Položaj žena u Srbiji krajem 19. veka bio je veoma težak. Tadašnji krivični zakon nije priznavao silovanje, vanbračno očinstvo niti bilo koju vrstu zlostavljanja, osim čina ubistva. Tek kad se 1898. pojavila studija Milutina A. Popovića "Zatvorenice: album Ženskog odeljenja Požarevačkog kaznenog zavoda", javnost je mogla više da sazna kakvim su životom živele srpske žene onog doba, životom koji ih je gotovo terao u zločin. O ovoj knjizi dugo se ćutalo jer je iznela na videlo da država nije štitila žene od zlostavljanja. Popovićevi zapisi, koje su od zaborava spasile istoričarka književnosti dr Svetlana Tomić i izdavačka kuća "Laguna", doneli su ne samo pogled na mučan položaj žena i kazneni sistem u Srbiji toga vremena već i autentične priče 35 zatvorenica, na mnogo mesta iznete njihovim rečima.
TEŠKA PROŠLOST
U zgradi koju su svojim rukama napravili osuđenici nalazilo se deset soba za zatvorenice, četiri radionice - dve tkačke, "platnarske", jedna ćilimarska i jedna za vezenje, bolnica, kancelarije i stan za nadzornicu i čuvare, kuhinja, kao i "ćelijski zatvori za kazne". Život ovih žena je bio jednoličan i sastojao se od izrade ručnih radova, koje su zatim prodavale. Tkanje im je išlo najbolje i od njega je državna kasa imala godišnji prihod 1.000 dinara. Bila je to ustanova koja se "dosta primakla modernim kaznenim zavodima", pisao je Popović. Kako se navodi u pogovoru, srpske žene iz prošlosti vršile su veoma različite prestupe, od ubistava muževa do čedomorstva, trovanja, silovanja, sodomije, počinile su zločine protiv vlasti i vladara, krivotvorile novac, organizovale pljačke, skrivale hajduke, bile hajdučice... Malo se znalo ko su one bile, pod kojim uslovima i zbog čega su počinile zločine, da li su posle izdržane kazne mogle da nastave normalan život. Međutim, i njihov dotadašnji život bio je do te mere težak da su u zatvoru često bile slobodnije nego na slobodi. Persu Tadić, maloletnu devojku koju je otac podvodio svom prijatelju, nije grizla savest zbog ubistva oca. Pevala je iz sveg glasa.
PERSA TADIĆ: OCEOUBISTVO ZBOG PODVOĐENJA
Rodom iz Koceljeve. U doba zločina imala je 18 godina. Dimitrije Tadić, otac Persin, i Živojin Lekić pili su zajednički, a plaćali naizmence. Kad Dimitriju nestade para (...) Savladan razlozima a najviše željom da još pije, Dimitrije pristade. Pogodba bi svršena a prodata roba bila je Persina čast. Otkako se zadevojčila, Persa je noćivala u vajatu. Pred ponoć jaka lupa na vratima trže je iz sna. - Ko je to? - upita ona. - Ja, ja, koj' će drugi! - prodera se Dimitrije. - A šta ćeš, tato? - Šta ću, šta se tebe tiče? Otvaraj vrata. Persa, ne sluteći ništa, otvori. Živojin je stajao uz vrata. Čim je Persa otvorila, Dimitrije ga gurnu unutra. - Neka ti je sa srećom - progunđa pijani nečovek i odmah se udalji... To je sve tako trajalo do 12. avgusta te godine. Živojin je nekoliko puti dolazio kod Perse. Ona se uvek opirala, ali joj sve bilo zaludu... Jednom prilikom čak je nesretni Dimitrije i držao svoju kćer dok je Živojin vršio obljubu. Ne mogav' dalje da snosi ovakvu sramotu, Persa se reši da svemu učini kraj. Spremila je sekiru. - Tako! - rekla je gorko sama sebi: - Ako mi se još jednom dovuku, pobiću ih kao pse, pa greh na greh. U tome dođe i 12. avgust. Ceo taj dan pijančio je Dimitrije sa Živojinom. Kasno uveče dignu se i pođu kući Dimitrijevoj. Kad su došli do vrati vajata, Dimitrije počne da lupa. Persa sva uzdrhta, na nesigurnim koracima priđe sekiri... - Otvaraj! - viknu Dimitrije. (...) Pukoše vrata i Dimitrije upade unutra. U Persinim rukama najedanput se izdiže sekira. Kako je udarila, sama nije znala... Dimitrije je tako jako po glavi pogođen da je odmah izdahnuo. Persa je osuđena na 10 godina robije.
POTRESNA SVEDOČANSTVA
Priče 35 zatvorenica dragoceno su saznanje o mnogim tabu temama onog doba. Dr Svetlana Tomić napominje da je ignorisanje žena kao predmeta istraživanja bilo prisutno svuda u svetu i da u tom smislu Srbija ne predstavlja izuzetak. Autor Popović ne samo da je vešto, feljtonistički, iz ugla zatvorenica opisao pozadinu njihovih zločina već je odabrao upravo samo jedan deo ondašnjih kriminalki, poznate prestupnice, koje je policija već privela, a sud osudio. Nije imao pretenzije da obuhvati čitavu skalu ženskog prestupništva, već se posvetio isključivo zatvorenicama koje su robijale, koje su uhvaćene. Tadašnji "Policijski glasnik" svakodnevno je objavljivao poternice za ženama za kojima je policija tragala.
Bile su to vračare, žene odbegle od muževa, babice optužene za namerne pobačaje, prostitutke i podvodačice, "lopovke" i razne prevarantkinje. Bežale su, krile se, menjale identitet i lične isprave. Kako je u to vreme srpski narod živeo i u Austrougarskoj monarhiji, teško je bilo pronaći ove žene.
Zatvor za seljanke i varošanke GODINAMA TRPELE
U Kazneno-popravnom zavodu u Požarevcu, jedinom zatvoru za žene u Srbiji, kaznu danas služi oko 300 zatvorenica. Pre vek i po, kad je ustanova preseljena iz Ćuprije u Požarevac, bilo ih je 38, da bi krajem 19. veka taj broj već prešao 100. Od 1861. do 1897. u Srbiji su bile osuđene 1.361 seljanka i 285 varošanki. Bile su to uglavnom udate žene od 25 do 40 godina, a one koje su počinile najteži zločin najčešće su godinama trpele zlostavljanje pre nego što su digle ruku na svoje mučitelje - muževe ili očeve.
Zato je posebno dragoceno pročitati autentične priče 35 zatvorenica i videti njihove fotografije. U vreme kad su dominirali albumi slavnih i svetlih znamenitih Srba, Milutin A. Popović kreirao je jedan drugačiji album istine o životu u Srbiji, zastrašujuć i potresan. "Otkrio je tragične priče o podređenom položaju žena, njihovo siromaštvo i ekonomsku zavisnost od muževa i očeva, nesreću, bedu, jad, očaj, njihove neuspehe, niske strasti, poraze i želju da uspostave kontrolu nad svojim telom i životom", piše dr Tomić. Sa ovom knjigom, prestupnice su bile vidljive i objašnjene. A danas su mnoge prećutane i ućutkane.
Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović
Korišćenje fotografija dobijeno je ljubaznošću izdavačke kuće "Laguna"
NE PROPUSTITE
Bonus video:
