Sve dok deca dobro jedu i dok su živahna i srećna, mislimo da su zdrava. Nažalost, surova stvarnost nas često podseti da to nije pravilo i da se ispod dečje razdraganosti mogu dugo skrivati zloćudne bolesti.
Posle šoka obolelog i njegove porodice nastupaju briga, neizvesnost, borba s bolešću i bezgranična nada i želja za ozdravljenjem. Milica Šimonović (20) imala je jedanaest godina kad joj je dijagnostikovana akutna limfoblastna leukemija, takozvani rak krvi.
- Osećala sam bolove u kostima, ali su govorili da je to zato što rastem. Zatim su počele da mi se pojavljuju i modrice na kolenima, ali su to pripisivali tome što sam bila živahno dete. Tek kad mi je donja vilica potpuno utrnula i kad sam dobila visoku temperaturu, shvatili smo da bi moglo biti nešto ozbiljnije. Nakon brojnih pregleda kod različitih lekara, poslali su me u Tiršovu, gde sam dobila konačnu dijagnozu - leukemija - objašnjava Milica.
Bolne intervencije
Živahna devojčica se odjednom našla u bolnici, okružena lekarima i zabrinutim roditeljima.
- Nisam imala predstavu o tome šta je rak, kako se leči, kako će izgledati terapija. Sve što sam tada znala jeste da je neko imao rak i umro od njega. Nakon nešto više od mesec dana provedenih na hematoonkološkom odeljenju, iz razgovora sa drugom decom sam shvatila da se i ja lečim od raka. Prilično dobro sam podnela to saznanje jer sam se pre toga već navikla i na terapije. Pila sam lekove i primala hemioterapiju. Nekad sam ih podnosila odlično, a nekad grleći lavorčić dok povraćam, s jakim mučninama i tamponima u nosu kako bi krvarenje prestalo - seća se naša sagovornica.
Šest meseci Milica je provela u bolničkom krevetu.
- Uvek kažem da sam imala sreću što je moje lečenje trajalo „samo“ šest meseci, jer se neki pacijenti leče i po tri, četiri godine ili čak i više. Za sve to vreme kod kuće sam provela ukupno desetak dana. Na smrt nisam ni pomišljala niti sam je se plašila, jedini cilj mi je bio da se sve što pre završi i da idem svojoj kući. Tek sam odskora postala svesna kroz šta sam prošla i da sam zaista bila blizu smrti - iskrena je Milica.
Roditeljima je najteže
Iako je malim pacijentima teško, oni često nisu ni svesni kroz šta sve prolaze, pa je najveći teret na roditeljima.
- Moji drugari i ja složili smo se da smo bili snažniji od naših roditelja. Oni su uvek ti koji teže podnose bolest deteta. Ne mogu ni da zamislim kako se oseća neko ko je nemoćan da svom detetu olakša bolove. Najvažnija podrška mi je upravo bila moja porodica, a tata najveći oslonac .
Nesebična pomoć drugima
Nakon iscrpljujućih terapija i mnogo prolivenih suza, lečenje je završeno i Milica se vratila svojoj kući i školi. Danas ima 20 godina i potpuno je zdrava.
- Zajedno s grupom mladih koji su se takođe lečili od raka osnovala sam „Mladice“. Reč je nastala od „mladi“ i „ce“, što je oznaka za rak. Pružamo podršku deci i mladima koji prolaze kroz ono što smo mi već prošli, jer ko će ih bolje razumeti od nas? Neprestano nam se priključuju novi, izlečeni članovi. Odlazimo u bolnice u Beogradu i igramo se s decom, razgovaramo s tinejdžerima i roditeljima. Cilj naših aktivnosti je osnaživanje i priprema za povratak u normalan život nakon lečenja - kaže Milica Šimonović.
Kurir / Vesna Stanimirović
Foto: Kurir
NE PROPUSTITE
