U februaru ove godine pisala sam da je za prvih osam nedelja 2023. godine u Srbiji ubijeno osam žena. U junu, svega tri i po meseca kasnije, ubijeno ih je 20. Poslednja je ubijena juče, u selu Bočar pored Novog Bečeja. Ubica, njen iz zatvora tek izašli suprug, bio je, kako pišu mediji, i kako su, izgleda, svi znali, i ranije nasilan prema njoj. Osim toga što je bio nasilan, osuđivan i što je, prema rečima meštana, „voleo da popije“, u njihovoj kući pronađeno je i njegovo oružje. Žrtva je tražila pomoć čak i iste noći kada je ubijena, kada je uspela da pobegne od kuće, ali niko se nije dosetio da pozove policiju, zaštiti je i skloni od ubice. Nije se setio, zato što i dalje smatramo da je nasilje privatni problem i da ne treba da se mešamo. Ova godina preti da postane najcrnja po broju ubijenih žena u porodičnom nasilju. Prethodnih godina, u proseku, u našoj zemlji je svake dve nedelje jednu ženu ubio član njene najuže porodice. U Srbiji žene retko obraćaju za pomoć institucijama. Kada se obrate, još ređe je dobiju.
Podaci kažu da se svaka treća žena ubijena u porodičnom nasilju obraćala za pomoć policiji. Ženama se u Srbiji ne veruje dok su žive, a čak i kada budu ubijene, nađu se mnogi glasovi koji se pitaju šta je to uradila da ga toliko isprovocira, zbog čega je trpela, zbog čega ga je takvog birala. I sada se javljaju oni koji juče ubijenu ženu osuđuju zbog toga što je svom ubici slala pakete dok je bio u zatvoru, zbog toga što se vratila u kuću nakon što je uspela da pobegne u noći kada je ubijena. Retko ko se seća, a nikada ih ne smemo to zaboraviti, Olge Lovrić, koja je godinama trpela nasilje i koju je suprug, višestruki povratnik zbog nasilja u porodici, 2017. godine ubio u Centru za socijalni rad pred njihovo troje dece; Maje Ðorđević, koju je svega nekoliko dana kasnije bivši suprug, takođe u Centru za socijalni rad, ubio nožem nakon što je u rukama doneo njihovog sina kog je prethodno zadavio, ili Suzane Budimirović, koja je, nakon što je njen suprug, svega nekoliko dana nakon što je osuđen za nasilje u porodici, udavio njihovu dvogodišnju ćerku, kroz suze izgovorila: „Govorila sam da će je ubiti, niko mi nije verovao.“ One su jedne od mnogih koje nisu dobile zaštitu onda kada su je tražile, koje su strahovale za svoje živote, za živote svoje dece, koje su molile institucije da im pomognu i koje su na kraju izgubile bitku protiv ubica, nasilnika, siledžija i dželata kojima je dozvoljeno da viđaju decu čak i kada žene mole da im se to ne dozvoli, koje puštaju na vikende iz zatvora, iako oni to vreme iskoriste da opet prete svojim suprugama i deci jer su ih strpali u zatvor i kojima skraćuju mizerne zatvorske kazne zbog dobrog vladanja.
I znam da je mnogima dosadno što ovoliko pišem o ovoj temi. Znam da mnogi smatraju da se previše bavim time, da joj posvećujem previše vremena, da ima mnogo važnijih, prečih i interesantnijih stvari. Ali za mene, eto, nema važnije teme. I ne samo za mene nego i za celo naše društvo, za našu decu i za generacije koje ovde treba da grade živote i budućnost. Jer ako za 170 dana jedne godine bude ubijeno 20 žena i 20 dece, onda ozbiljno moramo da se zapitamo šta nije u redu s našim društvom, institucijama, vrednostima i okruženjem. Zar ima išta važnije od toga?
