Film "Glengeri Glen Ros" jedan je od onih koji zahtevaju pažljivo posmatranje i iako je snimljen pre punih 30 godina, još uvek je značajan i stavlja gledaoca u neprijatnu situaciju da prepoznaje likove kao svoje kolege, možda čak i samog sebe. Takođe je jedan od filmova koji se mogu razumeti na potpuno drugačiji način, u zavisnosti od životnog doba i ličnog iskustva, te zahteva više gledanja u dužem vremenskom periodu. Na taj način "Glengeri Glen Ros" donosi neobično uživanje i zanimljivo gledalačko iskustvo - upečatljiv kakav jeste, gledalac ga pamti, ali u reprizama posmatra drugačijim očima i shvata da ono što je nekada mislio o likovima sada može delovati sasvim drugačije.
Autor ovog teksta pripada generaciji koja pamti doba samoupravnog socijalizma, poretka koji u Jugoslaviji nije imao ni precizan naziv. Sećam se koliko su se profesori trudili da nam objasne nazive koji nisu bili sinonimi, komunizam i socijalizam, ali nama mladima je sve to delovalo neobično i lažno jer sve te "lepe želje" u praksi nisu baš funkcionisale. Koliko god bili mladi u svetu koji je takođe bio mlađi i neviniji, nismo mogli da ne vidimo da posle tih predavanja prolazimo pored redova ispred prodavnica, odlazeći kući gde zbog restrikcije nema struje. Zbog toga je moja generacija (neki je obeležavaju slovom X) bila nosilac povratka u prethodni poredak, kapitalizam, jednu finu šarenu lažu koja je obećavala da se svako uz nešto truda može ostvariti i obogatiti. A onda nam je došao film "Glengeri Glen Ros", uz kapitalizam koji je glasno zakucao na vrata stvarnosti.
Fenomenalna glumačka ekipa nosi ovu ekranizaciju pozorišne predstave Dejvida Memeta, jednog od najvećih američkih dramskih pisaca. Al Paćino, Džek Lemon, Alan Arkin, Ed Haris, Kevin Spejsi i Alek Boldvin, vrhunski glumci, svako u svojoj generaciji, ako se malo zagrebe površina - tumače likove koje svako od nas na ovaj ili onaj način prepoznaje. Međutim, glavna meta ovog filma zapravo je kapitalistički sistem, a ljudi unutar njega su kako proizvodi, tako i pokretači; sistem održavaju i hrane svojim radom, stvarajući mašinu koja bi trebalo da radi večno. Paradoksalno, nadimak veterana agencije za prodaju nekretnina u kojoj likovi rade jeste upravo - Mašina.
Agente za prodaju mladi šef stavlja pred gladijatorski izazov, gde će najuspešniji prodavac za nagradu dobiti automobil, dok će oni najmanje uspešni dobiti otkaz. Ova vrsta podstreka, ta simbolička razlika između onih koji imaju mnogo i onih koji nemaju ništa, među zaposlenima budi ono što zapravo jesu. I tu leži još jedan paradoks, ogoljeni kapitalizam omogućava i likovima da se pred gledaocima potpuno ogole.
Čak i spomenuti Mašina, legenda prodaje kog igra Džek Lemon, površinski budi sažaljenje zbog svoje nesposobnosti da održi korak s mladim lavovima, ali ako se posmatra dublje, zapravo je podao i lažljivi lopov. Više puta suočen sa surovom istinom, pribegava manipulacijama i podmićivanju, ali koliko god jadno izgledao, takav je samo zato što ne uspeva da parira kolegama, a ne zato što je sam kao čovek ispravan.
Njegove kolege su svima nama zastrašujuće poznati. Tu su dežurni kukatori, spremniji na žalopojke nego da se late posla; tu je najuspešniji kolega, kočoperan i drzak čak i prema rukovodstvu; tu je šefić koji nikad ništa ozbiljno nije radio ali je na položaju zato što ima uticajnog rođaka. I konačno, tu je naizgled vrhovno zlo, mladi uspešni rukovodilac koji je gospodar života i (poslovne) smrti svojih zaposlenih, sa samo jednim ciljem, a to je profit za vlasnike kompanije. Naizgled vrhovno zlo, jer je lik Aleka Boldvina najiskreniji među njima. Ni u jednom trenutku ne vidimo da on laže ili manipuliše potencijalnim kupcima nekretnina koje im zapravo ne trebaju. On jeste taj kapitalistički pokretač, tražili ste pa sad gledajte, pokretač sistema za koji se ne može reći da je čovek čoveku vuk, već je čovek čoveku - čovek.
Kurir.rs/: TV Ekran
NE PROPUSTITE
Bonus video:
