Porodična kuća Stefana Bikića (18), maturanta kikindske Gimnazije "Dušan Vasiljev", postala je privremeni dom njegovom dobrom drugu sa kojim je, do sredine februara, boravio na sedmomesečnoj đačkoj razmeni u Teksasu. Sedamnaestogodišnji Vlad Opoljski nije stigao sam iz ratom zahvaćene Ukrajine. Zahvaljujući razumevanju porodice Bikić, u Kikindu je izbegla i njegova sestra od tetke Dijana Docenko (22). Mlada majka u Kikindu je povela trogodišnju ćerkicu Evu.
Bratski se grleći, mladi Srbin i Ukrajinac ističu da su se pre odlaska u Ameriku, najpre, virtualno upoznali. Društvene mreže zamenio je boravak u gradu Labok kod jedne američke porodice:
- Još pre odlaska u Teksas, dogovorili smo se da budemo podrška jedan drugome. Drugarstvo je preraslo u pravi bratski odnos. On jedinac, baš kao i ja. Možda je i to presudilo da u Americi postanemo braća. Kad je sredinom februara došlo vreme da pođemo kući, situacija u Ukrajini već nije bila dobra. Poručio sam Vladu da će vrata moje kuće za njega i njegovu porodicu uvek biti otvorena. Na žalost, rat je stigao i u njegov rodni grad. To je Vinica. Vladova majka obratila se mom ocu s molbom da ga primimo. To smo i učinili - kaže mladi Kikinđanin.
Stefan je ubeđen da bi se isto poneo i Vlad da se, kojim slučajem, on našao u takvoj situaciji:
- Otac i ja smo se kolima zaputili do rumunsko-ukrajinske granice i mesta Siret. Trebalo nam je dobrih deset sati vožnje, ali ni tamo nije prošlo bez drame. Bežeći od rata, Dijana i njena ćerkica nisu imale pasoše, pa su u imigracinom centru čekale da dobiju nove isprave. To iščekivanje od 15 sati, teško je palo njima, ali i ocu i meni. Bilo je napeto, ali se sve dobro završilo. Taj trenutak kad sam ugledao i zagrlio Vlada, nešto je što se ne zaboravlja. Emocije su se smenjivale - priča Stefan.
Poput njegovog brata i Vlad je maturant, ali i uspešan sportista. Bavi se karateom:
- Moja sestra od tetke i ja smo oduševljeni gostoljubivošću domaćina, ali i svih Kikinđana. Zahvaljujući dobrim ljudima, mala Eva je dobila odeću i igračke. Ovde smo sigurni. Sa roditeljima, a pre svega, majkom, u stalnom sam kontaktu. I naš grad se našao na udaru raketa. Do pre deset godina, Ukrajinci i Rusi su bili bratski narodi. Umešala se politika, a sve to je dovelo do ove situacije. Žao mi je što moj narod pati, ali što je došlo do ovog sukoba - priznaje Vlad.
NE PROPUSTITE
Kikinda ga podseća na Ukrajinu
Iako je Kikinda daleko manja od mog rodnog grada, dosta toga me podseća na Ukrajinu. Crkve, stare zgrade, uopšte arhitektura. Ipak, oduševljeni smo ljudima. Svi su srdačni i hoće da pomognu. Kad sam stigao u Ameriku, doživeo sam svojevrstan kulturni šok. Stefan i ja smo tamo i volontirali. Pomagali smo siromašnim ljudima i beskućnicima. Nosili smo im hranu. Moji roditelji su dobro, a svi se nadamo da će se rat što pre okončati - kaže Vlad.
Kurir.rs/S.U.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
