Danas, 3. oktobra, na dan kada pišem ovaj tekst, navršava se tačno pet meseci otkako je Srbija zanemela. Pet meseci otkako je K. K. ušao u svoju osnovnu školu i ubio devetoro vršnjaka i školskog čuvara, a ranio još šest osoba. Danas je pet meseci otkako se u beogradskoj školi „Vladislav Ribnikar“ desio zločin nezapamćen u svetskoj istoriji. Pet meseci otkako su roditelji ostali bez svoje dece, deca bez svojih drugova, otkako su preživeli obeleženi traumom koju će sa sobom nositi celog života. Najpre je saopšteno da dečak ubica ne može da odgovara za svoj zločin zato što ima manje od 13 godina. Zatim je saopšteno da je ubistva počinio očevim pištoljem, koji je uredno poneo iz kuće. Na kraju se saznalo da je upravo otac bio taj koji ga je naučio da puca, koji ga je vodio u streljanu i koji se hvalio svojim kolegama kako mu sin dobro i precizno barata oružjem. Otac je priveden, a danas, pet meseci kasnije, saznajemo da istraga protiv njega nije završena, da se on vrlo lako i vrlo brzo može naći na slobodi, a da je razlog za to više nego bizaran.
Naime, danas je nekoliko medija objavilo vest da istragu protiv oca dečaka ubice blokira Institut za sudsku medicinu, koji, ni nakon brojnih urgencija od strane Višeg javnog tužilaštva, nije dostavio rezultate balističko-medicinskog veštačenja koje je ključno za donošenje odluke o podizanju optužnice. Ovi mediji navode da ovo veštačenje treba da utvrdi sve okolnosti u vezi sa ovim masovnim ubistvom, da ukaže na način smrti žrtava dečaka ubice, kao i koje su prostrelne rane i iz kojeg oružja zadobili, odnosno da potvrdi sumnje da je dečak ubica pucao iz pištolja koje je njegov otac imao u legalnom posedu. Međutim, ovog veštačenja još uvek nema, iako je samo u prethodna dva meseca Više javno tužilaštvo poslalo nekoliko urgencija i zahteva da se on što pre dostavi. Bez njega optužnica protiv oca dečaka ubice ne može biti podignuta, a, ukoliko se to ne dogodi u narednih mesec dana, on će biti pušten na slobodu. Za ovaj nezapamćeni zločin i za deset ubistava neće odgovarati niko. Baš niko. Izvori medija koji su objavili ovu vest nepostojanje izveštaja pravdaju godišnjim odmorima u Institutu. Danas su mediji preneli i sećanje jedne porodice na ćerku koju su izgubili. Njeni otac i majka se sećaju poslednjeg dana kada je otišla u školu, sećaju se kako su je ljubili za dobro jutro, kako je obukla suknju koju je obukla u Solunu, kako je istrčala kroz vrata i kako su mislili da je bezbedna jer je otišla u školu. Njena majka kaže i da u njenoj sobi, u kojoj ništa nisu menjali, i dalje sve miriše na nju i kako im je jedina uteha u tome što su joj stalno govorili koliko je vole. Ti roditelji, navodno zbog nečijeg godišnjeg odmora, možda nikada neće dobiti makar ni tu satisfakciju da znaju da onaj koji je možda omogućio svom detetu da uzme pištolj i ubije njihovo dete koje je u suknji iz Soluna tog dana otišlo u školu. Ne znam da li bi im to imalo olakšalo bol koju im ništa ne može olakšati. Ne želim da ikada iko sazna kako se oni i ostale porodice koje su izgubile decu osećaju i razumeju kroz šta te porodice prolaze. Znam samo da kao društvo, kao građani, kao ljudska bića ne smemo dozvoliti da oni koji su ostali bez dece sada ostanu i bez pravde. Ništa nije važnije od toga.
NE PROPUSTITE
