Kad je konačno ugledao svetlost dana, dugoočekivani kineski predlog za okončanje ukrajinskog rata više je zaličio na uradak nekog jurodivog NSPM-piskarala, nego na stav ozbiljne i velike države. Ko biva - kaže Kina - odnos snaga je takav da u ratu ne može biti pobednika, rešenje je dakle da Rusija kompromisno dobije rat i čiča miča gotova priča.
S Kinom su saglasni - što je velika potpora za Rusiju, iako to Rusija nedovoljno ceni - i Slobodan Antonić i Ðole Vukadinović. Obojica su saborno decidirani: Rusija mora pobediti.
Moraću da razočaram Antonića i Ðoleta: Rusija ne može pobediti. Ako napravimo račun s krčmarom, videćemo da je mnogo bolje, ne samo za Ukrajinu i ostatak sveta nego i za Rusiju, da ne pobedi. Račun s Vikpedijinim krčmarom kaže sledeće: tokom Otadžbinskog rata - obrasca za specijalnu operaciju - izginulo je što vojnih, što civilnih 24.600.000 sovjetskih građana, većinom Rusa i Ukrajinaca, dočim je nacistička Nemačka na bojištu i kod kuće tokom celog rata izgubila „svega“ 6.000.000. Pa ko je tu pobedio? Jbg, drečeći disparitet u ljudskim žrtvama je kompenzovan veličanstvenom pobedničkom paradom na Crvenom trgu.
E sad, ako rat vodite da bi po svaku cenu upriličili „pobedničku paradu“, onda su ljudski životi najjeftiniji i najpotrošniji ratni materijal; to je i inače ustaljena praksa ruskih vojski (svih vremena i boja). Pitanje je, međutim, da li bi Rusija pobedila i po duplo veću cenu da joj u to drugoratno vreme saveznici nisu bili oni koji su joj sada ljuti karadušmani.
I tu dolazimo do idealizacije, polovine teme naše današnje kolumne. Idealizovani Otadžbinski rat, dobijen po previsokoj ceni - i uz obilnu pomoć i ratna sadejstva „kolektivnog Zapada“ - poslužio je kao buster već postojećem mitu o nepobedivosti ruske vojske.
Na taj mit je od 2004. naovamo udarnički kalemljen mit o superiornosti „ruskog sveta“ nad „kolektivnim Zapadom“. Zvanična verzija je glasila (i glasi): Zapad je ogrezao u dekadenciju, pohlepu, korupciju i nemoral - što je, inače, tačno - a da je Rusija zemlja natprirodne pravoslavne duhovnosti, nesebičnosti, svakojakih vrlina, porodičnih vrednosti i nematerijalizma, što je idealistička iluzija koja se povlači kroz celu rusku istoriju i na koju su naseli i veliki ruski duhovi. (Kakvih više nema.)
Kvaka je u sledećem: „kolektivni Zapad“ dobro zna da je ruska propaganda u pravu, tj. da je truo i korumpiran - kakav je uostalom svet od nastanka - ali se realno sagledava i nastoji da uradi šta može u takvim okolnostima, za razliku od Rusije, koja je, po svim parametrima, pohlepnija, možda i korumpiranija i materijalističkija od kolektivnog Zapada, ali se - kao i njena mlađa posestrima Srbija - samoidealizuje i sve više gubi kontakt s realnošću. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
