LOZNICA - Onaj ko ode u lozničku Opštu bolnicu zbog internističkog pregleda i hoće da ga pregleda baš dr Zorka Tošić, možda će morati da čeka jer je kod nje uvek velika gužva, ali je sigurno da će ne samo biti stručno i temljeno pregledan nego i pažljivo saslušan.
Ona je, kažu njeni pacijenti takva, ne radi rutinski, sluša, postavlja potpitanja, posveti svakom pacijentu pažnju i kod nje nema razlike među onima koju su došli da potraže lekarsku pomoć.
Zbog toga kada govore o njoj ljudi koriste izraze ‘’blaga’’,’’prijatna’’, ‘’žena iz naroda’’, ‘’kulturna’’, ‘’profesionalna’’, ‘’žena koja uliva nadu’’, sve ono što bi bilo sasvim normalno da se veže za osobu koja je položila Hipokratovu zakletvu što, nažalost, kod nas nije baš uvek slučaj. Specijalista je interne medicine i zbog te blagosti i lepe reči, koja je sastavni deo njene terapije, koga stisnu muke rado ide baš kod nje.
Prija ljudima njena smirenost i osećaj da joj je stalo da čuje pacijenta i da zaista želi da mu pomogne. Na sve te opise ona se samo nasmeje u stilu, da to nije bitno, važno je veli, da se čoveku pomogne i reše njegovi problemi. Doktor je malo više od tri decenije, poslednje 22 je specijalista interne medicine, a na Internom odeljenju je od 1995. godine. Po zavrtšetku studiranja želela je da se posveti internoj medicini, grani medicine u kojoj je ‘’ našla sebe ‘’.
- U toj oblasti ima mnogo dinamike, zahteva veliko znanje i mene podseća na matematiku, koju sam uz srpski jezik najviše volela u školi. Prilikom postavljanja dijagnoze moraju se složiti sve kockice, a to mi često liči kao da radimo matematičke zadatke. Postavljamo simptome, kliničku sliku, one često budu atipične, koristimo laboratorijske rezultate i da bismo postavili tačnu dijagnozu potrebno je široko znanje, iskustvo i logičko razmišljanje. Moj stav od kojeg polazim je da lekar treba da bude prvo čovek pa onda lekar. Mislim da doktor treba da bude pristupačan, mnogo je važno da svojim pristupom stekne poverenje pacijenta, da se on oseti dovoljno sigurno da mu se poveri.Kod doktora uglavnom ljudi dolaze kada ih neka muka primora, a svako od nas može u nekom momentu biti pacijent, bolest ne bira i nikada se ne zna šta donosi sutra. Čoveku u bolesti pomažu lekovi, ali mu mnogo znači i ljudski pristup, osećaj da osoba u beloj lekarskoj uniformi želi da mu pomogne – govori dr Tošić i ističe da mnogo voli svoj poziv i svoje pacijente.
Naglašava da se i njene kolege i ona trude da svakom pacijentu što bolje objasne osnovne stvari o njegovoj bolesti i terapiji koju treba da koristi ukoliko želi da mu bude bolje. Mnogo je onih kojima je pomogla, a njoj je drago što je se nekadašnji pacijenti sete pa je pozdravljaju, mnogi zastanu kada je sretnu da razmene koju reč jer ona je prosto ‘’njihova doktorka’’. Od pojave kovida bila je na prvoj liniji borbe sa virusom kao i njene brojne kolege.
Osim medicine dr Tošić ima još jednu veliku ljubav, a to je poezija, preciznije, ljubavna poezija. Tako ona neka srca leči direktno, medicinom i lekovima, a neka stihovima. Svoje stihove za sada je spakovala između korica pet zbirki pesama – ‘’Sve moje ljubavi“ (2014), ‘’Na stazi ljubavi“ (2015), ‘’Moje ludo srce“ (2017), ‘’Neki drugi vozovi“ (2019) i ‘’Nedovršena pisma“ (2021), sve u izdanju lozničke Biblioteke Vukovog zavičaja. Član je književnog kluba KUD ‘’Karadžić’’, a do sada je svoje stihove govorila osim u Loznici i okolnim mestima i u Baru. Ovih dana je predala rukopis i za šestu knjigu koja bi trebalo da bude objavljena za tri, četiri meseca.
- Volim da pišem poeziju. Da stihovima zaustavljam lepe trenutke, neka sećanja da oživim u pesmama. To me opušta, prija mi. Stihovi jednostavno naviru, dolaze sami, nenajavljeno, u bilo koje doba dana, ili noći i samo ih treba zapisati. Imam i podršku okoline pa sam, evo, stigla i do šeste knjige mojih pesama, a zvaće se ‘’Kome posvećujem pesmu’’– priča dr Tošić koja je internu medicinu predavala petnaestak godina u lozničkoj SŠ ‘’Sveti Sava’’, a među njenim nekadašnjim učenicima, kaže, već ima doktora, dobrih studenata, ili već odličnih medicinskih tehničara.
Doktorka koju vole kaže da je život neponovljiv i treba u njemu da tražimo lepotu i pozitivne stvari. Ponosna je na svoje dve ćerke Katarinu i Simonidu, obe su magistri farmacije, a posebna radost joj je unuk Bogdan sa kojim najbrže ‘’napuni energetske baterije’’. Inače, sam razgovor sa ovom ženom punom optimizma dođe kao svojevrsna terapija. Prosto ume da leči ne samo ‘’kvarove’’ na srcu već i da okrepi i osnaži dušu. Šta više i poželeti od lekara.
Kurir.rs/T.Ilić
NE PROPUSTITE
