Sve i da ima harmoniku, sa kojom se posle 72 godine drugovanja pozdravio pretprošlog leta, Ljubišu Trifunovića Sokana ne bi slušale ruke. A starac iz Bioske kod Užica baš se zaželeo da zasvira kao nekad, kad je palio i žario pod šatrama, u kafanama, hotelima, privatnim zabavama.
„Uči, Ljušo, uči, od muzike se niko nije najeo ‘leba – posleratnih dana govorila mu je majka Jelenka, pokušavajući da ga „privede“ knjizi i odvrati od instrumenta bez koga nije hteo ni da čuva ovce po bioštanskim ševarima.
Za učenje je bilo kasno. Ostao je sa tri svršena razreda. Selo je bilo bez škole, koju je u krvničkom pohodu 1944. zapalila bugarska vojska, a njega više zanimala druga „nauka“. Ne da se od nje najeo hleba, nego je u godinama koje su došle izdržavao roditelje, sestru i petoro braće, a kasnije i izgradio dvospratnu kuću. U međuvremenu zaradio je nadimak po čukunđedu, vetropiru koji je voleo rakiju, koga su zvali Sokan.
- Mučio sam se kao dete, devetoro usta hranila je poljoprivreda kojom su se bavili roditelji, a mi im pomagali koliko smo mogli i umeli. Kad je završen rat počeo sam da se bavim rabadžilukom, volovima sam terao drva – daleko unazad prelistao je sećanje Ljubiša Trifunović Sokan (93).
- Moj Ljubiša je bio i golja i gospodin. Od para koje je zarađivao na svirkama od 1980. počeli smo praviti kuću, malo-pomalo, kako mu je kapala para – nadovezala se Sokanova supruga Svetlana (83).
Trifunovići iz Bioske su u braku 63 godine. Iz njega su rodili sina i dve kćeri, a oni im podarili petoro unuka. Kuća im je pod nekadašnjom prugom kojom je nekad, ka Višegradu i Sarajevu, i Užicu i Beogradu na drugu stranu, purnjao stari „ćira“ . Kad mu Svetlana, kogod drugi, poizdalje priča, Sokan šakom pritisne slušni aparat na levom uvetu. Na njega ne čuje. Kao graničar kod Prizrena 1953. jednom je u zasedi čekao albansku iredentu, kad mu je nadomak glave pukla bomba od koje mu je pukla bubna opna. Ni nagluv na jedno uvo nije odustao od muzike.
- Prvu harmoniku sam kupio u jesen 1947. u rabadžiluku u Crnoj Gori. Voleo sam da zapevam kad krenem za volovima i povedem ovce, a o sviranju ništa nisam znao. U kući bez struje nije moglo biti ni radija, pa je moja pesma rasterivala tišinu. Kasnije mi neki Mijo sa Tare pokazao gde se na harmonici meću prsti. Dalje sam nastavio sam. Menjao sam harmonike i one su menjale mene. Najteže je bilo levoj ruci da svira bas jer uvo nije moglo dobro da ga čuje – pričao je Sokan o počecima. Poslednji put harmoniku je uzeo u naručje 2020. pre nego što ju je prodao nekom Vojvođaninu. Stajala mu je besposlena, a i trebalo mu je para. Poljubio je instrument i ispratio ga do kapije.
- A šta sam sve sa njom prošao, roman može da se napiše. Sećam se da sam jednom svirao šest dana zaredom. Počeli smo uoči 1. maja u Volujcu kod Užica, posle nas tezge vodile Beograda, Valjeva, Ražane. Kući sam došao jutrom na Đurđevdan, našu slavu. Sofru su morali da spremaju bez mene – govorio je stari harmonikaš.
NE PROPUSTITE
„Kud na današnji dan, kad je praznik na koji se ostaje kući,“ kudila ga je majka kad je jednom na Božić pošao na svirku u Bijela Brda kod Priboja. Zvao ga je jedan gospodin koji je hteo da se proveseli sa kumom pristiglim iz Švedske, a u tim prilikama, znao je Sokan, para pljušti li pljušti.
- Bio sam seoski muzičar koji je svirao narodnjake. Zabavnu muziku sam pomalo gnjavio, ali nju niko nije ni tražio. Sa kolegama, a jedno 15 orkestara sam promenio, svirao sam po svadbama, ispraćajima, babinama, rođendanima, pod šatrama, po kafanama, hotelima. Zarađivao jesam, ali sam i trošio. Bilo je dana kada sam kući istresao kese novca, ali i kad sam dolazio bez žute banke, kad sam sve znao da popijem, još i ostanem dužan – namigivao je Sokan, nije tek tako dobio nadimak po pretku, bekriji nemirnog duha.
Sa harmonikom je, kaže, Srbiju prošao uzduž i popreko, bio je tražen i hvaljen i u Bosni i Crnoj Gori. Teško da je u okolnim selima bilo ikoga ko nije čuo za Sokana harmonikaša. Nikad, ni sa pijanim ni treznim, nije zametnuo kavgu. U štali Trifunovića ostalo je nešto sitne stoke, a nekad su izvodili pilad, držali veliko stado ovaca, krave, usput gajili svinje. Godine su učinile svoje, a Sokan im junački prkosi. Zdravlje ga služi bolje nego mnogo mlađe. Još ima snage i volje da uzjaše bicikl i ode do prodavnice, kilometar daleko. Ne da se ni Svetlana, mada ne može bez štaka. Sokanu, veseljaku, i u 93. se još živi, ali ne može se doveka.
- Meni svejedno, ako kolege budu htele neka mi zasviraju na grobu – govorio je Sokan. - Ništa od toga, neće dati deca – prekinula ga je supruga.
Kurir.rs/Blic
NE PROPUSTITE
