On je bio gostioničar i njen nesuđeni muž Ljubiša, ona konobarica u kafani, Petrija. Kasnije je postala njegova kći Sena, a on patrijarhalni otac Muzafer. I, tu je, nažalost, stavljena tačka na neposredni susret dva izuzetna filmska umetnika, Pavla Vuisića i Mirjane Karanović.
Ovih dana dobila je priznanje za životno delo sa njegovim imenom, koje dodeljuje Udruženje filmskih glumaca Srbije, a tradicionalno se dodeljuje na "Susretima" u Nišu. To je i prilika da evocira neke lične i profesionalne uspomene na našeg velikana jedinstvene pojave i glumačkog izraza.
- Igrali smo zajedno u "Petrijinom vencu" i "Ocu na službenom putu". Bila sam jako mlada, a on ne baš komunikativan... Vrlo zatvoren čovek, sklanjao se od svih koje ne poznaje. Apsolutno ga razumem. Nekako, danas sam i ja takva - kaže na početku razgovora za "Novosti" Mirjana Karanović.
- Ali, tu je bila njegova supruga Mirjana Vuisić, kao "skript" na snimanju "Petrijinog venca" i zahvaljujući njoj sam nekako shvatila Pavla Vuisića. Bili su na prvi pogled par nespojivih ljudi. A kad se malo odvojiš, shvatiš da je taj čovek bio drugačiji od drugih. Glumačka profesija nije bila nešto za čim je strasno žudeo, ipak, znao je da je to najbolje što ume da radi. Prihvatio je glumačku sudbinu, ali ne i sve ono što uz nju ide: udešavanje, udvaranje medijima i publici. Bežao je od praznog ćaskanja. Kasnije sam čula da je oko sebe imao ljude s kojima je mogao da sedi i ćuti, a da se veoma dobro razumeju.
- Jesam, jer je i moj otac bio takav. Bilo je to vreme muškaraca koji su više ćutali nego pričali, i ćutanjem više govorili nego tek tako, nekim površnim razgovorima. Vuisić nikada nije dozvoljavao drugima da na prvi pogled vide kakva je on duša, u stvari.
Ono što vas povezuje je retka i izuzetno prirodna gluma.Bili ste veoma mladi kada ste odigrali Petriju, a vaša autentičnost u tumačenju lika predstavlja preloman trenutak u našoj kinematografiji?
- Moja prva profesionalna uloga bila je filmska, ta uloga Petrije. Na FDU sam savladavala glumu kroz teoriju i vežbe koje se odigravaju na sceni. Ali sam od Srđana Karanovića i Tomislava Pintera, zapravo, vrlo rano naučila šta je ono što ja treba da radim pred kamerama i kako da to izrazim. I, naravno, da sam i kasnije u životu, kroz saradnju sa mnogim divnim rediteljima, slagala to svoje iskustvo kao neke vremenske slojeve. I dan-danas učim kako to postići, ne samo igrajući nego i gledajući majstore filmske glume kako i šta rade. Često sam imala potrebu da neke stvari i sama pokušam kad vidim nekog velikog poput Merili Strip, na primer. To je posebna škola. Shvatila sam da na filmu, zapravo, nema glume. Sve ono što donesite u kadar je nešto što nosite unutra i nadate se da će to, eventualno, gledaoci prepoznati. I oni prepoznaju, ukoliko je ta energija iznutra jaka. A neki put je bila toliko jaka da mi je jedan reditelj govorio da moram da "smanjim" doživljaj. Kažem mu da ja ništa ne radim, samo stojim i gledam. On mi odgovori da nemam pojma koliko intenzivno iz mene izbija energija i da je vidljivo moje raspoloženje, dok on želi da taj lik bude "prazan" - da nema toliko emocija. Jer, radi se o liku koji je pogubio osećanja...
Karanović i Pinter sigurno su i drugima pokušavali da prenesu "glumu bez glume", šta ste vi to razumeli sa samo 22 godine kad ste zaigrali Petriju?
- Mislim da sam prepoznala duhovnu genetiku srpske žene, koja se prenosi kroz generacije. Tako da sam ja, gledajući moju baku i majku, veoma dobro prepoznala neke osobine koje Petrija nosi sa sobom. To znanje i murost nisu učeni iz knjiga, niti stečeni nekim posebim kursevima kojih ima danas. Prihvatajući život oko sebe, Petrija je u svoj njegovoj strahoti i svoj njegovoj lepoti, zapravo, gradila mudrost. Mislim da sam prepoznala baš to što se generacijama gradi i neguje.
Njena rečenica da čovek živi, preživi i nastavi da živi, iskustvo je svakog vremena i svačijeg života. Svi imamo nešto što je trebalo "preživeti"...
- Petrija kaže: "Čovek je takva strvina, voli da živi živina. Ne znam kak`i bol da je imao, on ga na kraju odboluje i zaboravi. Produži da živi kao da se nije desilo njemu nego nekom drugom." Eto, takva vitalnost je osobina i vrlina ljudi koji uspevaju da nastave život i kad ih zadese velike tragedije. Verujem da je smisao i života i smrti u činjenici da se život stalno nastavlja.
Tu Petrijinu filozofiju imali su i mnogi drugi vaši likovi?
- Da, puno je takvih. Volela sam da radim s rediteljima koji bi prepoznali veličinu ljudske tragedije i snagu čoveka da se s njom izbori. Za mene je to veličanstveno, mislim da ljudi imaju mnogo više potencijala i duhovne snage u sebi nego što znaju da imaju. Mnogo toga što nam se desilo ovde, na Balkanu, upravo to pokazuje.
Kao pedagog i sve češće reditelj, uspevate li da to što ste prepoznali prenesete drugima. I može li se to, uopšte, naučiti?
- Ne znam, vrlo je individualno. Svi ljudi traže mesto na ovom svetu, biraju puteve i donose odluke, od kojih zavisi njihov dalji život. Mi smo, zapravo, stalno na nekom putovanju i stalno donosimo odluke. Neki put do zacrtanih ciljeva stignemo ranije, a neki put nam treba malo više vremena. Nekim ljudima treba i da se malo zaglave, da dožive neuspehe. I oni su dragoceni. Treba ih preživeti, kao što treba "preživeti" i uspeh. Neki nisu uspeli...
Da li kroz patnju, kako kažu psiholozi, čovek raste, da li je ona razboj na kome on razvija mentalnu i duhovnu snagu?
- Ne slažem se sasvim s tim, ne mora da pati da bi imao inspiraciju. Pre bih to nazvala preprekama i problemima. Ima ih koji u trenutku izgledaju nepremostiveo, kao da udarite u zid i pomislite: "Nemam kuda dalje, sad ću tu kampovati do kraja života." Ali, onda se nešto dogodi i nastavite dalje. Kad udarim u takvu prepreku ja ne stajem. Pokušavam da je preskočim ili zaobiđem. Ili se vratim odakle sam krenula, pa da pođem nekim drugim putem. Bitno je - kretati se.
Čovek nikad nije sam
- U jednom razgovoru rekli ste da nešto novo ne može da počne dok se staro ne završi, da ponekad čovek mora da izgubi iz vida obalu - da bi nastavio da pliva?
- Toliko lepih mudrih reči čovek može da pročita u knjigama, čuje od starijih i onih koji su prošli neko iskustvo. U pojedinim trenucima život vas na to podseti. Ponekad ni ja nisam toga svesna, ali kad zađem u problem, setim se. Moji studenti mi se javljaju i kažu: "E, profesorka, sad razumem šta ste mi ono govorili." Tako se i ja prisećam onoga što su meni govorili dok sam bila mlađa. Kad dođe do takvog prepoznavanja, čovek shvati da nije tako sam jer zna da sve što mu se dešava, već se dešavalo i nekim drugima.
Kurir.rs, Novosti
NE PROPUSTITE
Bonus video:
