U Prištini je do 1999. godine živelo oko 40.000 Srba, danas petnaestak. Jedna od onih koji su glavni grad južne srpske pokrajine napustili posle NATO bombardovanja 1999. godine je i književnica Olivera Budimir.
Ona danas živi u Beogradu ali srce joj je u Prištini, a svoju priču podelila je s voditeljkom Oljom Lazarević i gledaocima jutarnjeg programa Redakcija na Kurir televiziji.
- Svaki rat je nepravičan, ali mi nikoga nismo ugrožavali i smatrali smo da imamo pravo da živimo na svom ognjištu. Međutim, desilo se sve što se desilo. Ja sam za vreme celog rata bila baš u gradu. I moj suprug, i moja porodica, moja braća i deca, svi smo bili u gradu. Međutim, desilo se da smo morali da bežimo. Najveći broj Srba je kidnapovan i nestao upravo posle završetka rata, posle bombardovanja, jer smo ostavljeni na milost i nemilost onih koji milosti nikada nisu ni imali prema nama Srbima. I jednostavno nije se imalo izbora. Morali smo da napustimo svoja ognjišta. Još neko vreme smo se opirali, verujući u međunarodnu zajednicu, da ćemo ipak moći da ostanemo kao svoji na svome. Nikome ništa žao nismo učinili. Nismo imali nikakvog razloga da se plašimo bilo čega. Međutim, samo smo zaboravili da smo Srbi - započela je svoju ispovesgt Olivera Budimir.
Opisala je dramatične trenutke evakuacije iz Prištine sa članovima svoje porodice.
- I onda kad sam ja već odlučila da izađem sa svojom familijom, moj suprug nije bio voljan da izađe. Poslednjeg momenta je odustao, ostao je. I posle izvesnog vremena, on je kidnapovan, kao i mnogi Srbi koji su kidnapovani na Kosovu i Metohiji. I onda je počela borba za njega, za njegov život Ili za bilo kakvu informaciju o njemu. To je priča o toj borbi mojoj jer sam ja bila generalni sekretar Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih i stvarno sam se borila. Prvo sam mislila da mogu da ga nađem i mogu da ga spasim. Međutim, nije bilo pomoći. I posle tri i po godine sam uspela da sahranim njegove posmrtne ostatke, da ga nađem. Nikada neću saznati šta mu se tačno dogodilo. Nikad ništa nisam saznala jer jednostavno se sve te informacije kriju - dodala je književnica.
Budući da nije bilo bezbedno ići na Kosmet, odlučila je da na ličnu odgovornost sazna sve.
- Onda su već videli da nema kud, organizovali su posetu porodica nestalih. Dogovorili smo se da nam prikažu fotografije njihovih stvari u Gračanici. Ipak u poslednjem momentu KFOR nam je odbio pratnju uz obrazloženje da nije bezbedno. I onda kada smo ponovo zapretili da ćemo mi svakako otići kako god bilo, onda su nam ipak dozvolili da odemo. Tri vojnika u jednom džipu su nam bila pratnja. Ispred nas su išli. Mi smo išli preko Bujanovca, dva autobusa, ljudi koji imaju svoje stradale, decu, supruge, roditelje. Najviše žena je bilo u tim autobusima. Prolazili smo svim putevima od Bujanovca prema Gnjilanu, bilo je užasno. Išli smo 20 na sat, a sa strane nam pokazuju dva prsta i znakove UČK. Ali dobro, stigli smo nekako. E, tu sam ja prepoznala stvari mog supruga. U mnoštvu, kad sam već mislila da ću odustati i da više ništa ne vidim, ja sam prepoznala njegove farmerke, košulju, donji veš, čarape, sve je bilo na jednoj fotografiji. I nekako sam osetila da je to to. I ispostavilo se da to jeste njegovo - ispričala je Olivera Budimir.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
