I dok su danas bilo kakve afere između nastavnika i učenika strogo zabranjene, te se na njih gleda kao na strogo krivično delo, nekada su ovakve romanse mogle da prođu ispod radara. Nekada to nije bilo prepoznato kao seksualno zlostavljanje, posebno kada je agresor žensko! O svim nemilom iskustvu sa 35-godišnjom nastavnicom španskog jezika jedan Britanac pod pseudonimom Džo Gibson napisao je čak i knjigu "Seventeen: A Coming Of Age Story", čiji je odlomak objavio portal "Daily Mail".
Prvi put da sam ikome rekao, da sam zaista ušao u detalje o istini moje ljubavne veze u školi sa nastavnicom španskog, gospođicom P, bilo je skoro 20 godina kasnije od samog događaja. Čovek kome se poveravam je moj prijatelj Pit. Razmišlja o priči dan ili dva, a onda mi je rekao svoje mišljenje: "Shvataš, zar ne, da se to desilo danas u nekoj školi, bilo bi policije, advokata, sudskog spora. To je krivično delo i za to postoji dobar razlog. To je zlostavljanje, čoveče."
"Pretpostavljam da je tanka linija", promrmljam kao odgovor.
"O čemu govoriš? To uopšte nije tanka linija. Nazovi to pravim imenom. Seksualno zlostavljanje."
"Ma daj, Pite, bio sam deo toga. Pustio sam da se to desi. Potrebno je dvoje..."
"Ona je imala 35 godina. Ti si imao 17, zaboga. Bio si dete."
Celu dečju ušteđevinu dao sam na njen verenički prsten
U mislima se vraćam na moje burne poslednje mesece u školi: tajnovitost, laži, a zatim potpuno poniženje kada je sve otkriveno. Sva sramota pada na moja leđa, a ne na njena.
Čak i kada moj život počinje da se raspada, odbijam da prihvatim neizbežno. Početak kraja dolazi prvog dana novog polugodišta u januaru 1993. godine, kada moj najbolji drug Nik ne može da me pogleda u oči. On jedini zna za mene i gospođicu P, i to samo zato što je slučajno pogodio istinu kada je osetio njen parfem na meni. Ali bio on najbolji prijatelj ili ne, nije umeo da čuva tajnu, bar ne na novogodišnjoj zabavi. "U svoju odbranu, bio sam neverovatno pijan", rekao mi je i dodao da se takođe nadao da se Ant, školski drug kome je rekao, neće sećati ničega jer je i on bio pijan.
Iako naša afera nije bilav opštepoznata stvar javnosti, gospođica P se razmeće vereničkim prstenom koji sam joj kupio pre Božića, potrošivši celokupnu ušteđevinu iz detinjstva da to uradim. Tvrdi da ga je dobila od svog dečka Španca "Karlosa". Ipak, ovo nije previše ubedljiva laž, jer Karlosa niko nikada nije video. On ne postoji, a jedini dokaz je fotografija koju je zapravo napravila sa slučajnim muškarcem na odmoru u Španiji godinu dana pre toga.
Da bi stvorila izgovor da budemo zajedno, ona mi predlaže da mi daje "privatne časove" u kući moje majke. Gospođica P je sigurno bila prilično ubedljiva kada je mami predložila ovu ideju, jer smo nas troje na kraju otišli na nedeljni ručak kako bi porazgovatalo o dodadtnim časovima.
Uz riblju pitu i flašu vina, gospođica P daje velikodušnu ponudu da mi daje svake nedelje besplatne časove, kao način da popravim ocene nakon razočarenja jer je me Univerzitet Oksford odbio. Pritom, ona je ispod stola izula cipelu i stopalom počela da klizi uz moju. Ja imitiram njene pokrete, sa svojim dugim nogama uspevam da dođem dalje, pa stopalom prelazim duž unutrašnje strane njenih golih butina, koje ona rado širi. Kada mama ustane da donese dezert, gospođica P me hvata za nožni prst, trlja ga gore dole i oponaša orgazam.
"Ne brinite, gospođo Gibson. Sigurna sam da će se doći do vrha pre nego što vi to i shvatate", govori mojoj majci.
Vodio sam dvostruki život
Ono u šta sam siguran je da sam se podelio na dvoje. Napravio sam dve različite verzije sebe. Vodio sam dvostruki život. Stari ja, idem u školu, sedim na časovima, radim domaći, pevam u kapeli, ćaskam sa drugarima. Drugi ja, koji postojim u paralelnom, tajnom univerzumu, lažem na zahtev, pretvaram se da nisam tinejdžer, već odrastao čovek. Tada se dešava najgore. Nekoliko je nedelja do Uskršnjeg raspusta. Ja sam u biblioteci i sa drugog kraja prostorije čujem kako se vrata otvaraju i zatvaraju, a zatim žurne korake, koji zastajkuju, i jasno traže nekoga ili nešto. Podižem pogled i vidim je. Lice joj je belo, izgubila je prisebnost. Osvrće se oko sebe, baca se u stolicu na suprotnoj strani stola i stavlja ruke na glavu.
"Upravo su razgovarali sa mnom, na pauzi, u zbornici", počinje ona, dok joj dah zastaje u grlu. "Dobila sam upozorenje od kolege i prijatelja, gospodina Robertsa. Nastavnici pričaju, kažu da smo viđeni zajedno. Nisi nikome rekao za nas, zar ne?", pita me.
"Ne, ne, naravno da nisam", lažem je automatski. Ali ja znam ko je kriv. Gospodin Roberts vodi pansion u školskom kampusu. A jedan od dečaka koji tamo žive je Ant.
Tokom narednih dana paranoja raste u meno. Na svakom času, na svakom odmoru, ručku u trpezariji, u bibilioteci, vidim lica koja zure u mene, gledaju me sumnjičao, a ja sam uveren da svi znaju istinu, da cela škola zna šta se dešava. Svaki čas će mi stići poziv da dođem u kancelariju direktora i to će biti to. Biću izbačen iz škole. A šta će biti sa gospođicom P - da li će izgubiti posao? Ili još gore, suočiti se sa policijom. Jednom mi je rekla današa veza nije nezakonita. Sigurno ne mogu da je stave u zatvor ili tako nešto.
Gospođica P ne čeka da se to desi. Ona se raspituje i saznaje da je jedan od glavnih ljudi koji šire tračeve gospodin Haris, nastavnik istorije. Ona ne čeka da prva čuje njegovu stranu priče, već samo upada u njegov kabinet posle časova, ofanzivno, prekoravajući ga jer širi podle glasine. Ne dozvoljava mu da dođe do reči.
Ovo je ono što mu je ona ispričala: sažalila se na mene prošle godine kada me je zatekla u depresivnom stanju. Bilo mi je teško, razvod roditelja, bolest majke, premeštaj u novu školu , očigledno sam rovit. I od tog trenutka pa nadalje, malo sam se vezao za nju. Njeni izgovori bi mogli da je spasu, ali meni ne pomažu. Nastavnici počinju da me ignorišu. Ne uzvraćaju mi pozdrave na hodniku. Kada podignem ruku na času, ne prozivaju me. Zatim se moj nastavnik nemačkog, gospodin Grajs, obraća celom razredu i zadaje zadatak.
"Svako treba da izvuče sve tačke da bi postigao visok rezultat na ovom testu. Ne postoje prečice, barem ne kada učite nemački. Možda je drugačije kada učite drugi jezik i dobijate posebnu pažnju", govori on i čini se da niko drugi ne registruje njegov komentar, ali ja imam utisak kao da me je neko udario pesnicom u stomak.
Potom me moj razredni starešina, gospodin Batsford, zove u svoju kancelariju. "Čuo sam šta ljudi, moje kolege, pričaju i moram da vam kažem da ne volim ogovaranja. Ali, ovo je bilo teško ignorisati. Odlučio sam da lično razgovaram sa gospođicom P. Samo bih voleo da si prvo došao kod mene, kada si imao te probleme kod kuće", govori mu, a njegova ruka seže prema meni, preko mog ramena, moje ruke, sve do moje butine.
"Sasvim je u redu. Želim samo ono što je najbolje za tebe", dodaje dubljim glasom.
Da li zbog toag jer je osetio zatezanje u mojoj nozi ili ukočenost mojih ramena, možda ubrzanje daha, on se podiže i konačno vraća na svoju stranu prostorije. Prihvatam taj znak i krećem. Mogu samo da se molim da ta zalutala ruka gospodina Batsforda ne bude signal da njegova podrška dolazi pod sopstvenim nizom uslova. Svi momci su spekulisali o njegovim sklonostima, ali ja ne želim da budem taj koji će saznati istinu.
Poniženje me je pratilo 17 godina
Ono što, međutim, jasno jeste da svi znaju za mene i gospođicu P, od mlađih razreda do direktora.
Poniženje me prati narednih 17 godina... Sve dok, u svojim srednjim 30-im, ne zateknem sebe kako se jadam Pitu, svom poznaniku kog jedva poznajem.
"Ono što želim da znam je šta se dalje dogodilo. Mislim, bio si sa njom i nakon što si napustio školu. Kada se završilo", pita me .
"Pre otprilike četiri nedelje", odgovaram mu. U početku mi ne veruje. Ali, to je istina.
Nakon što sam završio školu, gospođica P me je ubedila da ne iskoristim svoju godinu odmora, niti da odem da volontiram u inostranstvo, što mi je bila ambicija, pa čak ni da plovim Atlantikom. Umesto toga, ja sam je oženio na kraju svoje prve godine na univerzitetu. Nik mi je bio kum.
Dve godine kasnije, u 21. godini, počeo sa da kuburim sa školovanjem, imam burmu na prstenu, praktičnom frizurom i jednogodišnjom bebom u kolicima. Ta treća godina univerziteta je bila nadrealna. Čuvao sam bebu dok je moja žena predavala i dovodio sam dete u školu u vreme školskih odmora kako bi mogla da ga nahrani. Stajao sam tamo i čekao da vratim bebu kući i osećao sam se kao izrod, okružen svojim bivšim nastavnicama.
Moja žena je napustila posao čim je zatrudnela sa drugim detetom i nikada se nije vratila na posao sa punim radnim vremenom. Mislim da je svima u školi bilo drago da joj vide leđa. Kako su je pustili da ostane tu da radi kada se rodilo naše prvo dete, još uvek ne znam. Možda su bili zabrinuti zbog posledica, lošeg imidža ako je otpuste.
Ja sam dobio posao koji sam mrzeo. "Niko ne voli svoj posao. Radiš ovo za našu decu", rekla mi je žena dok sam potpisivao hipoteku. Menjao sam posao svakih nekoliko godina, jureći za većom platom da bi svi bili srećni. Svi su moja žena i njeni roditelji. Imao sam malo kontakta sa svojima.
Tražio sam nešto sa strane, neke hobije koji bi jednog dana, nekako, mogli da se pretvore u moju karijeru. Osnovao sam bend, malo sam svirao, sanjao o turnejama, sve dok nismo poslali demo, a niko nije bio zainteresovan.
Upisao sam kurs za pravljenje sira, sanjao sam o tome da imam svoje koze. Napravio sam plan za organski kafić, pre nego što je to uopšte postalo važno. Raspitivao sam se o preuzimanju radnje za surfovanje na moru. "Tata prolazi kroz svoju fazu", rekla bi deci, uzdahnula i prevrnula očima.
Ali što se tiče toga da budem tata. To mi se dopalo. Možda sam izgledao glupo tako mlad, ali nisam razmišljao o tome dok sam im čitao priče za laku noć, učio da voze bicikl ili se prerušio u dinosaurusa za njihov rođendan.
Na kraju sam pregoreo. Kriza srednjih godina, pretpostavljam, osim što je kod mene došla 15 ili 20 godina ranije nego kod većine drugih. Doktor mi je dao bolovanje sa dijagnozom iscrpljenosti. Tu i tamo sam mogao ponešto da uradim, ali moja karijera, kakvu sam poznavao, bila je iza mene.
Koliko god sam voleo da budem otac, bio sam neuspešan kao muž. Propao sam i kao sin, toliko laži. Jadna mama. Jadan tata. Zasulužili su boljeg sina, a ja to nisam bio. Tek nedavno smo počeli da radimo na našem odnosu.
"Dok se mučiš oko prošlosti, šta radi tvoja žena? Mislim, oseća li se krivom zbog onog što je uradila", pita me Pit.
"Ha. Šališ se? Ni na trenutak. U poslednje vreme je samo fokusirana na bes što sam je napustio. Ali da se oseća krivom? Da preuzme odgovornost za to kako je sve počelo? Nema šanse. Što se nje tiče, ja sam kriv za sve". kažem mu.
(Kurir.rs/ Blic žena)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
