ČUDO NADOMAK LESKOVCA: Hidroelektrana Vučje na listi najvažnijih svetskih dostignuća iz oblasti tehnike (FOTO)

Izvršni komitet najvećeg svetskog udruženja inženjera iz oblasti elektrotehnike, elektronike, telekomunikacija i srodnih oblasti IEEE u junu 2005. godine odlučio je da se hidroelektrana „Vučje“ uključi na listu „Prekretnice“, na kojoj se nalaze objekti, pronalasci i dostignuća od opšteg značaja za razvoj i istoriju elektrotehnike u svetu. Od 1977. do danas, na ovaj način izdvojeno je 208 ovakvih spomenika u svetu: pronalazak baterije, prvi televizijski prenos, izgradnja CERN, pronalazak superprovodnika, „Tošibin“ laptop... i izgradnja „Vučja“ 1903. godine!

Pre 120 godina umeli smo, eto, da sagradimo svetsko čudo tehnike, a puteve - sudeći bar po tome kako se do hidroelektrane stiže - nismo naučili ni do danas. Od Leskovca prema obroncima planine Kukavice, ispod koje se, u jednoj udolini, smestila hidroelektrana, vozi se uskim putem asfaltiranim davno, možda još u Titovo vreme. I nije ovo samo pokušaj novinara da bude vickast, jer u socijalizmu, Vučje, varošica koja je i elektrani dala ime, bila je i sama čudo: u poljoprivrednom kombinatu „Porečje“, najuspešnijem na jugu Srbije, i drugim privrednim pogonima bilo je više zaposlenih nego što je bilo stanovnika.

Folk i pop zvezde

U vučjanske kafane dolazila je leskovačka mladež da se provodi, jer su jugoslovenske folk i pop zvezde prvo pevale tu, pa ako stignu, i u Leskovcu. Danas - ni posla, ni puta, ni muzike. Sve što je radilo, stalo je i propalo. Osim hidroelektrane, koja se u savremenoj klasifikaciji smatra „malom“, pa joj uz ime ide MHE: MHE „Vučje“.

Možda je odmah trebalo da kažemo: otkako je u decembru 1903. godine završena gradnja, pa do danas, „Vučje“ nije prestajalo da radi! Proizvodi struju!

Miroslav Nikodijević, šef svih MHE u Srbiji, ispričao nam je, detaljno, kako je počela, ali ćemo čitaocima preneti samo neke podatke. Jer, prostor u novinama je ograničen, a ono što nije istorija, i što sad podno Kukavice može da se vidi... tek to zaslužuje opisivanje. Ali da počnemo od istorije...

Ime Đorđa Stanojevića većini građana Srbije ne znači ništa, a ni u školama se ne pominje - bar nije kad je ovaj novinar učio. A on je, i doslovce, doveo struju i razveo je po Srbiji! Rodom iz Negotina, profesor i jedno vreme rektor Beogradskog univerziteta, astronom po struci, sticajem okolnosti uključio se 1884. u javnu raspravu: treba li ulično osvetljenje u Beogradu da bude na gas ili na elektriku, za koju se znalo da postoji „u razvijenoj Evropi“. Stanojevićevi argumenti su bili ubedljiviji, pa je 1893. na Dorćolu izgrađena električna centrala na ugalj, a Beograd dobio struju.

Druženje s Teslom

Stanojević je poznavao Teslu i prijateljevao s njim. Bio je među organizatorima jedinog Teslinog boravka u Beogradu - naučnika je 1. juna 1892. dopratio iz Pešte u Beograd i ispratio ga nazad do tog grada.

To je prijateljstvo svakako imalo presudnu ulogu u Stanojevićevom predlogu, priča nam Miroslav Nikodijević, da u Srbiji počne izgradnja elektrana „po Teslinom polifaznom sistemu naizmeničnih struja“. Prvu je takvu centralu Stanojević napravio u Užicu, 1900. godine - samo pet godina posle one na Nijagari, prve takve vrste u svetu - a onda je došao u Vučje.

U svojoj knjizi o električnoj industriji u Srbiji (s posvetom Nikoli Tesli) Stanojević piše: „Vodopad koji u sebi najviše snage ima bez sumnje je vodopad Vučjanskog potoka, blizu sela Vučja... Po želji nekoliko uglednih građana Leskovčana prostudirao sam pitanje dovoda te snage u Leskovac i našao da bi se ona na srazmerno lak način mogla izvesti.“O Sklad Vredno i lepo zdanje

Hidroelektrana i dalekovod (prvi u Srbiji) do Leskovca, dužine 17 kilometara, izgrađeni su za 12 meseci. Samo 26 godina ranije Leskovac je oslobođen od Turaka!

Oprema je kupljena od „Simens-Halskea“, a radovi su povereni Josifu Granžanu iz Velikog Bečkereka, danas Zrenjanina, preduzimaču koji se dokazao na gradnji užičke centrale i koji će uoči Prvog svetskog rata raditi prugu Niš-Knjaževac...

A sad se vratimo na Stanojevićevu rečenicu da bi se „snaga Vučjanskog potoka... na srazmerno lak način mogla izvesti“. Jer, ako je ono što je 1903. godine urađeno, i što smo videli, pošto tad napravljeno još stoji - lako, onda teškog nema!

Stanojević je zamislio da vodu iz Vučjanskog potoka zahvati na brdu, kanalom je dovede do tačke iznad zgrade elektrane, i da je pusti da se odatle kroz skoro vertikalnu cev dugačku 139 metara sjuri na turbine generatora. Ali... ali kanal kojim se voda iz potoka dovodi do cevi, dugačak 980 metara, trebalo je useći u strmu padinu kamenitog brda, i to samo krampovima i dinamitom!

Hrabrost radnika

Prošli smo celom njegovom dužinom, neprestano se diveći umeću i hrabrosti ondašnjih radnika na ovom čudu graditeljske tehnike, koji su više visili o konopcima nego što su sa obe noge mogli da stoje dok kopaju i betoniraju. Sve su to bili stanovnici okolnih sela, a ostalo je zabeleženo da su imali dnevnicu tri puta veću od uobičajene. I još, važnije: niko na gradnji ove elektrane - što se, inače, na ovakvim objektima često dešava - nije poginuo!

Pomenuli smo da je sve rađeno ondašnjim primitivnim alatom, ali je krajnji rezultat bio zadivljujući: visinska razlika između početne i krajnje tačke kanala bila je, kao što je i planirano, manja od metra!

Najmanje dva puta dnevno, radnici uskim zidom prođu svih 980 metara motreći da se u kanal ne sruči zemlja ili ga ne prepreči grana. Od ambisa kroz koji vijuga korito Vučjanke deli ih samo gvozdeni rukohvat. On je vremenom, ponegde, zbog rđe menjan, sve ostalo je isto kao i pre 117 godina!

Ali ne zadugo...

Ovih dana kanalom ne teče voda. U sklopu opsežne rekonstrukcije MHE „Vučje“ i povećanja njenog kapaciteta, ovih dana ugrađuje se - posao je dobio mešoviti, srpsko-kineski, koncern - novi, moćniji generator, a stare mašine ostaće na svojim mestima kao muzejski eksponati.

Preko puta zgrade elektrane, koja pleni svojom slikovitošću i skladom sa okolinom, nalaze se ruševine socijalističkog hotela. Valjda će neko naći računicu da ga obnovi, a posetilaca će biti.

Kad je „Vučje“ upisivano na listu „Prekretnice“, na njoj je bilo svega 58 stavki: prethodili su mu doprinos Rusa Popova pronalasku radija i kvarcni ručni sat! A država bi mogla da napravi put...

Jer nije šala: hidroelektrana napravljena još 1903. koja neprestano radi! Tako se onda gradilo.

Danas... Kinezi koji postavljaju novi generator, čuli smo u upućenim krugovima u Beogradu, daju garanciju od dve godine.

OD PRADEDE RANĐELA

Četiri generacije Cvetkovića na istom poslu

Četrdesetdvogodišnji Saša je poslovođa u MHE „Vučje“, i četvrta generacija Cvetkovića koji tu rade. Njegov pradeda Ranđel učestvovao je u gradnji, deda Vladimir i njegov brat Vladimir već su radili na proizvodnji struje, pa otac Ratko...

U svečanoj sali zgrade, namenjenoj sednicama i posebnim gostima, izložene su fotografije nastale tokom proteklog veka. Na dve od njih je Vladimir Cvetković.

- Ja da idem iz elektrane neću, ovde ću da dočekam penziju. Ali za decu ne znam... Ne verujem da će ostati u Vučju - kaže Saša.

Kurir.rs/ Momčilo Petrović Foto: Nemanja Nikolić