Jovan Jovanović Zmaj jedan je od omiljenih naših pesnika, a iako je po struci bio lekar, njegove pesme bile su dokaz talenta i prenosile su skrivene poruke. U sebi je imao neverovatnu pesničku nit, a potpuna posvećenost ovoj umetnosti dovela je do toga da je stvorio najveća umetnička dela naše književnosti, koje školarci i danas uče, a odrasli citiraju.
Među njegovim opisom pesebno se ističu dve zbirke pesama inspirisane ljubavlju koju je pesnik osećao, prema svojoj ženi Ruži i njihovoj deci, a to su zbirke "Đulići" i "Đulići uveoci".
Naime, nakon neuspelog pokušaja da studira pravo, Zmaj se vratio kući u Novi Sad, gde se upoznao sa Eufrozinom Rozinom Ličanin, koja je ubrzo postala njegova Ruža.
Oni su se venčali 1962. godine, a idiličan život mladi i zaljubljeni Zmaj opevao je u pesmama koje je uvrstio u zbirku "Đulići", koja je ime dobila po turskoj reči za ruž.
Kaži mi, kaži / Kako da te zovem / Kaži mi kakvo / Ime da ti dam / Hoću li reći / Diko, ili snago / Ili ću: lane / Ili: moje blago/ Hoću li: dušo/ Ili: moje drago / Kaži mi kakvo / Ime da ti dam / Sve su to mila / Imena i lepa / Kojima Srbin / Svome zlatu tepa / Al’ ja bih proveo / čitav jedan vek / Tražeći lepše / Milije i slađe / Dičnije ime / Što još ne ču svet / Da njim nazovem / Moj rumeni cvet.
Njihova sreća i život sa decom opisani su u čuvenoj zmirci, a najlepšim stihovima Zmaj opevava lepotu svoje drage Ruže, pokazujući koliko je ljubav na njega uticala. Blagoslov za ovaj par bila su i deca Mirko, Tijana, Sava, Jug i Smiljka, koji su predstavljali krunu ljubavi legendarnog pesnika i njegove Ruže.
Ipak, idealan život Jovana Jovanovića Zmaja ubrzo se potpuno promenio i sve je krenulo u lošem smeru. Do 1872. godina sva deca osim Smiljke, preminula su. Svet je ubrzo napustila i Ruža. Zmaj je usvojio još dve devojčice Mariju i Anku i sa tri ćerke se preselio, da bi kasnije, pre svog drugog rođendana i Smiljka preminula.
Bol koju je Zmaj osećao zbog gubitka i bespomoćnost koja se nadvila na njega zbog činjenice da kao lekar nije mogao da spasi svoju porodicu dovele su do stvaranja jedne od najlepših zbirki pesama sa ovog područja, "Đulića uveoka". Kao što samo ime govori, sreća koju je pesnik osećao kada je pisao "Đuliće" uvenula je kada je ostao bez porodice.
Smrt njegove Ruže posebno ga je potresla i njoj je posvetio jednu od najlepših pesama iz ove tužne zbirke, pesmu "Pođem, klecnem, idem, zastajavam".
Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te! Ni otuda nema mi odjeka... Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?... Idem, stanem, ka' očajnik kleti, Opet zborim reči bez pameti: "Ne sme nam umreti!"
Na žalost i usvojene ćerke ovog pesnika preminule su pre svog oca. Anka i Marija napustile su ovaj svet do 1901. godine, a Zmaj je preminuo 14. juna 1904. godine u Sremskoj Kamenici, gde je na kraju i sahranjen.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
