ISTI LEŠ, BEZ ODEĆE, SA ZNAKOM NA RUCI, POJAVLJUJE SE U ČETIRI VREMENSKA DOBA, NA ISTOM MESTU! Nikola Popević o novoj seriji Tela

Serija "Tela" (Bodies) u trenutku pisanja ovog teksta bori se za prvo mesto po gledanosti na Netfliksovoj platformi u Srbiji, takmac joj je dokumentarac o Bekamu. Nedavno je pažnju privukla nemačka serija "Tama". Bavila se paradoksima putovanja kroz vreme i vrlo zamršena priča pratila je sudbinu nekoliko likova u različitim vremenima i dimenzijama, međusobno povezanim sudbinama i planovima koje takva privilegija pruža.

Naravno, detektivi uviđaju povezanost i serija od gledaoca ne krije da iza svega očigledno stoji jedan putnik kroz vreme koji se naprasno pojavio krajem 19. veka i, iako je bilo očigledno da nije onaj za koga se izdaje, njegova majka, osiromašena plemkinja, prihvatila ga je umesto sina izgubljenog u ratu. Taj tajanstveni čovek je, jasno, znao u šta treba ulagati na berzi i koje poslove pokretati, te je poslovnu imperiju izgradio brzo i u narednim dobima to je već ono što se zove "stari novac", uticajna kompanija sposobna za mnogobrojne uticaje i teško pristupačna policiji.

U sve je umešana neka tajna organizacija koja funkcioniše kao sekta. Saznajemo i da je u poslednjem vremenskom dobu, 2053. godine, u Britaniji nastalo novo društvo koje predvodi isti čovek koji se pojavio u 19. veku, i to nakon eksplozije koja je razorila London i otvorila mogućnost da se formira nešto po svoj prilici totalitarno, ali bez već milion puta viđenih aluzija na nacizam. Hvala bogu, bar je taj kliše izbegnut.

Serija ima nekoliko zanimljivih detalja, ali i niz lutanja. Na stranu poređenja za "Tamom" i ostalim serijama i filmovima o vremenskom paradoksu, njena zaglibljivanja, ali i pozitivne strane deo su globalnog problema, krize ideja i skučenosti koji nameće nejasna potreba da se današnji ideološki modeli uvršćuju u popularnu kulturu.

Ono što seriju krasi jeste to kako su s relativno malim budžetom prikazane epohe. Veliku ulogu ovde igraju fotografija i svest onih koji su ovo slikali o tome kako publika vizuelno razume epohe. Svaka je fotografisana sa različitim dominirajućim bojama i oštrinom slike, tako da su skokovi u radnji između vremenskih doba pregledni i jasno je u kome smo dobu, sve i da se ne pojave likovi iz njega.

S druge strane, realno gledano, čak i ovih osam epizoda je za ovu priču previše. Poslednje dve su ništa drugo do odraz moderne potrebe da se nađu hrabri likovi koji će promeniti stanje društva iako se autori ne potrude da objasne zašto stanje u 2053. ne valja, već je fokus na nedužnim žrtvama eksplozije koja je do toga dovela. Serija iznosi vrlo zanimljiv i provokativan stav da je sudbinu nemoguće izbeći i da, čak i ono što deluje kao slobodan izbor, zapravo je posledica niza faktora i da ishod uvek može biti jedan. A onda to - eto tek tako - promeni.

Drugo, insistiranje na gej vezi inspektora iz 19. veka nepotrebno koči radnju, tim više što sama ta veza ima vrlo malo uticaja održavanje niza događaja; mnogo veći uticaj ima inspektorova ćerka. Ideja normalizacije gej veza je jasna, ali ovde to deluje nepotrebno ubačeno, eto tek tako da postoji zbog političke korektnosti i ni zbog čega drugog, što nije baš korisno.

(Kurir.rs / TV Ekran)