DIJAMANTSKOM SVADBOM KRUNISALI LJUBAV: Svako jutro uz čaj razmenimo topli zagrljaj i poljubac!
Srbija -
Ovo je recept za dugovečan i skladan brak Cvijete (80) i Boška Milanovića (83) iz Batajnice, nakon šest decenija zajedničkog života
Cvijeta (80) i Boško Milanović (83) dijamantskom svadbom krunisali su svoju ljubav, koja traje punih šest decenija, što je jedan od najdugovečnijih brakova u Srbiji!
Ljubav, međusobno poštovanje, uzajamna pažnja i istrajnost postoje između njih do dana današnjeg. Zbog epidemiološke situacije i mera, u nedelju, 3. januara, nije bilo velikog slavlja. Proslavili su u okviru porodice u svom domu u Batajnici, uz svečani ručak i obaveznu tortu.
A to je ujedno bila i prilika da u razgovoru za Kurir otkriju recept za dugovečan i skladan brak. - Svakog dana izjavljujem i pokazujem ljubav Bošku. Svako jutro mu skuvam čaj i pružim topli zagrljaj i poljubac. Sada smo najpotrebniji jedno drugome, kad ako ne sad? Sve te sitnice čine život lepšim, a skromnim ljudima kao što smo mi ne treba mnogo za sreću - istakla je Cvijeta, prisećajući se početaka njihove veze i bitnih trenutaka koji su ih zbližili i učvrstili njihovu ljubav.
Ljubav iz đačke klupe
Cvijeta i Boško su iz istog sela, iz Grabašnice, između Prijedora i Novog Grada. Upoznali su se još u osnovnoj školi. On je bio u četvrtom razredu, a ona u prvom. Cvijeta opisuje da nekog udvaranja u to vreme nije bilo. Udvaranjem se moglo shvatiti to kada neki momak pozove devojku na ples ili igru. - Malo smo se družili, a malo ne. Čas smo pričali, a čas nismo. Ljubljenja nije bilo, to je bila sramota - istakla je ona prisećajući se čari prve velike ljubavi, koja se desila između nje i Boška već od prvih školskih dana.
Cvijeta navodi da se njen muž još i tada dosta razlikovao od drugih momaka, što ju je i osvojilo. - Bio je poseban jer je imao crvenkasto-žućkastu kosu, pa smo ga zbog toga zvali Žuća. Bio je skroman i povučen, ali jako vredan i pošten - priseća se Cvijeta.
A koliko je Boško vredan, pokazuje i to što je već posle osnovne škole, kada je ima tek 14 godina, otišao na zanat u Beograd. Izabranica Cvijeta je ostala u rodnom mestu i verno ga dočekivala i ispraćala punih 10 godina, da bi se venčali 1961. godine, kada je Cvijeta imala svega 20 godina.
foto: Privatna Arhiva
Dani oskudice
Posle svadbe su se odselili za Beograd, sa tek nekom malom ušteđevinom i nešto sitnih stvari koje su dobili od roditelja. Doselili su se na Zvezdaru i u skromnom malom stanu započeli zajednički život kao podstanari. Dve godine kasnije Cvijeta je rodila prvog sina, ali ubrzo je usledio problem. Te 1963, posle razornog zemljotresa u Skoplju, Boško je morao da ode na teren, dok su beba i supruga ostali sami u Beogradu. Mesec dana nakon rođenja sina Cvijeta je morala da se zaposli. Posao je dobila u štampariji „Glas“, gde je radila punih 30 godina i u svojoj 50. stekla penziju. - Bilo je teško živeti u Beogradu u najvećoj zimi, sama s detetom, bez supruga. Snalazila sam se kako sam umela. Dete je čuvao ko je mogao dok sam ja bila na poslu - rekla je Cvijeta.
Ovi teški trenuci razdvojenosti, problemi i oskudica još više su ojačali ljubav između supružnika.
Posle Boškovog povratka u Beograd počeli su bolje da žive jer je tamo uštedeo dosta para i doneo stvari, pa su se nakon toga preselili u Zemun. Drugog sina dobili su 1969, zatim stekli i svoj prvi stan, da bi se konačno preselili u stan u Batajnici, gde žive i dan-danas punih 36 godina.
Dar za ceo život Prsten i sat oboje nose i dan-danas
Cvijeta je navela i da je Boško dosta kupovao i donosio poklone njoj i njihovoj deci iz inostranstva. - Kupio je meni lanac, prsten i sebi i meni, nosimo ih i dan-danas. Kada je bio u Libiji, kupio je oboma sat - rekla je Cvijet, koja svom Bošku svakodnevno poklanja nešto što je mnogo vrednije i bitnije i ono što je za ceo život, a to je ljubav i poštovanje.
