Glumac Vahid Džanković svoj raskošni talenat pokazuje već više od 15 godina, a mnoga ostvarenja u kojima je igrao imala su snažan odjek u javnosti.
Među njima su "Deca zla", "Oluja", "Pad","Poseta", "Poziv", "Koža", "Nedelja", "Beležnica profesora Miškovića", ali i nova serija "Sablja".
Dok se čeka početak njenog emitovanja, glumac za TV Ekran otkriva utiske sa snimanja.
Kako vam je legla uloga Raše?
- Zahvalan sam Vladimiru Tagiću i Goranu Stankoviću što su me pozvali da budem deo ove istorijske priče. Lepo smo radili, imali smo i ozbiljne probe, što je danas retkost. Raša ovoj tragičnoj i napetoj priči daje kontrasliku oduška i rasterećenja. On je fiktivan lik, a možda je negde i postojao, jer takvih ima koliko hoćeš.
Pamtite li tu 2003. godinu?
- Kad se desila ta tragedija, imao sam 16 godina. Sedeo sam s drugarima u kafiću u Novom Pazaru kad je na televiziji javljeno da je premijer preminuo. To me je veoma pogodilo jer sam ga sreo na ulici mesec dana ranije, kad je posetio Novi Pazar. Sećam se, rekao sam: "Zdravo, Đinđiću", a on meni: "Zdravo, mladiću." Nasmejali smo se jedan drugom, i posle tačno 20 godina Vlada i Goran su me pozvali da budem deo ove serije.
Polako, ali sigurno osvajate domaću scenu. Koliko vam je to promenilo život?
- Ljudi me prepoznaju na ulici, neki mi priđu, a neki se samo osmehnu i klimnu glavom.
Koju ulogu smatrate prekretnicom?
- Onu u filmu "Otac" Srdana Golubovića. Posle nje je usledila rola u seriji "Kljun", koja mi je donela i nominaciju na Sarajevo film festivalu. Kasnije su mi i Saša Hajduković, Bojan Vuletić, Ivan Stefanović, Mladen Đorđević, Nemanja Ćeranić, Miloš Radunović i drugi poverili divne uloge.
Kako ste se spremali za Šturu u "Koži"?
- Za svaku ulogu prvo pođem od sebe i dosta razmišljam o tim karakterima, tražim ih svuda gde bi se mogli sakriti, i kada ih nađem, onda ih oživljavam, dodajem im ono što im stoji. Pitam ih kuda su krenuli, šta žele, koja ih muka ili ljubav teraju. Svašta ja njih pitam. Tako i sa Šturom. On je jedan tragikomičan lik, a ja to najviše volim, nekako je najbliži životu. Svi ti ljudi žive oko nas ili sa nama, ne treba daleko ići.
Kakve utiske nosite sa snimanja?
- Bilo je veoma lepo. U Banjaluci se osećam kao kod kuće. Raditi sa Sašom Hajdukovićem je divno. Tako je jednostavan, a čaroban. Kad smo napravili kostur mog lika, krenuo sam da se igram, i više mi nije ništa govorio, samo je odobravao. Imao sam svu slobodu. Da ne zaboravim i Ljubišu Savanovića, koji mi je pomogao oko akcenta, a igrati s njim bilo je lagano.
Glumili ste u britanskoj seriji "Miss Scarlet & the Duke".
- Tu sam imao malu neprijatnost. Glavni glumac mi u jednoj sceni otima revolver na kom je obarač bio podignut, pa je pao i malo ga uštinuo za prst, od čega je on napravio toliku dramu da se i žalio na mene. U sledećoj zajedničkoj sceni me nije gledao u oči. Toliko o strancima.
Koliko je teško nama provincijalcima da uspemo u Beogradu?
- Prvi dodir s Beogradom imao sam 2009. u pozorištu KPGT kod Ljubiše Ristića, gde sam prošao na kastingu i igrao u sedam naslova. Igrao sam kasnije i u Narodnom, pa Prištinskom narodnom, na Slaviji, pa čak i u Zeničkom narodnom pozorištu. Pre toga sam, tokom studija, igrao u skoro svim predstavama na repertoaru Regionalnog pozorišta Novi Pazar, a paralelno sam radio kao konobar u lokalnim kafićima i restoranima. Presekao sam 2015. i došao u Beograd. Nama iz provincije je mnogo teže da se dokažemo, pogotovu ako nemaš nikoga da te pogura, što je slučaj sa mnom. Teško sam se snalazio, ali imao sam veliku sreću, a i dobrih prijatelja, koji su mi pomogli da tu ostanem. Volim što dolazim iz Novog Pazara jer tu ima svakakvih priča i sudbina malih ljudi, koje sam osluškivao i upijao. To mi je najveća škola u glumi. Takvih priča u Beogradu nema ili su retke, ali ih Beograd želi i prihvatio me je svim srcem.
U prestonici ste počeli s pozorištem?
- S Filipom Gajićem sam 2017. otvorio Dorćolsko narodno pozorište Kosmodrom, koje je, nažalost, srušeno i tu je iznikla ogromna zgrada. Pamtim ga kao najlepšu uspomenu. Igrao sam i po nezavisnim trupama i pozorištima, što je za glumca najlepše, da bude slobodan, da igra svuda i tako osvaja publiku. Danas igram u "Beloj gardi" i u Čačku "Slobodu govora" Vladana Matijevića, u režiji Nikole Bundala. Biće i pozorišta, ne sekiram se, to je moj teren.
- Rođen sam u Novom Pazaru i u istom završio osnovnu i srednju školu, a 2007. godine upisujem glumu na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru na klasi Envera Petrovcija i Aide Kožar. U toku studija sam igrao skoro u svim predstavama koje su bile na repertoaru u Regionalnom pozoristu Novi Pazar, a paralelno sam radio i kao konobar u lokalnim kaficima i restoranima - kaže Vahid.
Otac vam je dao ime po Vahidu Halihodžiću, jeste li ljubitelj fudbala?
- Moj otac ceo život prati fudbal, ali ne i ja. Igrao sam nekad i voleo ga, ali nikad nisam navijao. Čak to smatram i vrlinom.
Snimate li nešto novo?
- Radim seriju s Miloradom Milinkovićem. Na Festu će biti tri premijere filmova u kojima igram - "Radnička klasa ide u pakao" Mladena Đorđevića, "Jorgovani" Siniše Cvetića i "Ruski konzul" Miroslava Lekića. Očekujem i premijeru filma "Videoteka" Luke Bursaća, kao i film i mini-seriju "Liberta" Gvozdena Đurića.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
