Sabajle u ponedeljak dobih telefonski poziv od onog našeg Marsovca. Pita me Marsilije zašto mu ne čestitam. Šta da mu čestitam, zapitah se. Misleći da je onako obeućen Marsovac izgubio pojam o vremenu, rekoh mu da je prerano da čestitam Novu godinu, da je tek 18. decembar, na šta mi Marsovac reče da ne očekuje da mu čestitam Novu godinu, nego odličan izborni rezultat dr Nestorovića, jer će njegovim ulaskom u parlament i vanzemaljci dobiti zastupnika u hramu srpske demokratije.
Ovde je kraj zajebanciji. Ponedeljak 18. novembar je osvanuo vrlo depresivan, napetost je bila veća od predizborne, maltene se mogla seći nožem. Parlamentarni (i drugi) izbori - koji služe upravo da bi se napetosti umanjile - dodatno su je povećali i bilo je sasvim očekivano da će (pra)istorija početi da se ponavlja.
Sa istom onom stopostotnom sigurnošću s kojom srbski suverenisti govore „Kosovo je naše“, koalicija Srbija protiv nasilja je mesec i po dana govorila da je pobeda na beogradskim izborima „njihova“. Kad je krčmar u nedelju ispostavio račun - i kad se pokazalo da to nije tako - usledio je šok, a posle šoka amok. Majke nenasilne invencije su promptno pozvale građanstvo na protest pred RIK-om, građanstvo se odazvalo u respektabilnom broju, okupilo se pred bivšom kozačkom skupštinom i pljunulo RIK-u pod prozor.
Marinika Tepić i Miki Aleksić su najavili štrajk glađu do „ispunjenja njihovih zahteva“ (želja?), s tim da je Miki - ako je dubara tačna - malčice uprskao stvar izjavom da on ionako posti, pa će do ispunjenja zahteva postiti na vodi. Stvar je dodatno uprskao Đido, koji se rasplakao pred kamerama. (Savetujem mu da napiše knjigu „Kako zalutati u politiku, a ipak ostati u politici dvadeset i kusur godina“.)
U nastavku postizbornog mini-serijala zaći ćemo u sitnija crevca istraživanja uzroka permanentne stabilizovane nestabilnosti, a danas ćemo se pozabaviti svakodnevnijim poslovima. Majke nenasilne invencije očigledno nisu izvukle pouku iz onog makedonskog predizbornog spota - posle ebenje nema kajanje.
Koliko god bilo istine i faktografije u tvrdnjama o bugarskim vozovima, bosanskim autobusima, podmićivanjima i bla-bla-bla, to nije nikakvo opravdanje za relativni izborni neuspeh Srbije protiv nasilja. Ko još čita Kolakovskog, koji je davnih dana ustanovio da biti zajeban u politici nije izgovor. Rekoh relativni neuspeh zato što postignuti rezultat uopšte nije loš. Ali ko hoće sve - i najavi sve - sve ispod sve mu je malo.
„Vršiti“ politički pritisak protestima sasvim je legitimno pod uslovom da protesti imaju cilj i plan, što sa ispredRIKovskim protestom uopšte nije bio slučaj. Kao što je SPN očekivao pobedu u Beogradu (bez krčmara), tako je bez krčmara upriličio protest i pride se izložio javnom blamu kad su na pitanje grupacije Studenti protiv nasilja (čekamo Osnovce protiv nasilja) - kakav je plan - ostali bez teksta. Kao što ćete - zbog beskarakternosti - bez teksta ostati i vi. Ali privremeno. Nastavak sledi sutra.
NE PROPUSTITE
