. godine u selu Miševići, na padinama Zlatara i sredokraći između Nove Varoši i Sjenice. Preci su mu starinom iz Crne Gore, doseljeni iz Vasojevića, a zavičaj mu je bio u Otomanskom carstvu: za vedrih dana, kao na dlanu, videla se Srbija: granica je išla Uvcem, preko Javora. Od turskog zuluma roditelji su 1867. godine prebegli u selo Radaljevo, na putu između Arilja i Ivanjice, kad je Petru, petom sinu od šestoro dece, bilo devet godina.

Gorštačka upornost i bistrina uma doprineli su Petrovom školovanju u Ivanjici, pa Užicu i Beogradu. S braćom je živeo i posluživao u kući Koste Jankovića, ađutanta kneza Mihaila Obrenovića. Posle prve godine artiljerijske škole, s činom podnarednika upućen je u srpsko-turski rat. Docnije će, kao i ostale vojvode, učestvovati u još pet ratova koje je vodila Srbija, ali će usud jedino njemu dodeliti nesreću da u uniformi doživi i kapitulaciju Jugoslavije 1941.

Već na početku vojne službe Petar Bojović je bio izuzetna pojava u srpskom oficirskom koru. Od četvorice vojvoda samo je on završio vojnu akademiju kao prvi u rangu među oficirima svoje klase. Uz izuzetne rezultate u školovanju, neiscrpnu energiju i stalnim usavršavanjem u jedinicama - ostavio je oko 2.500 strana objavljenog teksta i srpsku vojnu literaturu posebno zadužio prevodima dela stranih vojnih pisaca.

Savremenici su zapisali da je u stvaranje vojske koja će raskovati lance petovekovnog ropstva dragoceno bilo i „Bojovićevo moralno i pedagoško vaspitanje generacija vojnika, ulivanje rodoljublja, kao i ljubavi prema porodici i čoveku”.

Proboj Solunskog fronta

U Prvom svetskom ratu je komandovao povlačenjem kroz Albaniju, i Krf je bio njegov izbor za sklonište i oporavak srpske vojske.

Imenovanje za načelnika štaba Vrhovne komande u decembru 1915. zateklo ga je u Elbasanu. Čim je primio depešu o tome, u Skadar, gde je trebalo da primi dužnost, na opšte iznenađenje, uputio se avionom. Sva je prilika da je Bojović prvi general u istoriji koji je leteo... Tri godine kasnije podnosi ostavku na tu visoku funkciju zbog sukoba s francuskim generalom Gijomom, komandantom Solunskog fronta, oko uloge Srbije na frontu, i ratovanje nastavlja kao komandant Prve armije.

Kad je probijen Solunski front, Prva armija je započela oslobađanje Srbije: Vranje, Niš, Beograd... U vreme kad je srpska prestonica oslobođena, 1. novembra 1918. godine, u Francuskoj i Belgiji još se ratovalo. Neki istoričari smatraju da je Bojović mnogo uradio ne samo za Srbiju nego i za saveznike, jer je „skratio rat za godinu dana”. Ostalo je sačuvano ogorčeno pismo nemačkog cara bugarskom kralju: „Šezdeset šest hiljada srpskih vojnika rešilo rat, sramota!”

U miru je bio načelnik Glavnog generalštaba vojske Kraljevine SHS, ali je penzionisan zbog pokušaja da smanji uticaj kralja Aleksandra na redosled unapređenja visokih oficira. U obrazloženju je pisalo da u penziju ide „zbog starosti i pokazane nesposobnosti za dalje vršenje vojne službe”. Tog decembra 1921. imao je 63 godine. Od tada do napada Hitlera na Jugoslaviju povučeno je živeo u porodičnoj kući na beogradskom Vračaru.

ZAKON O USTROJSTVU VOJSKE KRALJEVINE SRBIJE

Vojvoda (vojni čin)

Vojvoda (etimološki: bojni vojvoda) bio je najviši vojni čin u vojskama Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije, koji je po značenju odgovarao činovima maršala ili feldmaršala u zemljama koje te činove primenjuju, odnosno činu generala armije u vojsci SAD. Uveden je zakonom o ustrojstvu vojske Kraljevine Srbije od 1901. godine na predlog tadašnjeg ministra vojnog, potpukovnika (potonjeg divizijskog generala) Miloša Vasića, koji je bio njegov idejni tvorac. U ovaj čin unapređeni su generali tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Vojska Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije imala je četiri vojvode: Radomira Putnika, Stepu Stepanovića, Živojina Mišića i Petra Bojovića. U Kraljevini Srbiji titula počasnog vojvode je dodeljena crnogorskom serdaru i divizijaru Janku Vukotiću za njegove zasluge u bici na Mojkovicu. Druga počasna titula dodeljena je francuskom maršalu Franšeu d’Epereu za njegove zasluge prema Srbiji tokom Prvog svetskog rata. Austrougarski feldmaršal Svetozar Borojević je posle Prvog svetskog rata podneo zahtev da bude primljen u novu vojsku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i preveden u čin vojvode, ali je ovaj zahtev odbijen. Pre uvođenja ovog čina, najviši čin u vojsci Kraljevine Srbije od 1900. do 1901. bio je armijski general. Posle 1945. godine novoformirana Jugoslovenska armija nije nastavila sistem vojnog rangiranja Kraljevine Jugoslavije, pa je ovaj čin prestao da postoji.

Kućni pritvor

U predvečerje Drugog svetskog rata, vlada koja je formirana nakon puča 27. marta vratila ga je u službu i postavila za vrhovnog inspektora vojske Kraljevine Jugoslavije i za pomoćnika vrhovnog komandanta Kraljevske jugoslovenske vojske, mladog kralja Petra II.

Kapitulacija ga je zatekla u Sarajevu, a osamdesetrogodišnji vojvoda odbio je, zajedno s princom Đorđem Karađorđevićem, ponudu vlade da avionom napusti zemlju. Vratio se u Beograd. U decembru 1942. uputio je pismo podrške Draži Mihailoviću (pogledajte okvir), a 1943. godine Herman Nojbaher, generalni opunomoćenik ministarstva spoljnih poslova Rajha za Balkan i Grčku, posetio ga je i pozvao na saradnju.

„Vaša vojska u ovom trenutku je okupator moje zemlje i ja ni u kakvom obliku, sve dok okupacija traje, sa tom vojskom ne mogu sarađivati”, odvratio je Bojović.

Vojvoda je preminuo u svojoj kući 20. januara 1945.

Smrt vojvode

Krajem sedamdesetih godina tvrdilo se da je Bojović preminuo od posledica vređanja i fizičkog zlostavljanja partizanskih oficira, namernih da mu uzmu kuću. Istoričar Dejan Ristić pobio je ove tvrdnje utvrdivši da „istorijski izvori, iskazi članova porodice i svedoka ne podržavaju teoriju da je vojvoda Bojović doživeo batinanje od strane predstavnika komunističke vlasti, niti da je od posledica fizičkog zlostavljanja preminuo”.

U izvodu knjige umrlih Hrama Svetog Save od 23. januara 1945. godine kao uzrok smrti navedeno je „obostrano zapaljenje pluća”.

- Nama danas najdragoceniji neposredni i autentični istorijski izvor u vezi sa dešavanjima oko vojvode Petra Bojovića u razdoblju Drugog svetskog rata, kao i na okolnosti njegove smrti i sahrane, jeste izuzetno vredno i detaljno video svedočenje Koste Rakića, dugogodišnjeg poslužitelja u domu Bojovića i potonjeg porodičnog prijatelja, koje je nastalo 24. januara 2018. godine - kaže srpski istoričar Dejan Ristić i dodaje da je ovo dragoceno svedočenje, dugo nekih šezdesetak minuta, predstavlja izvanredan i prvorazredni istorijski izvor koji otklanja moguće dileme u vezi sa vojvodom i odnosom koji su prema njemu imali, prvo nemački okupatori, a potom i nove jugoslovenske vlasti.

Zahvaljujući Rakićevoj priči, danas znamo da je vojvoda Bojović čitav Drugi svetski rat proveo u svojoj kući u Trnskoj ulici na Vračaru, delimično i u nekoj vrsti dobrovoljne samoizolacije.

Naime, nakon što je odbio da javno podrži okupacione vlasti, između njega i Nemaca sklopljen je svojevrstan „dogovor” - nijedan nemački vojnik nikada neće preći prag Bojovićevog doma, dok se vojvoda bude držao toga da tokom čitavog trajanja okupacije ne napusti svoju kuću i vrt oko nje.

PODRŠKA ĐENERALU DRAŽI

Dragi i veliki sine srpskog roda

Iz kućnog pritvora u Beogradu, u 84. godini, vojvoda Bojović je 10. decembra 1942. godine u pismu armijskom đeneralu Draži Mihailoviću podržavao Jugoslovensku vojsku u otadžbini:

„U svojoj dubokoj starosti preživljujem časove minulih borbi našeg naroda za njegovo pravo na život i ne nađoh današnjeg primera od Kosovske bitke do Karađorđa i Miloša i od ovih velikih sinova našeg naroda do mene danas. Poznato je da veliki događaji stvaraju velike ljude, a veliki ljudi stvaraju velika dela. Verovao sam da je srpski narod nadahnućem Božjim sposoban da daje velike ljude i da će ih u ovim teškim sudbonosnim časovima i dati. Saznanjem da ste Vi, dragi Srbine i đeneralu, razvili oslobodilačku zastavu sa onoga mesta odakle je moj ratni drug Petar Mišić započeo, pre dvadeset i osam godina, i proterao neprijatelja iz naše otadžbine, izazvalo je u meni veliku radost i do maksimuma pojačalo želju za ličnim učešćem u današnjoj borbi. U odsustvu fizičke snage da uzmem neposrednog učešća u ostvarenju ovog velikog dela nacije, ja sam Vam, dragi i veliki sine srpskog roda, stavio na raspoloženje moje ime i moju decu uz očinski pozdrav i vojničku zapovest: NAPRED U POBEDU, ZA KRALJA I OTADŽBINU.

Oslobođenje

Petar Bojović tako je, u svom domu, dočekao oslobođenje Beograda 20. oktobra 1944. godine i dolazak novih vlasti. Ubrzo nakon toga pozvan je da da iskaz i taj postupak trajao je puna tri dana.

- Taj čin, posve neprimeren i nedopustiv kada je u pitanju istinski velikan i rodoljub kakav je bio vojvoda Bojović, predstavljao je ponižavajući i sramotan postupak u odnosu na starog, pobedama i slavom ovenčanog vojskovođu, kome je tada bilo punih 87 godina. Ipak, po svedočenjima Koste Rakića, vojvoda Bojović je „bio saslušavan tri dana, ali ga niko nije tukao”. Štaviše, Rakić jasno i nedvosmisleno odbacuje i najmanju pomisao na bilo kakvo fizičko ili psihološko zlostavljanje Bojovića tokom trodnevnog isleđivanja i naglašava kako na vojvodi nije bilo nikakvih vidljivih tragova nekakvog batinanja, kao i da on do smrti ni u jednoj prilici nije govorio da je bio predmet bilo kakvog oblika lošeg i neprimerenog ophođenja koje bi uključivalo nasilje nad njim - objašnjava Ristić, podsećajući da su između isleđivanja i dana smrti Petra Bojovića prošla puna dva meseca i da se ta dva događaja ne mogu dovesti u neposrednu vezu.

NI RADIO BEOGRAD NIJE JAVIO O SMRTI PROSLAVLJENOG BORCA

Sahrana bez državnih i vojnih počasti - i ni reč u novinama

Petar Bojović je sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu 21. januara u prisustvu pravoslavnog sveštenika, u krugu najbliže porodice i prijatelja. Pogreb su, s pristojne udaljenosti, sve vreme pažljivo pratila dvojica muškaraca obučena u kožne mantile tamne boje za koje su svi prisutni pretpostavili da su bili pripadnici Ozne.

Nijedne novine, kao ni onovremeni Radio Beograd nisu javili za smrt proslavljenog borca.

- Na osnovu tog svojevrsnog ćutanja onovremenih medija moglo bi se zaključiti kako su nove jugoslovenske komunističke vlasti činile sve kako bi pogreb vojvode Bojovića, u što je većoj mogućoj meri, ostao izvan vidokruga javnosti - smatra istoričar Dejan Ristić.

Ono što je neosporna činjenica i duboko nepravedna u celoj ovoj priči jeste to što je Petar Bojović, poslednji vojvoda iz Prvog svetskog rata, sahranjen bez državnih i vojnih počasti.

Odgovor na pitanje kako je do toga došlo treba tražiti u vremenu kada je proslavljeni ratnik umro.

- Potpuno je razumljivo zašto je sahrana vojvode Bojovića, nažalost, morala da bude obavljena bez državnih i vojnih počasti, i to upravo stoga što je to bilo razdoblje svojevrsnog interregnuma između kraljevine i potonje socijalističke Jugoslavije, kako u državnom kontekstu, tako i u kontekstu zvaničnih oružanih snaga. Jednostavnim rečima kazano, u danima vojvodine smrti i pogreba, nažalost, više nije postojala država kojoj je ostao odan do svog poslednjeg dana (Kraljevina Jugoslavija), ali ni zvanične oružane snage te zemlje kojima je decenijama pripadao (Vojska Kraljevine Jugoslavije) - smatra Ristić.

Krađa sablje

Posle završetka saslušanja vojvoda se vratio u svoj dom, a po svedočenjima Koste Rakića, tih meseci se jeste dogodio jedan neprijatan incident - u kuću Bojovića upala su dvojica pripadnika Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, od kojih je jedan imao oficirske oznake.

Nakon što su pronašli starog vojvodu, vređali su ga, ponižavali i na kraju oteli sablju od koje se starac nikada nije odvajao.

SRPSKA IMENA

Imao šestoro dece, poslednji unuk umro je 1981.

O privatnom životu Petra Bojovića iz prvih godina oficirske službe ostali su samo podaci o jednoj kazni i dve veridbe. Kažnjen je 1882. godine sa deset dana zatvora zato što je ušao u kafanu kroz prozor i tamo se ponašao nedolično oficiru.

Dva ministarska odobrenja ženidbe govore o njegovim planovima da na najbolji način uredi lični život, ali i o njegovoj zaljubljivoj prirodi. Kao generalštabni major Bojović je u Kragujevcu upoznao Milevu Jovanović (1872-1956), ćerku trgovca Nikole Jovanovića. Venčali su se 4. juna 1893. u Sabornoj crkvi u Kragujevcu. S njom je imao šestoro dece, četiri sina - Božidara (1894-1962), Vojislava (1895-1915), Dobroslava (1898-1971), Radoslava (1904-1906) i dve ćerke Jelicu (1896-1955) i Radu (1900-1959).

Ćerka Jelica se udala posle Prvog svetskog rata za majora Milorada Majstorovića. Njegov zet je u vojsci Kraljevine Jugoslavije napredovao do čina brigadnog generala, dok je u Prvom svetskom ratu bio njegov lični ađutant.

Miloradov i Jeličin sin jedinac bio je Vladimir Majstorović (1922-1981), koji je bio poslednji direktni potomak slavnog vojvode.

- U jednom trenutku oficir je posegao za vojvodinom sabljom, zgrabio je i brzim hodom krenuo ka izlazu iz te prostorije. Videvši to, vojvodin sin Dobrica hitro je reagovao, sustigavši uljeza na stepeništu i zadavši mu jak udarac u predelu lica, od koga se ovaj srušio i stropoštao niz stepenice. Čim se nekako podigao na noge, trčeći je pojurio ka izlaznim vratima kuće. Videvši sve to, i vojnik koji se nalazio u pratnji tog oficira trkom je napustio porodični dom Bojovića - priča istoričar Dejan Ristić.

Tom istom prilikom, osim vojvodine sablje, po svemu sudeći, odnet je i vojvodin kalpak. Oba predmeta danas nedostaju na kompletu lične uniforme Petra Bojovića koja se čuva u Narodnom muzeju u Čačku i smatraju se izgubljenim.

Ivan Čorbić