Poslednjeg dana decembra glumac Vuk Kostić ne odbrojava samo sitno do Nove godine, već i do početka emitovanja pete sezone serije "Ubice mog oca", koja je najavljena za 8. januar na kanalu Superstar. Bez Vuka, koji je pozajmio vizuelni identitet glavnom akteru, inspektoru Aleksandru Jakovljeviću, publika punih šest godina ne može da zamisli ovu kriminalističku priču. Iza njega su dve decenije profesionalne karijere, koliko traje i "Velika drama" u Narodnom pozorištu, čiji je član od premijere, a dok uveliko priprema novi komad "Godine vrana", ovaj dramski umetnik nostalgično se seća svojih brojnih rola, od kojih je neke odigrao još kao sasvim mali dečak.
Šta nam donosi peta sezona serije "Ubice mog oca"?
- Haos! Videćete. Svaki posao radim do kraja i najbolje što mogu, a za "Ubice" sam posebno vezan. Nove epizode donose neka nova saznanja i mnogo, mnogo obrta. A to volim da vidim, pogotovo u kriminalističkom žanru. Uz to, "Ubice" smo prvi put radili u zimu, a i iako sam pre snimanja dva puta preležao koronu, trudio sam se da dam maksimum, jer volim da ono što radim bude najbolje moguće. Takva je bila i cela ekipa - od scenaristkinje Nataše Drakulić i produkcije do reditelja i glumaca.
Lik Aleksandra Jakovljevića pretrpeo je znatnu transformaciju, a čini se da ne može da se desi veća fizička promena od one koju ste imali u filmu "Dara iz Jasenovca"?
- Ista je Dušica Vuksanović masker. (smeh) U "Dari" nisam imao mnogo snimajućih dana, ali mislim da smo postigli željeni efekat. Nije ovo Holivud, ljudi se vezuju za naše glumce po karakterima koje igraju. Na mene su navikli da sam pozitivan lik, pa sam se plašio da im ne ogadim sebe. Ipak, uloga Miroslava Filipovića, komandanta logora Jasenovac, bila je mala pa verujem da sam publiku samo, možda, šokirao.
Ali - kao opaki zlikovac?
- U redu je igrati zlikovca, ali ne i onog koji je dirao decu. To je bilo teško odigrati. Uvek se trudiš da braniš lik koji ti je dodeljen. Ali tog Filipovića nikako nisam mogao da branim. Onda sam morao da se distanciram od lika, da prevarim sebe da bih mogao da se upustim u takvu igru. Bilo je onih koji su me pitali kako sam mogao da prihvatim taj posao. Pa, težak posao mora dobar glumac da odradi. (smeh)
Čini li vam se da inače glumce reditelji etiketiraju, pa možda nekad nemate šansu da pokažete sve što znate?
- I oni se boje promene. Nisu uvek skloni drugačijem, kao da je lakše ići utabanom stazom, igrati na siguricu.
Želite li da uverite gledaoce da ste privatno drugačiji?
- Gadim se nasilja. Veoma sam osetljiv na ljudsku patnju, kad je nekome muka, ja je osetim. Međutim, dođe mi kao kompliment kad misle da sam ono što sam odglumio jer to znači da sam dobro odradio ulogu.
Još priželjkujete romantičnu komediju?
- I te kako. Do sada sam igrao samo u jednoj komediji - "Mala noćna muzika", i u pozorištu "Boing, boing".
A stalno ste iznova opasan momak, policajac, kriminalac...
- Imao sam dosta vojničkih uloga, ali imam mnogo toga još da pružim. Nadam se toj romantičnoj komediji, valjda će stići pre 150. rođendana, kad ću samo moći da igram dedu momka što se zaljubi. (smeh)
Bilo je tu i istorijskih likova... Relativno je sveže sećanje na seriju "Porodica", gde ste igrali Milorada Ulemeka Legiju.
- Reditelj Bojan Vuletić me je birao i mislim da ga nisam razočarao. Rekao je: "To možeš samo ti da igraš", a serija je stigla odmah posle karantina i jedva sam čekao nešto da snimamo, pa sam se baš predao poslu.
Kako vam se sa ove distance čini ekranizacija tako bliske istorije, tih devedesetih godina?
- Bilo je to mučno vreme, mrzim te godine. Inflacija, sankcije, ratovi, siromaštvo... Iako su mi majka i otac imali platu po dve i po marke, a po podne možda ne možeš da kupiš ni toliko, provodio sam po dva i po meseca na našoj maloj jedrilici. Išao sam na duga zimovanja i na sve aktivnosti na koje je i tata išao. Imao sam prekrasno detinjstvo.
Sve te sveže uloge publika dobro zna, ali retko ko vas pamti iz "Otvorenih vrata", na primer?
- Tada sam bio sedmi razred osnovne škole i imao plavu kosu. Međutim, imam ja i starije serije i filmove. Snimio sam petnaestak filmova pre nego što sam krenuo u srednju školu.
Kako ste tada doživljavali popularnost?
- Nisam imao tremu pred kamerom, ali bila su to druga vremena. Popularnim se tada u školi smatrao onaj ko je dobar i čestit dečko, a ne ko je na televiziji.
Koliko vam je bilo važno to što vam je otac tada bio veliki glumac?
- Nisam imao taj odnos jer moji drugari nisu gledali "Kozaru" i "Devojku s Kosmaja". Nisu ni znali ko je moj otac.
Da li je vama intimno bio uzor?
- Naravno, jer roditeljstvo je lični primer. Moj otac je u kratkom roku doživeo niz tragedija koje su ga obeležile i zbog kojih je kasnije nas držao na okupu. Imao je samo sedam godina kad mu je majka preminula pred sam početak rata 1940, od tuberkuloze. Babu su mu streljali Nemci u dvorištu jer je pokušavala da spreči odlazak sina Nestora, mog dede, u logor Mauthauzen, gde je ipak odveden. A rođena sestra poginula mu je nekoliko godina posle rata. Sve je to uzrokovalo da nas je čuvao i učio nas šta znači porodica. Bio mi je uzor u svemu, od posla do hobija. Bio je najjači i najbrži, najdublje je ronio... Jeste da sam ga izgubio kad mi je bila 21 godina, ali stigao je da mi prenese sve što je znao. Ipak, nije stigao da pogleda moj prvi profesionalni film "Apsolutnih sto".
Odmah za tim ostvarenjem ređala su se i neka druga, koja su vas povela u svet...
- "Mala noćna muzika", a onda i "Život je čudo" Emira Kusturice, s kojim sam proveo godinu i po dana. Bio je to fenomenalan period, za koji me vežu divne uspomene. Ne računajući ekskurzije u Grčkoj, nisam izašao iz zemlje pre 24. godine, kad sam sa "Apsolutnih sto" i rediteljem Srdanom Golubovićem krenuo na festival u San Sebastijan. Moje prvo ozbiljno inostranstvo. Od dečka koji nikad nije bio napolju, do momka koji na festivalu u Kanu ima ličnog vozača. A potom, pošto niko drugi iz ekipe nije hteo da leti do Australije 24 časa, ja se prijavim i krenem preko Kuvajta, Dubaija i Bangkoka do Sidneja, sam. U Pertu imam kumove, odrasli smo zajedno, ali kad bih inače išao u Australiju da nije bilo tog filma, nikad! To mi je donelo mnogo sreće. Onda, pamtim nagradu za glavnu mušku ulogu koju sam dobio 2002. godine za film "Apsolutnih sto" u Parizu, na Francuskom internacionalnom festivalu, gde je, između ostalih, i Miki Manojlović bio u žiriju.
Možete li neki film da izdvojite kao omiljeni?
- Teško. Ali recimo, do Berlina me je povela fenomenalna ljubavna priča "Ljubav i drugi zločini" Stefana Arsenijevića, u kojoj sam igrao sa Anicom Dobrom. Tu je i "Neprijatelj" Dejana Zečevića, koji sam snimao na Kozari, istoj onoj na kojoj je i moj Pljaka snimao skoro 50 godina ranije. I ja sam igrao u ratnom filmu, samo je to bio neki drugi rat... Ima nekih stvari koje se poklapaju u tatinoj i mojoj karijeri.
Ništa nije slučajno.
- Nije. Sve ima neku svrhu.
I niste pogrešili u odabiru profesije?
- Ne. Vrlo sam maštovit čovek i veseo. Zato mi je žao što me neće komedija. Volim da se šalim, to mi pričinjava zadovoljstvo. Volim da izvrćem kola na krov i pucam iz "kalašnjikova", ali ovaj posao volim zbog prijatelja, mašte i stvaranja. Recimo, s Bobom Mićalović igrao sam još u seriji "M(j)ešoviti brak" i u predstavi "Miris kiše na Balkanu". Sada su nas "Ubice" spojile ponovo i divno smo se družili na snimanjima.
Možda i ta komedija stigne s poznijim godinama...
- Moj brat ima lepu izreku: "Nisi star sve dok ti se smeju na ulici kad padneš. Ako krenu da pritrčavaju da bi ti pomogli, ostario si."
Kurir.rs/ Jasmina Antonijević Milošević Foto Predrag Pešić
NE PROPUSTITE
Bonus video:
