Svi znamo da je vantelesna oplodnja izuzetan izum savremene medicine, da je mnoge žene načinio majkama. Ali ne znamo koliko puta bi trebalo da se radi jednoj ženi, da li i koliko priprema za proceduru utiče na zdravlje, koja je to starosna granica kada bi trebalo same sebi da kažemo: „To je to, dalje ne ide!“To za Dr Kurir otkriva prof. dr Milenko Proročić, naučnik koji je oformio Odeljenje za artificijelne reproduktivne tehnologije u GAK „Narodni front“ i učenik je čuvenog nobelovca prof. dr Roberta Edvardsa. On je uveo vantelesnu oplodnju u staru Jugoslaviju i bio je u timu koji je stvorio naše prve „bebe iz epruvete“.* Koliko bi puta žena od 35 godina trebalo da ide na vantelesnu oplodnju?- Da se razumemo, program vantelesne oplodnje (VTO) ne rešava problem steriliteta, a danas je ta metoda podignuta na nivo jedinog načina lečenja. To je kao kad biste sve probleme sa srcem rešavali njegovom transplantacijom. Vrlo je teško dati odgovor na to pitanje, jer sama vantelesna oplodnja pokazuje da li ima svrhe nastavljati i pokušavati ponovo, da li partneri uopšte imaju šansu da dobiju dete. Upravo taj broj pokušaja određuje se na osnovu verovatnoće da će se trudnoća desiti. Postoje dva pristupa proceduri: prvi je da se žena upozna kompletno - filogenetski, klinički i hormonski - i da joj se odredi ono što je za nju adekvatno. Drugi je kad u program VTO uključujete što više žena i na kraju šta ispadne. Bitno je da se, ako prvi postupak ne uspe, u drugom otklone eventualne greške koje su vam se učinile razlogom neuspeha. Ukoliko žena ima 35 godina, ne bi trebalo da pokušava vantelesnu oplodnju više od tri puta - ako je toliko puta bila bezuspešna, onda mora ozbiljno da se razmotri u čemu je problem.* Fakat je da u Srbiji ima mnogo pacijentkinja koje imaju između 38 i 45 godina kojima se radi VTO.- Ženama starijim od 40 godina jedan do pet odsto jajnih ćelija ima korektnu genetsku strukturu. Ukoliko se i dobije embrion, teško da će imati implantacionu sposobnost zbog toga što genetski ne valja. Zato kod starijih žena broj pokušaja mora da bude veći. Uopšteno govoreći, kod pacijentkinja kod kojih se dobije šest do osam jajnih ćelija jedna ili dve imaju urednu hromozomsku strukturu.* Do koje godine bi žene trebalo da pokušavaju da se ostvare kao majke pomoću VTO?- To su teška etička pitanja. Nije etički stvarati biće koje je samim svojim rođenjem osuđeno da ostane siroče, ako mama koja ga je dobila sa 50 godina poživi još 15. S druge strane, ženi ne možete uskratiti majčinstvo.
Komercijalni efekat?Da li je danas zbog svega toga u VTO najvažniji komercijalni efekat?- Moram da se složim s tim. Kao čoveku s velikim iskustvom, nikad mi nije bilo inspirativno da radim program vantelesne oplodnje, uslovno rečeno, starijim ženama. Ja sam naučnik koji se bavi intrigom u nauci. Osim etičkih, ima i socijalnih problema u celoj toj priči. Jedno društvo ne bi trebalo da zabrani, ali ni da favorizuje metodu kao jedini lek za sterilitet. Treba se zapitati zašto su pacijentkinje tek sa 38 godina ušle u program VTO, gde je do tada bila preventiva, lečenje primarnih problema.
