Polemika Đido-RTS polako prerasta u latinoameričku TV seriju i kao takva izlazi iz nadležnosti Famoznog. Umesto toga, u današnjem izdanju ćemo razmotriti zbitija povezana s jednom drugom TV serijom - u datom slučaju „Belim lotosom“ (popriličnim trešom) - i furtutmom koju je napravio ukrajinski MIP oko najavljene epizodne uloge Miloša Bikovića - iliti „našeg filmskog Novaka Đokovića“, kako ga je u svojoj redovnoj kolumni nazvala Ljilja Smajlovićka.
O čemu se zapravo radi. Čuvši globalnu vest da je Biković angažovan u seriji „Beli lotos“, ukrajinski MIP je napravio video-potpuri pojavljivanja „našeg“ filmskog Đokovića na dodeli visokog ruskog odlikovanja i u visokom društvu Putina i lansirao sledeću dubaru: „a-ha, ovaj podržava Putina i rusku invaziju“ - umal’ iz poštovanja prema Milinčićki ne napisah „specijalnu vojnu operaciju“ - „a vi ga zovete da glumi u seriji koju će gledati milioni ljudi širom sveta“.
Svakom ko išta zna o politici jasno je kao dan da se radi o (ne baš dobijenoj) bici tzv. psihološkog rata, da ukrajinskom MIP-u suštinski puca qwrz za Bikovića i njegovu panslovensku karijeru, da Bikovićem u stvari „targetira“ Moskvu, kao što Moskva s po pedesetak evra honorariše srbske penzionisane zastavnike da po srbskim televizorima „targetiraju“ likove koji podržavaju ukrajinsku stvar.
Budući da Biković nikad nije javno podržao rusku specijalnu vojnu invaziju i da mu treba verovati kad kaže da bi voleo da se rat nije dogodio, budućnost njegovog glumatanja u „Belom lotosu“ je neupitna. Štaviše, globalna furtutma je producentima došla ko kec na deset. Besplatan marketing, kužite, stari moji. Mnogo ničega oko buke. Čiča-miča, gotova priča.
Ali afera je došla ko kec na deset i Ljilji Smajlovićki za globalnu odbranu Bikovića i još jedan megaproser u redovnoj kolumni u Nedeljniku, u kojoj prvobranjeni Biković igra epizodnu ulogu, baš kao u „Belom lotosu“.
„Njujork tajms je“, piše Smajlovićka - pasionirana čitateljica novinčina s kolektivnog zapada - „uredno preneo ukrajinsku atnibikovićevsku dubaru“, ali istovremeno publicira i da ta dubara nije potkrepljena činjenicama. To, according to Smajlovićka, „nije nikakav poseban način izražavanja podrške Bikoviću, već novinarski standard“.
A viđi sad vraga. Kad su „naši“ glumci u pitanju, ni „obično poštovanje standarda nije nešto što se podrazumeva, pa to nije za prećutkivanje“. Bingo. Smajlovićka pohvalila Njujork tajms zato što poštuje standarde koji se ne podrazumevaju, mada se u slučaju Njujork tajmsa uvek podrazumevaju, jer da se ne podrazumevaju, ne bi bili standard, nego Smajlovićkini prevrtljvi novindžiluk.
Šta ja mislim o svemu tome. Načelno, vrlo popreko gledam na umetnike koji primaju visoka odlikovanja iz ruku moćnika ovog sveta, ne samo ruskih, ali glumcima se to prašta. A zašto se prašta, biće jasno nakon što prepričam istinitu anegdotu, dostojnu emisije Kod dva bela (usrana) goluba.
Davnih godina Dejan Mijač režirao neki moj tekst, pa me jednog dana pozvao na probu da vidim na šta to liči, ja dođem, otvorim pivo i gledam... šta gledamo, o tome čitajte u sutrašnjem broju, jer sam u današnjem prekardašio.
NE PROPUSTITE
