Najnovije vesti

VOLELA JE SRBIJU I ZA NJU SE ŽRTVOVALA: Na novčanici od 200 dinara je njen lik, a ovo su detalji iz života Nadežde Petrović
Foto: Printscreen/RTS, Profimedia

patriota

VOLELA JE SRBIJU I ZA NJU SE ŽRTVOVALA: Na novčanici od 200 dinara je njen lik, a ovo su detalji iz života Nadežde Petrović

Zanimljivosti

Na današnji dan rođena srpska slikarka i impresionista Nadežda Petrović. Jedna od pionirki u ratnoj fotografiji je lice koje gledamo skoro svakog dana na novčanici od 200 dinara.

Kroz ceo rad pratila je bura negodovanja, čak i podsmeha, a ona je terala po svome, i u životu i u radu. Danas je nesporno središna ličnost srpskog modernog slikarstva.

dinari, 200 Dinara, novčanica
foto: Profimedia

Jedna beleška koja nosi datum od 19. oktobra 1892. godine i potpise Mihaila Valtrovića, Đorđa Krstića i Dimitrija Andrejevića glasi:

Potpisanim članovima Komisije za ispitivanje gospođice Nadežde Petrović iz slobodoručnog crtanja čast je izvestiti Gospodina Ministra Prosvete da su dana 18. oktobra o. g. po napred određenom programu za ispitivanje, ispitali gospođicu Nadeždu iz praktičnog i teoretskog dela slobodnog crtanja i da je gospođica u svemu pokazala vrlo dobar uspeh, a time i kvalifikaciju svoju za predavanje slobodoručnog crtanja u srednjim školama.”

Nadežda Petrović imala je tada devetnaest godina. Dvadeset leta kasnije, 4. aprila 1915, Prva rezervna bolnica u Valjevu izdala je saopštenje:

Nadežda Petrović
foto: Printscreen/RTS

"S izrekom duboke i iskrene tuge objavljujemo da smo, pored tolikih žrtava koje su pale protiv epidemije, sinoć u 8 časova prineli na oltar Otadžbine još jednu. Užasnoj bolesti podlegla je Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka Prve rezervne valjevske bolnice. Umrla je neumorno radeći na negovanju i spasavanju naših hrabrih boraca još od početka rata…"

A između, kako je u doktorskom radu ispisala Katarina Ambrozić, osim podrške i razumevanja slovenačkih kolega, prijateljstva Meštrovićevog i, kasnije, Branka Popovića i Moše Pijade, Nadeždu Petrović kroz ceo rad je pratila bura negodovanja, čak i podsmeha. Jedni su joj priznavali darovitost, odbacivali manir i školu, a drugi su joj priznavali školu i trud, a odbacivali darovitost. Nesporno je pak da je Nadežda Petrović središna ličnost srpskog modernog slikarstva i pokretač i učesnik najznačajnijih umetničkih procesa s početka 20. veka u srpskoj umetnosti.

Priča o porodici slikarke kojoj su tek mnogo godina posle smrti priznali da je slikarka – uostalom, kao i velikoj većini drugih – pomalo liči na bajku. Njen deda Hadži Maksim, ostavši rano bez roditelja, u manastiru Tronoša čuvao je ovce i tako, ne baš zaludan, naučio da čita i piše. Jedan kaluđer ga je, kao bistrog i okretnog, poveo u Beograd, gde ga je usvojio bogati trgovac Jovan Jovanović. Na putu za Jerusalim, Jovanović je umro i posinku ostavio celo imanje. Tako su Petrovići postali bogata i ugledna porodica, a Nadežda je kao jedno od devetoro dece Dimitrija Mite Petrovića s jedanaest godina, 1884. godine, iz rodnog Čačka stigla u Beograd.

Nadežda Petrović
foto: Printscreen/RTS

Kuća Petrovića je po kulturi i širini obrazovanja svojih članova bila retka, čak izuzetna u tadašnjem Beogradu. Nadeždino detinjstvo proticalo je između bašte pune ruža, kuće koju je deda ispunio dragocenostima sa svojih dalekih putovanja i obližnjih voćnjaka i vinograda u Ratarskoj, danas Ulici 27. marta. Bila je to kuća u kojoj su se mladi nadmetali od pesništva i muzike do istorije i slikarstva. Izrazitu darovitost najstarije kćeri svi su podržavali i pratili, tako da je Nadežda prve slikarske pouke dobila od ujaka Svetozara Zorića, profesora Velike škole.

A onda je kao učenica Visoke ženske škole stigla u atelje Đorđa Krstića, tada najznačajnijeg slikara Srbije. I to je, po svoj prilici, odredilo sudbinu Nadežde Petrović. Očev prijatelj, izuzetno likovno obrazovan, Krstić je radoznaloj devojci ponudio sve što se tada u Srbiji nudilo. I Nadežda se sa žarom prepustila slikarstvu, uglavnom po uputstvima Krstića. A kada je učenik praške i bečke akademije, Slovak Kiril Kutlik otvorio slikarsku i crtačku školu, prva učenica u ženskom odeljenju bila je gospođica Petrović. Tako dve godine.

Nadežda Petrović
foto: Printscreen/RTS

Potom je, nakon povratka Krstića s izložbe u Minhenu, donela odluku koju je obznanila pismom ministru prosvete i crkvenih poslova:

„Iz slikarstva spremala sam se šest godina ovde u mestu, da bih se mogla usavršavati potrebno mi je da neko vreme proboravim na Slikarskoj akademiji u Minhenu. Usled toga čast mi je zamoliti Gospodina Ministra da mi izvoli dozvoliti i odobriti godišnje odsustvo od dužnosti i odredi pomoć, kako bi mogla tamo otići i usavršiti se u slikarstvu.”

Nakon doktorske disertacije Katarine Ambrozić odbranjene kod Francea Stelea u Ljubljani 1955. godine, prve doktorske disertacije s temom iz moderne umetnosti u Jugoslaviji, odnosno monografije iz 1978. godine, moglo bi se reći da je o Nadeždi Petrović sve poznato. Novija istraživanja njenog slikarstva dopunila su saznanja, ali su na kraju ipak pokazali koliko je toga nepoznatog i koliko je trnovit bio put do priznanja da je Nadežda Petrović jedno od najvećih, ako ne i najveće ime među umetnicima njene generacije.

Nadežda Petrović
foto: Printscreen/RTS

"Dragi gospodine Beljanski,

Mnogo sam s obradovala Vašoj karti – i ne samo zato što me je podsetila na Nadeždinu sliku! Biće da ste osetili kako Vas ovih dana mnogo spominjemo. Zamislite da mi je posle pet godina insistiranja, konačno – i to zahvaljujući dobrim delom Groharevoj izložbi – uspelo da privolim Upravu muzeja na izložbu Nadežde Petrović. Biće to prva u Beogradu posle 1937. G. direktor mi je odobrio da je spremam jedino pod uslovom ako mi uspe da dokažem da je ona, tj. Nadežda, zaista tako dobar slikar ‘kao što postoji o njoj fama’. Moma i naravno Kolarić smatraju da se teško može skupiti dvadesetak njenih dobrih slika. Ja sam naravno optimista, i to s pravom. Iz mog spiska od oko 230 njenih slika izabrala sam 50 koje će pokazati kako je Nadežda bila veliki slikar, ne samo po fami – nego zaista! Toliko se radujem toj izložbi! Paralelno bi bio puštan i dokumentarni film, pa bi ljudi zaista mogli da ponesu Nadeždino slikarstvo u sećanju."

Ovako Katarina Ambrozić piše Pavlu Beljanskom 11. februara 1959, četiri godine nakon odbrane doktorske disertacije. Godina 1955. značajna je i zato što se tada navršilo pedeset godina od Nadeždine smrti, što je obeleženo sa nekoliko zapaženih tekstova u beogradskoj štampi. Reč je, dakle, o godini u kojoj se Nadežda Petrović na velika vrata vraća u srpsku istoriju umetnosti. Doduše, ne može se reći da je ona u prethodnih pola stoleća bila iz te istorije sasvim odsutna, niti da njena umetnička zaostavština nije tumačena i ocenjivana. Ipak, gledajući unazad, od dana kada Nadežda Petrović donosi sudbonosnu odluku „da postane slikar” pa sve do pred kraj četvrte decenije dvadesetog veka, ova slikarka je samo dva puta izlagala samostalno, 1900. u Beogradu i 1910. u Jakopičevom paviljonu u Ljubljani, u okviru Proletnje izložbe; moglo bi se reći za života, ili na drugi način, izlagala radove koje je sama odabrala.

Nadežda Petrović
foto: Printscreen/RTS

Ime Nadežde Petrović često je pominjano u javnosti između 1935. i 1938. godine: povodom obeležavanja dvadeset godina od njene smrti, prilikom prenosa njenih posmrtnih ostataka iz grobnice u Valjevu u porodičnu grobnicu u Beograd 1937. godine, kao i tokom njene monografske izložbe 1938. godine. Ovu izložbu propratio je veliki broj likovnih kritičara koji su se uporedo bavili i slikarkinom nadasve zanimljivom biografijom, kao i osnovim vidovima njenog umetničkog rada. O značaju koji je izložba, pa samim tim i ličnost Nadežde Petrović imala tih godina u javnosti govore i imena pisaca tekstova, među kojima su se našli Radmila Bunuševac, Pjer Križanić, Zora Simić Milovanović, Đorđe Popović, Đorđe Mano-Zisi, Marija Ilić Agapova, i konačno, Nadeždin savremenik i neposredni svedok nastajanja njenih radova Branko Popović. Nakon Pjera Križanića, koji Nadeždu Petrović smatra „pretečom našeg današnjeg savremenog slikarstva”, kod Branka Popovića nailazimo na neku vrstu uporedne analize autorkinih različitih angažmana. Tada već ugledni slikar i profesor univerziteta, a veliki Nadeždin prijatelj, Branko Popović nije propustio da naglasi njen rad na nacionalnom i političkom planu, kao važnu, ali ne i najvažniju etapu njenog rada.

Nadežda Petrović
foto: Printscreen/RTS

"Ono što je Nadežda Petrović ostavila iza sebe - njeno slikarsko delo, stoji potpuno zasebno, jedinstveno i neuporedivo. Ono će ostati u našoj kulturnoj istoriji samo njeno. Ono je značajno i preporođajno. Ono bi bilo, pouzdano, mnogo značajnije da nije prekinuto. Zbog toga je njena lična žrtva postala toliko dragocena i toliko teška."

Svoju ljubav i privrženost porodici iskazala je brojnim fotografijama koje je načinila tokom godina, koristeći dvorište kuće Petrovića u Ratarskoj ulici u Beogradu kako pozornicu na kojoj su sestre i njihova deca, majka i otac, braća i mnogobrojni gosti bili glavni učesnici. Ovi snicmi prevazilaze važnost dokumentarnog zapisa.

Konačno, umesto zaključka, tome u prilog govori i jedna neobična izložba, priređena u Beogradu 1937. godine „koja nas vraća u prošlost”, kako je pisala Radmila Bunuševac:

„Najzad, Nadežda Petrović, koja nije živela tako davno. U ovoj krupnoj plavoj ženi živele su tri ličnosti i umrle zajedno s njom. Danas uspomene na nju govore o Nadeždi Petrović ženi, Nadeždi Petrović slikarki i Nadeždi Petrović bolničarki u svetskom ratu. Jastučić s narodnim vezom, porcelani koje je volela i perle koje je nosila žena Nadežda Petrović. Poljski štafelaj, paleta za akvarele, platna velike slikarke Nadežde Petrović. Dve proste limene čuture za vodu, fotografije u odelu milosrdne sestre i korespondencija sa bojišta Nadežde Petrović bolničarke koja je umrla od tifusa, lečeći vojnike u Valjevu.”

Molba joj je uslišena i ona odlazi u Minhen sa zebnjom, nadom, ali i razočaranjem. Naime, pred put je raskinula veridbu sa izvesnim sudskim oficirom, uvređena insistiranjem njegove majke na velikom mirazu. Iz Minhena, gde se na izložbama sreću Mone, Sera, Van Gog, Munk, Kandinski, piše majci:

"Mila moja Majčice, i sama znaš koliko bejah nesrećna zbog svojih razočarenja… U radu sve zaboravih… O mojoj udaji nema govora više, ja hoću da sam slikar a ne žena, žena ima dosta a i ti si ih dosta spremila za taj poziv, no još nemaš slikara… Ako mi zaista želiš sreću, onda ćeš i ti od mene očekivati samo da budem slikar, a ne udavača…"

U Minhenu se Nadežda upisuje u školu Slovenca Antona Ažbea i već nakon nekoliko dana javlja svojima:

"Ažbe ima 55 đaka, a njih 15 je sasvim odbio, samo mene zadržao i tako ja ostajem ovde…"

Nadežda Petrović
foto: Pritnscreen

Kod Ažbea ostaje skoro tri godine, od novembra 1898. do avgusta 1901. godine. A koliki je bio njegov ugled u Minhenu, svedoči i podatak da je Minhenska akademija ne samo preporučivala studije u Ažbeovoj školi nego i svojim pečatom overavala njegove diplome. Njegov rad bio je i te kako cenjen i u Srbiji, čak je 1904. godine od kralja Petra dobio veliko priznanje – Orden Svetog Save.

Tu Nadežda uči portret, akt i pejzaž, ali radi, prilično uspešno, i kopije starih majstora. Upravo to i izlaže na svojoj prvoj samostalnoj izložbi, krajem avgusta 1900. godine u sali Velike škole u Beogradu. Radovi – 37 slika od kojih 29 originala i 8 kopija – uglavnom su školski. I tom svojom prvom izložbom diže buru u likovnom životu Srbije. Kritičari su je sasekli:

"…Zar posle rada na Akademiji, zar posle dugog kretanja među radovima starih i novih majstora Gospođica ne nađe boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti, no ‘impresionističke’ radove, to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova…"

Kod naše prestoničke kritike uostalom nije bolje prošao ni Renoar.

Nadežda Petrović

Nadežda je još jednu godinu ostala u Ažbevom ateljeu, a onda prelazi kod Julijusa Ekstera, profesora Minhenske akademije. To je vreme kad radi izuzetne pejzaže i kad atelje zamenjuje svakodnevnim odlaskom u prirodu sa štafelajem. Uz dragocene pouke o tehnici slikanja, ona kod Ekstera postaje samosvojnija, zaneta beskrajnim mogućnostima nove slobodne umetnosti. Otad se za nju priroda neporecivo ispisuje velikim slovima. Povratak u Srbiju je, kako piše Katarina Ambrozić, ujedno i početak njene borbe, uporne i strasne, kojoj se neštedimice cela predaje, i kao umetnik i kao rodoljub.

Tokom 1903, kad se u Beogradu „govorilo šapatom i sporazumevalo pogledima, kad je svaki treći čovek na ulici bio ili plaćeni detektiv ili dobrovoljni dostavljač”, Nadežda se potpuno posvećuje nacionalnom radu. Postaje jedan od osnivača Kola srpskih sestara i putuje po Makedoniji ne bi li se našla pri ruci stradalnicima od turskog zuluma. Ali već naredne godine počinje njena takozvana Prva srbijanska faza, kad uglavnom radi pejzaže iz Resnika i Sićeva.

Njena Druga srbijanska faza, 1907–1908, izuzetna je i neočekivana. Spontano prihvata impresionizam čiji su motivi priroda („Dereglije na Savi”) i lik čoveka, ali se i žestoko predaje borbi protiv aneksije Bosne i Hercegovine. Piše, putuje, drži govore, a svom prijatelju Rihardu Jakopiču, slovenačkom slikaru, ispisuje da „gotovo zaboravih da sam slikar”.

Ljubica Luković, takođe slikarka, sestra Nadežde i Rastka Petrovića (1898–1949), pisca i putopisca, svoju porodičnu kuću u beogradskom naselju Profesorska kolonija zaveštala je Narodnom muzeju 1974. godine. Ovaj danas Memorijalni muzej Nadežde i Rastka Petrovića čini zaostavština porodice Petrović, vezana za život i rad Mite Petrovića (1852–1911), književnika i naučnog radnika, kao i njegove dece Nadežde i Rastka. Tu je i zbirka Nadeždinih slika i skica, privatna prepiska članova porodice, te zbirka umetničkih dela i predmeta koji su pripadali Rastku…

Treća srbijanska faza, kako ih je klasifikovala Katarina Ambrozić, traje od 1909. do 1910. godine, kad se Nadežda Petrović vraća sebi, odnosno boji kojom je opijena. U međuvremenu se uzaludno bori da dođe do nešto novca, ali zahvaljujući prijateljima uspeva da obiđe dobar deo Italije i upozna se s delima starih majstora. U ovom periodu, posle deset godina, ima drugu samostalnu izložbu, i to u Ljubljani, gde opet izlaže 37 slika. Ni tu joj kritika nije bila blagonaklona.

I konačno, posle brojnih odbijenih molbi, stiže u Pariz, u slikarsku metropolu, i smešta se u atelje svog velikog prijatelja Ivana Meštrovića. Za nepune dve godine „njena je individualnost u Parizu dobila pun zamah”.

I onda su stigli ratovi, prvo balkanski, pa odmah potom i svetski. A patriotizam je nesumnjivo bio Nadeždin najdublji zanos. Nije htela u pozadinu, ona je morala da bude tamo gde je najteže, na samom bojištu. Kao dobrovoljna bolničarka hita sa ratišta na ratište. Beleži, skicira, fotografiše. S proleća 1913. godine slika „Vezirov most” kod Prizrena, jedan od svojih poznatih pejzaža, u trenucima dok kao jedina bolničarka neguje čak 80 obolelih od tifusa. Razboleva se i sama.

Nije čestito ni skinula bolničarsku kecelju, a ponovo je progovorilo oružje i ponovo je na prvoj liniji. S Mačkovog kamena piše

„Ja izdržavam umor prilično… Sad sam sela posle cele noći skupljanja po razbojištu preteklih neskupljenih ranjenika posle jučerašnjeg strašnog krvavog okršaja, nisam ni hleba jela, toliko je bilo posla oko toga, da sam skoro pala od umora, cele noći smo ih donosili, previjali, derala sam svoju bolničku kecelju i košulja je došla na red…”

Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bici, u zatišju početkom 1915. godine, Nadežda odlazi u Skoplje, gde joj se nalazi porodica. Tu je zatiče telegram da joj je sestra Dragica, student medicine, umrla od tuberkuloze. Ne uspeva da je prenese iz Rurske oblasti, ali ni porodica ne uspeva da je odvrati od namere da ponovo ode na ratište. Čak joj u Vrhovnoj komandi nude da ode u Italiju, na oporavak i jednu konferenciju. Odlazi pravo u Valjevo, gde je epidemija pegavog tifusa pokosila oko 30.000 vojnika, civila, ali i lekara i bolničara.

"Valjevo 1915. godine… Velika kužnica u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav. Nadežda je jedne večeri dobila ratno odlikovanje koje je jedan vojvoda skinuo sa svojih grudi da njoj prikači. Priznanje odato Nadeždi Petrović, priznanje koje je izjednačilo sa muškarcima ratnicima, najbolje je priznanje koje je ova hrabra žena mogla da dobije", zabeležio je jedan savremenik…

Priznanje je stiglo i 1973. godine, na stogodišnjicu rođenja. Tada je u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu priređena velika retrospektivna izložba Nadežde Petrović na kojoj je bio izložen 171 njen rad. Tim povodom je Miodrag B. Protić zabeležio:

„…Njene ruka je seizmograf koji beleži užarenost i snagu unutarnje oluje, sjaj i treperenje ličnog doživljavanja. Samo njoj je bliska vizionarska čežnja Van Gogovog genija da dvema jakim bojama, crvenom i zelenom, plavom i žutom, saopšti tragične strasti ljudske duše. Ona je prva postigla autonomiju boje, prva uskladila široko obojene mase, prva finoći suprotstavila snagu, idealu – istinu, literarnoj anegdoti - plastičnu transpoziciju…"

(Kurir.rs/A.M./Žena)

Bonus video:

BIVŠI JE VARAO SA STARLETOM! Nakon što je prošla kroz PAKAO, pevačica izgleda bolje nego ikad PRIZNALA KO JOJ SE SVIĐA
04:45

BIVŠI JE VARAO SA STARLETOM! Nakon što je prošla kroz PAKAO, pevačica izgleda bolje nego ikad PRIZNALA KO JOJ SE SVIĐA

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track