Novi roman Dušana Miklje "Istraga o neprilagođenima" u izdanju "Vulkana" osvojio je brojne simpatije čitalaca i nedeljama unazad je jedan od najtraženijih naslova u knjižarama. Široj javnosti poznat je kao cenjeni novinar, profesor i prevodilac, a o njegovom novom delu kritičari kažu da na izuzetan način stavlja čitaoca u ulogu jednog tragača za istinom.
Ipak, u razgovoru za Kurir Miklja otkriva da mu najveći kompliment daju njegovi čitaoci, a otkriva i ko su neprilagođeni.
Ko su junaci vaše knjige? Da li su neprilagođeni kao kod Dostojevskog ili su pak "stranci" kao kod Kamija?
- Mogu ih opisati jednom rečenicom kao one koji ne pripadaju matici jednoverja. Imaju dovoljno snage i hrabrosti da pruže otpor. Naravno, postoje i druge definicije. U rečniku srpskohrvatskog jezika se neprilagođeni opisuju sa dosta neodobravanja, kao ljudi koji nisu u stanju da se prilagode društvenim normama. I pesnici i anarhisti su neprilagođeni. Niko ih ne bi svrstao u isti koš, ali im je zajedničko da i jedni i drugi ne pristaju da budu čovek masa.
Zbog čega su pesnici neprilagođeni?
- Čudne su tu protivrečnosti. Te tanane, osetljive pesničke duše bile su neprilagođene jer su bile nezadovoljne svetom u kome žive. Mislili su da taj svet treba da bude bolji, ali nisu imali moć da ga menjaju.
Smatrate li sebe neprilagođenim? Koliko ima vas u knjizi?
- U detinjstvu sam iz egzistencijalnih razloga bio neprilagođen. Živeli smo u siromaštvu, moj otac je bio na Golom otoku i društvo me zbog toga nije prihvatalo. Iz petnih žila sam se upinjao da pripadam većini.
Da li ste uspeli da se prilagodite?
- Zadovoljan sam svojim životom i svime što sam postigao. Kad čovek inventariše svoj život i pošteno sudi o njemu, ne može samo sebi da pripiše svoje uspehe. Ponešto duguje slučajnim i srećnim okolnostima.
Kako ste se nosili s predrasudama ljudi pri objavljivanju prvog dela?
- Kad sam počeo da se bavim pisanjem, prisutne su bile predrasude da je dovoljno što je neko novinar, ne mora da bude i pisac. U svetu je potpuno drugačija situacija, ljudi nemaju toliko predrasuda, jer su najveći pisci zapravo bili novinari. Na primer, Gabrijel Markez, njemu je bilo važnije da piše svoj tekst u novinama nego knjige. Novinarstvo je bogomdano za pisanje.
Čemu vas je naučilo novinarstvo?
- Čemu sve ne. S godinama postaješ ležerniji u pisanju i slobodan da izraziš ono što je u tvojoj glavi. Svaka moja knjiga se u velikoj meri razlikuje. Novinarstvo je velika škola. Da bi se čovek bavio pisanjem, mora ipak da ima nešto da kaže, da poseduje maštu ili da ima bogato iskustvo.
Da li porast broja pisaca utiče na kvalitet književnosti?
- Mislim da je pokazatelj kvaliteta knjige da se ona čita i nekoliko godina nakon prvog izdanja. Nema mi većeg komplimenta nego kad mi neko kaže da mu se dopadaju moje knjige. Bio sam srećan kad su moj poštar i moler pročitali knjigu i rekli da im se dopala.
Pripremate li nove naslove?
- Pišem roman za decu, koji će biti potpuno drugačiji. Već je spreman tekst "Galerija: Zatvoreno zbog potpisa", čiji je žanr prilično neodrediv. Biće to vid nekog testamentalog štiva, kojim će pojedini ljudi i događaji biti sačuvani od zaborava.
(Kurir.rs/A.S.)
NE PROPUSTITE
