"AKO ČITATE OVO, ZNAČI DA SAM MRTVA" Žena odlučila da umre na neverovatan način, a SOPSTVENU SMRT OBJAVILA JE U POTRESNOM PISMU

Autorka Vendi Mičel je preminula u 68. godini. Ona se godinama borila sa demencijom i paralelno je dokumentovala svoju hrabru borbu sa bolešću.

Ona je ostavila otvoreno srceparajuće otvoreno pismo koje je objavljeno nakon njene smrti, otkrivajući da je "jednostavno odlučila da više ne jede niti pije", što se i desilo.

Mičel (68) je iz Volkingtona, u istočnom Jorkširu, postala je najprodavanija spisateljica nakon što joj je u julu 2014. godine, u dobu od samo 58 godina, dijagnostifikovana vaskularna demencija i Alchajmerova bolest u ranoj fazi. U to vreme, bila je menadžer u NHS-u, posao za koji je rekla da je 'volela' i da je tužna što ga je napustil. Bila je razvedena majka dve odrasle ćerke.

Ona je podelila svoj filozofski pogled na život sa bolešću, pišući hvaljene memoare iz 2018. "Somebody I Used To Know" (Neko koga sam znao) i "What I Wish I Knew About Dementia" (Šta bih želeo da znam o demenciji) iz 2022.

Meki povez njene treće knjige, One Last Thing: Living With The End In Mind, trebalo bi da bude objavljeno sledeće nedelje. U posthumnoj objavi objavljenoj na mreži, autorka je napisala: "Ako ovo čitate, to znači da su ovo verovatno objavile moje ćerke pošto sam nažalost umrla."

„Izvinjavam se što vam ovako saopštavam vesti, ali da nisam, moj inboks bi na kraju bio pun mejlova sa pitanjem da li sam dobro, na šta bi moje ćerke teško mogle da odgovore…

Na kraju sam umrla jednostavno tako što sam odlučila da više ne jedem i ne pijem. Poslednja šolja čaja... moj poslednji zagrljaj u šolji, najteža stvar koje se odričem, mnogo teže od hrane za kojom nikad nisam žudela... Ovo nije odlučeno iz hira samosažaljenja, kao što ćete otkriti čitajući dalje. Demencija je okrutna bolest koja izigrava vaše postojanje. Uvek sam bio polupuna čaša, pokušavajući da preokrenem negativnosti života i stvaram pozitive, jer se tako snalazim.'

Gospođa Mičel je rekla da jezik koji koriste lekari može 'učiniti ili pokvariti' kako se neko nosi sa dijagnozom. Umesto da kažu da „ne mogu ništa da urade“, lekari bi trebalo da kažu da će oni sa demencijom morati da se „prilagode novom načinu života“, predložila je majka dvoje dece.

Za Mejl je opširno pisala o zamkama života sa bolešću i otkrila je kako je koristila post-it beleške da joj pomognu da se seća. U svom poslednjem postu na blogu, napisala je: „Pa, pretpostavljam da je demencija bila najveći izazov. Da, demencija je šteta, ali o, kakav sam život imala igrajući igrice sa ovim mojim protivnikom da pokušam da ostanem korak ispred.

„Bila sam jaka celog života, čak i kao dete, tako da je otpornost ugrađena u mene da se nosim sa svime što mi život baci na put. Ko bi pomislio, kada mi je postavljena dijagnoza pre svih tih godina, da će moj život ispasti kao što je bio? Uvek sam volela da imam plan, nešto zbog čega osećam da kontrolišem demenciju.'

Mičel je postala glas u slučaju za pomoć pri eutanaziji u UK. Njena sopstvena želja da ode u Dignitas u Švajcarskoj početkom ove godine bila je osujećena kada je pala i slomila oba zgloba i oštetila vrat.

Napisala je: „Nažalost, asistirano umiranje nije opcija u ovoj zemlji. Sa nečim što će uticati na 100% populacije, bez obzira na bogatstvo, inteligenciju ili etničku pripadnost, neverovatno je kako se tako mala vrednost pridaje činu umiranja.

„Za one koji su pročitali moju knjigu, One Last Thing, razumećete zašto se tako snažno osećam prema asistiranom umiranju (eutanaziji). Jedini pravni izbor koji ne bi trebalo da imamo u životu je kada da se rodimo; za sve ostalo, mi, kao ljudi, treba da imamo izbor; izbor načina na koji ćemo živeti i izbor načina na koji ćemo umreti. Dugo sam govorila da ne želim da budem stacionar u bolnici, ili štićenik u staračkom domu. To je pogrešno mesto za mene; gubitak rutine, poznatog okruženja i ljudi.

„Za neke možda veruju da je to pravo mesto, ili nemaju izbora. NE kažem da je to pogrešno za sve, kažem da je pogrešno za mene. Možete reći, „ali moja mama je u kasnim fazama i veoma je srećna u svom domu za staranje“. Zaista sam zadovoljna što je, zaista, jesam. To jednostavno nije mesto gde želim da završim svoje godine.

„Moje devojke su uvek bile dve najvažnije osobe u mom životu. Ovu odluku nisam prihvatila olako, bez bezbroj razgovora. Bili su to najteži razgovori kroz koje sam ikada morala da vodim.

„Ovo je sve bio MOJ IZBOR, moja odluka. Zato vas molim da poštujte privatnost mojih ćerki, jer one nisu odabrale život koji sam ja izabrala, da se suprotstave i govore protiv demencije. Hvala svima koji su me podržavali na tom putu… vaša podrška je bila neprocenjiva. Dakle, uživajte u ovome znajući da demencija nije igrala na dobitnu kartu – ja jesam.“

Poslednji blog post Vendi Mičel prenosimo u celosti:

Dragi svi koji su pratili moju priču i svi koji žele da pročitaju ovo… Ako ovo čitate, to znači da su ovo verovatno objavile moje ćerke jer sam nažalost umrla. Žao mi je što vam ovako saopštavam vest, ali da nisam, moj inboks bi na kraju bio puno mejlova sa pitanjem da li sam dobro, na šta bi moje ćerke teško odgovorile...

Na kraju sam jednostavno umrla odlučivši da više ne jedem i ne pijem. Poslednja šolja čaja...moj poslednji zagrljaj u šolji, najteža stvar koje sam se odrekla, mnogo teže od hrane za kojom nikad nisam žudela...Ovo nije odlučeno iz hira samosažaljenja, kao što ćete otkriti čitajući dalje.

Demencija je okrutna bolest koja izigrava vaše postojanje. Uvek sam bila polupuna čaša, pokušavajući da preokrenem negativnosti života i stvaram pozitive, jer se tako snalazim. Pa, pretpostavljam da je demencija bila najveći izazov. Da, demencija je šteta, ali o, kakav sam život imala igrajući igrice sa ovim mojim protivnikom da pokušam da ostanem korak ispred.

Bila sam jaka tokom svog života, čak i kao mala, tako da je otpornost ugrađena u mene da se nosim sa svime što mi život postavi. Ko bi pomislio, kada mi je postavljena dijagnoza pre svih tih godina, da će moj život ispasti kao što je bio?

Uvek sam volela da imam plan, nešto zbog čega se osećam da kontrolišem demenciju. „Planirala sam“ budućnost tako što sam popunila svoj LPA i ReSPect obrazac i razvrstala svoj napredni plan nege do najsitnijih detalja sa svojim divnim lekarom opšte prakse.

Nažalost, asistirano umiranje (eutanazija) nije opcija u ovoj zemlji. Sa nečim što će uticati na 100 odsto populacije, bez obzira na bogatstvo, inteligenciju ili etničku pripadnost, neverovatno je kako se tako mala vrednost pridaje činu umiranja. Za one koji su pročitali moju knjigu, "Jedna poslednja stvar", razumećete zašto se toliko osećam prema asistiranom umiranju.

Jedini pravni izbor koji ne bi trebalo da imamo u životu je kada da se rodimo; za sve ostalo, mi, kao ljudi, treba da imamo izbor; izbor načina na koji ćemo živeti i izbor načina na koji ćemo umreti. Činjenice i brojke pokazuju kako u onim zemljama u kojima je pomoć pri umiranju legalna, ljudi žive duže. Imajući taj „magični napitak“ na udaljenosti od dodira omogućava im da biraju život mnogo duže.

U zemljama u kojima je to ilegalno, kao što je Velika Britanija, ljudi moraju da umru ranije nego što bi inače želeli. Poput mene, oni moraju imati kapacitet da donesu takvu odluku ako smrt ne bi bila usamljen i često nasilan čin. Moja prva knjiga je držana na policama nekih ljudi godinu, pa čak i dve, jer su se plašili da je otvore i pročitaju šta je unutra. Ali kada su to uradili, nisu našli ništa od straha koji su očekivali i umesto toga otkrili su da je demencija nerazjašnjena. Želim da se isto desi i sa mojom poslednjom knjigom, "One Last Thing – How to live with the end in mind". Neki ljudi će se plašiti da je otvore, ali, kada to učine, preispitaće svoju nevoljnost da govore o jednoj stvari koja će uticati na sve nas.

Osećati da imam neku kontrolu nad budućnošću čini životni posao mnogo lakšim. Kada govorimo o smrti, lakše se koncentrišemo na život. Da imate opciju na dohvat ruke, omogućava vam da se opustite i živite život. U Americi, na primer, neki ljudi imaju pravo na pomoć pri umiranju. Ali kada dobiju magični napitak koji bi ih odveo iz ovog života, njegovo posedovanje im omogućava da osećaju kontrolu, a mnogi biraju život umesto smrti mnogo duže. Pa, kakve sve ovo ima veze sa mojom smrću? Da je pomoć pri umiranju bila dostupna u ovoj zemlji, izabrala bih je u trenu, ali nije.

Nisam želela da me demencija odvede u kasnije faze; ta faza u kojoj se oslanjam na druge za svoje svakodnevne potrebe; drugi odlučuju umesto mene kada se tuširam ili možda insistiraju da se kupam, što mrzim; ili kada i šta jedem i pijem. Ili ono što veruju da je „zabava“. Da, možda sam srećna, ali to je nebitno. Vendi koja je bila nije htela da bude Vendi demencija će diktirati. Ni ja ne bih želela da moje ćerke vide Vendi kakva sam postala. Pišući svoju poslednju knjigu, razgovarala sam sa mnogim neverovatnim ljudima, kako za pomoć pri umiranju, tako i protiv, ali i onima na palijativnom zbrinjavanju.

Mnogi od tih specijalista veruju da bi trebalo da se koncentrišemo na pružanje zlatnog standarda palijativnog zbrinjavanja. Ali po mom skromnom mišljenju, to ne bi trebalo da bude slučaj jednog ILI drugog. Izbor treba da bude na nama. Da, naravno, zlatno standardno palijativno zbrinjavanje bi trebalo da bude dostupno za sve, ali i izbor asistirane smrti. Čak i najdivnije palijativno zbrinjavanje koje se može zamisliti nije moglo zaustaviti nadolazeći talas demencije. Na meni je bilo da to uradim.

Neverovatni pronalazači u našem velikom NHS-u (zdravstveni sistem u Velikoj Britaniji, op.a.) omogućili su napredak u lečenju koji se nije mogao ni zamisliti pre nekih dvadeset ili trideset godina, ali nikada neće otkriti tretman koji bi sprečio neizbežnost smrti.

Dok su se svi ovi napreci dešavali, uzastopne vlade su ignorisale rastuće starenje stanovništva; dozvolili su, zbog nedostatka investicija, da se naš najveći dar, NHS, sruši pred našim očima. Umreti kasnije sigurno znači da treba više medicinske intervencije. Svi osim naših vlada su videli da se ovo dešava.

Umiranje je ignorisano, gurnuto pod poslovični tepih. Izbor potpomognutog umiranja mogao bi biti odgovor za toliko ljudi koji zapravo ne žele da postoje kada ih medicina može održati u životu.

Oni koji podlegnu bolesti možda ne žele da im se produži život, jednostavno zato što je to moguće. Ili bi možda neki ljudi samo želeli da prizovu vreme svom životu jer su, po njihovom mišljenju, imali dobar život i sada je vreme da se završi pre nego što se plima sreće preokrene.

Na kraju, želela sam da izaberem jednu opciju za koju sam rekla u svojoj prvoj knjizi koju nikada neću izabrati – Dignitas, u Švajcarskoj. Nakon razmatranja svake opcije i mogućnosti, ovo je bilo jedino mesto koje bi mi pružilo dostojanstvenu smrt. Sada se ne plašim da ću sama ići avionom, jer nikada ne bih tražila svoje ćerke ili bilo koga drugog da leti sa mnom, zbog složenosti zakona kada su letele nazad. Ali to takođe znači da moje ćerke ne mogu biti tu sa mnom, držeći me za ruke u mojim poslednjim trenucima.

Nadala sam se da ću tamo otići početkom godine. Međutim, moji planovi su se okrenuli naglavačke kada sam pala, slomila oba zgloba i otkrila oštećenje vrata i kičme. Više ne bih bila sigurna da putujem sama u Švajcarsku. Već dugo govorim da ne želim da budem stacionar u bolnici, ili štićenik u domu za negu. To je pogrešno mesto za mene; gubitak rutine, poznatog okruženja i ljudi.

Za neke mogu verovati da je to pravo mesto, ili nemaju izbora. NE kažem da je to pogrešno za sve, kažem da je pogrešno za mene. Možete reći, „ali moja mama je u kasnim fazama i veoma je srećna u svom domu za staranje“. Zaista sam zadovoljna što je, zaista, jesam. To jednostavno nije mesto gde želim da završim svoje godine.

Mnogi ljudi se fokusiraju na trenutke sreće. Neko koga sam intervjuisala bio je veoma nepokolebljiv da je neko u kasnoj fazi demencije bio srećan jer je svirao klavir i usrećio druge stanovnike... ali moj argument je bio, šta je sa ostala 23 sata njegovog dana? Da li su potrošeni u konfuziji, pitajući se zašto je on tamo? Da li voli da se potpuno oslanja na druge? Da li bi njegov bivši izabrao ovaj kraj svog života? Na ova pitanja se, naravno, nikada ne može odgovoriti, ali sam odlučila da odgovorim na njih sada, dok mogu.

Uvek sam davala ljudima nadu, ili volim da tako mislim. Da li sam prestao da dajem ljudima nadu birajući smrt koju sam izabrao. Ili sam ljudima dao nadu, da, AKO žele, i oni mogu imati nadu u postojanje po svom izboru, ili u smrt po svom izboru? Moj život je bio za život, ali sada je vreme za umiranje. Dakle, ako želite da učinite nešto za mene, molim vas da vodite kampanju da pomoć u umiranju bude zakon ovde.

Prilagođavanje ovom životu sa demencijom je završeno, ali ne smatram da je demencija pobedila, jer bi to bilo negativno i svi znate da sam pozitivna osoba. JA sam ta koja poziva MOJU demenciju – mat, pre nego što ONA odigra svoj poslednji potez.

Kao što video ispod pokazuje, to je stvoreno za moju prvu knjigu... Bio sam odlučna da neću zaboraviti, a radeći ovo sada, nisam. Da, morala sam da umrem pre svog vremena, ali morala sam da se uverim da imam kapacitet i da nisam dozvolila da se demencija uvuče preko noći i da mi oduzme taj kapacitet.

Na kraju, nakon moje nesreće, jedini izbor koji mi je bio otvoren bio je da prestanem da jedem i pijem. Dok sam pisala knjigu, naučila sam o dobrovoljnom prestanku jedenja i pijenja (Voluntary Stopping Eating and Drinking-VSED) kao svom izlazu iz ovog sveta. Dugo sam razgovarala sa svojim ćerkama i dugo sam razgovarala sa svojim lekarom opšte prakse tokom poslednjih nekoliko meseci, uvek je uključivala u razgovore sa svojim ćerkama, da da te „stručne“ informacije na pitanja na koja nikada nisam mogla da odgovorim.

Ne osećam glad ili žeđ, što znači da bi deo procesa bio manje stresan za mene nego za druge. Nakon mog pada kod kuće, moja ljupka prijateljica Fili je došla da ostane sa mnom da pomogne mojim ćerkama i meni. U to vreme, i nakon mnogih razgovora sa mojim devojkama i Fili, odlučila sam da je ovo moje vreme da okončam ova okrutni život koji mi je demencija nametnula.

Nisam bila u depresiji, nisam bila primoran ili nagovarana na bilo koji način, to je bilo isključivo moj izboru. Bila sam spremna. Možda se slažete ili ne slažete sa onim što sam uradila, kako i kada sam izabrala da napustim ovaj svet, ali odluka je bila potpuno moja.

Moje devojke su uvek bile dve najvažnije osobe u mom životu. Ovu odluku nisam donela olako, bez bezbroj razgovora. Bili su to najteži razgovori kroz koje sam ikada morala da vodim. Neki ljudi mogu biti ljuti zbog onog što sam uradila i to je njihovo pravo - ali ljutute se na mene. Ovo je sve bio MOJ IZBOR, moja odluka. Zato vas molim da poštujete privatnost mojih ćerki, jer one nisu izabrale život koji sam ja izabrala, da se suprotstave i govore protiv demencije.

Hvala svima koji su me podržavali na tom putu...vaša podrška je bila neprocenjiva. Dakle, uživajte u ovom videu znajući da demencija nije igrala na dobitnu kartu – ja jesam.

(Kurir.rs/DailyMail/T.J.)

Bonus video: