Danas je na redu rubrika „Gde su, šta rade“. Pogledajmo gde je i šta radi Guzijan Jeremić, koji poslednjih meseci čami u low profileu, ali ne odustaje od maksimalističkih ciljeva.
Budući da je nadaleko poznato da Guzijan izuzetno drži do morala u politici, bilo je logično da se pojavi na portalu onih kojima je stalo do morala u politici, dakle u NSPM.
Izgleda da se Jeremić prisetio Trumanove (tačne ko grad) izreke da onaj ko hoće da dobije izbore, mora da osvoji glasove glupih, koji su većina u svakom narodu, ali tako što će ih ubediti da su pametni i odlučio da siđe u narod. Sledstveno je na nekoj tribini u Paraćinu rekao - a Đole Vukadinović uredno preneo - sledeće misli velikih ljudi, citiram: „Institucije države Srbije rasformirane Briselskim sporazumom moraju ponovo biti uspostavljene na Kosovu i Metohiji, pre svega civilna zaštita, potom pravosuđe i na kraju policija.“
Guzijan, naravno, dobro zna ono što i vrapci znaju, a što je Sead Spahović onomad javno obelodanio na televizoru N1: da 90 odsto stanovnika Srbije - „građana“ je preteška reč - misli da sve što je Guzi rekao „mora“ da se uradi, pa je pohitao da se uvuče u narodno dupe, a dupe je odbacilo Jeremićev organizam, već je zauzeto, kapirate šta hoću da kažem.
Ovo nas dovodi do kardinalnog promašaja srpskih politika (svih vremena i boja). „Treba“, „mora“, „bilo bi dobro“ - to su konstatacije, spekulacije i mrsomudnjave bez krčmara, politika, to je - „kako“, „po koju cenu“, „uz koliki utrošak ljudstva, materijala i - nadasve - vremena“.
Prethodni patrijarh je vaktile izjavio: „Ako treba, čekaćemo 500 godina da vratimo naše Kosovo“, ali patrijarh ko patrijarh, može mu se da računa s večnošću, političar u pravom smislu te reči mora (opet mora) da se zapita: „Hoće li za 500 godina uopšte biti Srba i Srbije?“ (Ako se ovako nastavi, neće, tvrd vam stojim, prim. aut.)
Istini za volju, ni vlast ne zna kako ponovo formirati institucije s Jeremićevog spiska želja, ali kao i blaženopočivši patrijarh, vlast sebi može priuštiti da računa s večnošću, večnost joj je i cilj - koji će zahvaljujući ovakvoj opoziciji i postići - opozicija, međutim, ne bi smela (opet smela) da kao papagaj ponavlja vladajuće floskule nego - ne da „nudi“, ne da „predlaže“ - nego da „nameće“ izvodljiva rešenja sa priloženim know-how, jok na „dođem ti“ i „ako bog da“.
Stvarna opozicija bi isto tako morala da nađe know-how da osvoji većinu, ali ne tako što će je ubediti ili - efikasnije - uvući joj se u dupe, nego tako što će većini „nametnuti“ (naravno ne pendrekom) svoju politiku. Svakome ko kaže da je to nemoguće, skrećem pažnju da je na prvim postpetooktobarskim izborima nova politika dobila maltene plebiscitarnu podršku.
Mišljenje naroda se promeni za manje od 24 sata, bar naš narod ima iskustva s munjevitim promenama mišljenja. Ali da bi se promenilo narodno mišljenje, prethodno je potrebno imati sopstveno mišljenje, dijametralno različito od vladajućeg.
NE PROPUSTITE
